Vozač je zaustavio autobus da spasi život putniku, a onda je počelo psovanje, pljuvanje i vređanje: Kada smo prestali da budemo ljudi?

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Dok je u autobusu ležio čovek bez svesti, kome je vozač pritrčao da pomogne, jer niko drugi nije hteo, slušala sam strašne komentare. “Šoferu, zašto si stao, kasnim na posao”, “Verovatno je pijan, tako mu i treba”, “Žurim, ostavi ga na stanici” odzvaljali su vozilom. Ljudska reakcija izazvala je ljutnju, a ja sam se tužna i uplašena zapitala kad smo prestali da budemo humani i da saosećamo sa nečijom mukom?

Humani vozač zaustavio je vozilo i zamolio putnike da sačekaju drugo. Mali broj je odmah izašao. Među njima i ja. Razumeli smo da je na prvom mestu da nesrećnom čoveku bude dobro, a mi ćemo da stignemo gde smo krenuli. On možda neće…

Veći deo putnika je ostao u autobusu i vikao na vozača da krene a da nečijeg oca, deku, muža ili brata ostavi na ulici, samog i nemoćnog.

– Naći će ga neko drugi i pozvaće pomoć. Ti treba da voziš autobus, a ne da maltretiraš putnike – slušala sam glasove koji su se čuli iz autobusa dok sam gutala “knedlu”. Odbijala sam da prihvatim da ljudi ne žele da pomognu i da im je važnije da završe vožnju nego da postupe humano i ispravno.

PUTNICIMA JE NAJVAŽNIJE DA STIGNU GDE SU KRENULI

Kad su shvatili da vozač neće da krene, jer je na prvom mestu čovek, polako su počeli da izlaze iz autobusa dok su sve više vikali. Jedna žena je bila najglasnija i uporno ponavljala da autobus mora da nastavi dalje.

Morala sam da reagujem, nisam mogla da ćutim i da ostavim humanog vozača da se sam bori sa “gomilom”. Obratila sam se “gospođi” sa pitanjem: “Da li ste vi žena ili zver?”. Nije obraćala pažnju na moje pitanje koje sam uporno ponavljala. Nastavila je da viče. Shvatila sam da u njoj ne mogu da probudim ljudskost, jer je nema.

Autobus je stajao, ljudi su polako ulazili u druge, a ja sam morala vozaču, koji se hrabro i ljudski nosio sa situacijom, da pružim ruku. Stegla sam je jako, osmehnula se i zahvalila.

Odgovorio je da je to njegova ljudska i poslovna dužnost.

– U situacijama kada se putnik lično obrati vozaču ili drugi putnici obaveste vozača da nekome od putnika nije dobro, vozač bi trebalo pre svega bezbedno da zaustavi vozilo ukoliko nije u stanici, da direktno pozove hitnu pomoć, zatim da pozove dispečerski centar koji obaveštava policiju. Vozač je u obavezi da vozilo obezbedi i ne pomera sa mesta događaja dok ne dođe hitna pomoć i policija, stoga putnici treba da napuste vozilo – objasnili su za Telegraf.rs iz Javnog komunalnog preduzeća GSP Beograd.

SVE JE VEĆI BROJ ONIH KOJI NE ŽELE DA POMOGNU 

Situacija iz autobusa, nažalost, nije jedina. Jovan Paunović (17) preminuo je u bolnici zbog ogromne količine ekstazija u krvi. Nesrećni mladić satima je ležao ispred splava jer niko nije želeo da mu pruži pomoć.

Psiholog Aleksandra Janković napominje da su ovakve situacije i dalje na nivou izuzetka i da nisu pravilo. Prema njenom mišljenju ljudi u velikom broju slučajeva zaista pomažu.

– Imam utisak da se u Srbiji još uvek održava ideja da se pomogne. Mislim da ljudi još uvek imaju saosećanja. Nadam se da će tako i ostati. Moramo da radimo na tome da očuvamo ono što je kod našeg naroda bilo najbolje, a to je potreba da čoveku pomognete a da ga ne pitate ko je, odakle dolazi, koje je vere – započela je razgovor za Telegraf.rs Aleksandra Janković, psiholog.

Naša sagovornica napominje da ima i onih koji ne pomažu a da se to dešava jer je zavladao strah i nepoverenje.

– Ljudi se plaše da priđu pomognu da jer je to možda namešteno, da će biti žrtve prepada, otimanja novca. Drugi razlog je i taj što im je lakše da se okrenu i da to prepuste nekom drugom – objasnila je Janković.

Sa mišljenjem psihologa, da ipak ima više ljudi koji pomažu kad je neko u nevolji, se slaže i sociolog Dragan Koković.

– Ja mislim da je u našem patrijahalnom i srpskom obrascu da pomognemo čoveku u nevolji. To je solidarnost. Manji je broj onih koji ne pomažu, a to može da se sa ljudskom prirodom, egoizmom… Sve ovo što nam se događalo godinama unazad, dovelo je do toga da imamo jednu krnju ljudsku prirodu, neproduktivnu, invalidnu koja hoće da reaguje tako da ne pomogne – izjavila je psihološkinja.

Naša pomoć nekome može da spasi život. Ne okrećimo glavu kad je nekom loše. Pomozimo svaki put kad treba i kad možemo. Negujmo humanost po kojoj smo poznati. Ona nas razlikuje od većine naroda i čini nas posebnim.