Ljudi

ŽIVIM U BEOGRADU, IMAM 32 GODINE I NE ŽELIM DA RADIM Svoj život neću predati u ruke nekom umišljenom šefu. Što bi rekao Milošević MALO MORGEN!

By admin

Posted on 08/03/2018

Pismo beograđanke koja kako tvrdi ima 32 godine i ni dana radnog staža jer ne želi da radi izaziva podeljene komentare.

Jedni je podržavaju, drugi osuđuju. Šta vi mislite? Mi vam njeno pismo prenosimo u celosti.

“Imam 32 godine i ni dan radnog staža! Ne, ne radi se o radu na crno, tako uobičajenom u Srbiji. Naprotiv, svesno sam izabrala da se ne zaposlim!

Odmah nakon fakulteta, optimistično sam krenula na onaj sajt za zapošljavanje (onaj na kome visi cela Srbija), uverena da pravi posao samo čeka na mene. Poslala sam prijavu, a onda čekala, čekala, čekala… Ako bi se i desilo da me neko pozove (a to je u najboljem slučaju jedna u 10-20 prijava, nudili bi “početnu platu” od 20.000, bez prijave, bez bilo kakvih garancija. Naravno, uz priču da “kada se pokažem” sve može biti mnogo bolje i više.

U međuvremenu, gomilala su se iskustva “srećnih” prijateljica koje su našle posao.

Jedna je godine provela radeći na procenat, a ćorav dinar nije videla. Druga je, po kiši i snegu, svakoga dana uredno prelazila peške pola grada kako bi stigla do posla, iako platu nije videla četiri meseca. Pitate se zašto pešači? Zato što nema para za prevoz!

Treća godinama radi za platu od 200 evra. Značajno je starija od mene, a dete joj je na putu. Da nije našla tog nesrećnika koji radi za, za nju, neverovatnih 40.000 dinara, ostala bi na pašteti i hlebu do kraja svog radnog, a i životnog veka. A stresu koji je preživela nakon što se obradovala trudnoći, pa shvatila da to treba saopštiti i direktoru bolje da ne počinjem!

Šta vi meni nakon ovih iskustava predlažete? Da se zaposlim i za tih ponuđenih 20 hiljada trpim budalu koja će da me smara, gnjavi i maltretira, dok ja pešačim do posla znajući da me nakon agonije od osam do deset sati u frižideru čeka slasna pašteta?

Život možda i jeste borba, ali ja u ovakvoj borbi da učestvujem – neću! Vi slobodno radite za crkavicu, maštajte o Novom Zelandu na koji zapravo nikada nećete otići, i čekajte bolji život.

Ja svoj život neću predati u ruke umišljenom šefu kako bi rezultate mog rada predstavljao kao svoje glavonjama iznad sebe, dok ja klopam suvi hleb?! Što bi rekao pokojni Milošević – malo morgen!”

(dijaspora.news/kurir.rs)