Zovem se Ivana, a moje devojačko prezime je jedinstveno u Srbiji: Na venčanju sam ga zadržala, tada su me svi napali. A to čine i danas!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Moje devojačko prezime Roslavcev je posebno, jedinstveno u Srbiji. Takvo je bilo i dok je postojala Jugoslavija. Zbog toga sam naročito ponosna na njega, kao i moj muž, sa kojim sam se bez problema dogovorila da ga zadržim. Srećna što ima razumevanja i širinu da prihvati moju želju, nisam ni pomislila da će to matičaru da smeta. “Da li zadržavate svoje prezime, uzimate muževljevo ili ga dodajete?”. Moj odgovor: “Dodajem” kod matičara je izazvao bes. Dao je sebi za pravo da me napadne: “Ne razumem današnje žene. Još će on TEBI da kuva”!

Umesto da ga postavim na svoje mesto, jer niko, a najmanje on ima pravo da osuđuje moju odluku, ja sam osetila potrebu da se branim. Valjda je to navika duboko ukorenjena u ženama jer smo predugo bile potčinjene jačem polu.

Grube komentare “Mora da ti nosiš pantalone u porodici”, “Da je moja žena to htela da uradi, još uvek bi bila devojka”, “Kako ti je to muž dozvolio?”, slušam godinama i to od raznih generacija.

Mladima, podjednako kao i starijima, smeta što sam ponosna na svoje poreklo i što nisam želela da ga se “odreknem” kad sam rekla “Da”.

Današnje vreme donelo je ravnopravnost, ali se i dalje veliki broj ljudi šokira kad žene odluče da imaju i prezime koje su nosile od rođenja. Među njima su i pojedine pripadnice nežnijeg pola koje ga nisu zadržale, kao i one koje planiraju da na venčanju kažu: “Uzimam”!

– Ja ne bih mogla da pitam svog dečka da dodam prezime. Kad se udam, ja odlazim u njegovu kuću, i smatram da je normalno da se prezivam kao on – počela je da mi priča drugarica iz “čista mira”.

Nisam je pitala, i nikad ne bih, kako će da se potpiše nakon što izgovori sudbonosnu reč. To je između nje i njenog budućeg muža. Doduše, nije ni ona mene pitala zašto sam se odlučila da se prezivam Roslavcev Vlajković. Samo je iznela svoje mišljenje kojim me je osudila.

Ali tad nisam imala potrebu da se branim, a još manje da objašnjavam. Samo sam se zapitala zašto dva prezimena “dižu toliko prašinu”. I onda sam shvatila da veliki broj ljudi u našoj zemlji voli da osuđuje, i da zaključuje iako ne zna celu situaciju.

I da je znaju, zašto je im je još uvek čudno što žene ostavljaju i svoje prezime?

Sociolog Ratko Božović kaže da veći broj ljudi i dalje osuđuje žene koje se ne odreknu svog prezimena, zbog dominacije muškog principa.

– On se čak vidi i u toj formi da žena treba da preinači sebe kad se uda u nešto drugo, treće, po njihovom mišljenju veće. Ali, ja svim ženama kažem da ne odustaju u želji da zadrže svoje prezime. Pa nose ga od rođenja. To je deo ženske, rodne ravnopravnosti. Mislim da žene menjaju svoje prezime iz spoljašnjih razloga, ne unutrašnjih – započeo je razgovor za Telegraf.rs Božović.

Njegovo mišljenje je da je zadržavanje prezimena stvar izbora.

– Prezime dobijamo rođenjem, a kad se žena uda to je novonastala situacija. Zašto kad se žena uda treba da se odrekne sebe? Da li treba udajom da izbrišu sve što je bilo do tad? Zadržavanje prezimena mi deluje kao deo oslobođene forme, da žene ostaju šta su bile i šta jesu – zaključio je sociolog Ratko Božović.

Već na svadbi, žene koje su donele drugačiju odluku od većine, doživljavaju negodovanje i neprijatnosti. Svatovi koji su pozvani da podele sreću sa mladencima svojom reakcijom umeju da pokvare jedan od najvažnijih dana u ženinom životu.

– U većini slučajeva kad žena preuzme muževljevo prezime, svatovi to pozdrave velikim aplauzom, a kad žena doda prezime nastane muk u sali. Dešava se da ima i upadica od strane mladoženjene rodbine i prijatelja – podelio je svoje iskustvo za Telegraf.rs Nemanja Đurović, matičar matičnog područja Zvezdara.

NEKAD I SAD

Na početku sam objašnjavala svoju želju da i dalje nosim prezime kao i članovi porodice u kojoj sam rođena.

Moram da priznam da me je ranije pogađalo kad me neko pita ili prokomentariše moje prezime. Možda mi je samo trebalo vremena da prihvatim da sebi mnogo dozvoljavaju. Gubila sam energiju da objasnim ljudima, ograničenih shvatanja, da je sa mojim brakom sve u redu, i da smo i muž i ja u njemu srećni i skladni, i da moj potpis nema veze sa time kako živimo.

Na takav odgovor ostajali su “gluvi” i nastavljali svoju priču dok je ne ispričaju do kraja.

Ali me više ne dotiču…

Setim se poslovice “sto ljudi, sto ćudi” i sa ponosom odgovorim da sam tako ja želela. I to je moje pravo, kao i svih žena koje donesu istu odluku.

A svima onima koji vole da “zabadaju nos u tuđa posla” poručujem da gledaju svoja. Previše volimo da se bavimo tuđim “dvorištem” dok u svom ostavljamo smeće.

Postoje ozbiljne situacije, kad je porodica u pitanju, na koje mora da se reaguje. Kad neki nasilnik zlostavlja svoju ženu. Ali tad veliki broj ljudi ne uradi ništa jer “to nisu njihova posla”. Pred takvim situacijama obaraju glavu i zatvaraju oči. Nemaju nameru da pomognu.

Kad roditelji maltretiraju svoju decu, pravdaju se da ne reaguju zato što neće da se mešaju u način vaspitavanja.

A onda budu “ispravni”, hrabri, otvoreni pred ženom koja je samo zadržala svoj identitet. Tad pokazuju koliko je bitno da se čuje njihov glas, iako je neosnovano da ga puštaju.

Oglasite se onda kad treba i branite porodice onda kad je to potrebno! Branite žrtve porodičnog nasilja, a ne muževe čije su se žene odlučile da se potpišu onako kako to radi manjina.

Ja sam Ivana ROSLAVCEV Vlajković i ponosim se time.

(dijaspora.news/telegraf.rs)