Prof. Višeslav Simić je rodom iz Trstenika, trenutno živi i radi u Meksiku. Predavač je nekoliko društvenih predmeta na Univerzitetu Teknolohiko de Monterej u Meksiku. Nagrađivani je pisac, bio je prevodilac na najvišem nivou u State Departmentu, radio je u Americi, Japanu, Argentini, Gruziji, Rusiji itd. Svojevrsni je amabasador našeg naroda u dijaspori. Prof. Simić svake godine dovodi u Srbiju studente iz Meksika, kako bi im predstavio našu zemlju, kulturu, tradiciju, srpske manastire. Povod za razgovor sa njim je, između ostalog, najava kongresa o studijama u Latinskoj Americi, koji će biti održan u Beogradu sledeće godine.
Čime se sve baviš, a šta su projekti, odnosno misije, koje smatraš važnim i vrednim pomena?
Već šest i po godina sam profesor na univerzitetu Teknolohiko de Monterej u Meksiku. Predavao sam na sva tri kampusa u Meksiko Sitiju, kao i na kampusu u gradu Kvernavaka, koji je oko 80 kilometara na jug od glavnog grada. Meksiko Siti je nedavno dobio status savezne države, članice meksičke federacije. Pre toga je imao status savezne oblasti koja je bila van granica saveznih država, članica federacije. S obzirom da gradska oblast ima preko 20 miliona stanovnika, a sam grad 8, konačno mu je dat status države kako bi bio statusno ravnopravan sa ostalim članicama federacije, od kojih neke nemaju ni 10% stanovnika grada Meksika, ali imaju predstavnike u Senatu republike.
Uglavnom predajem predmete iz društvenih nauka – geopolitiku, međunarodne odnose, religije i savremeni svet, pitanja Bliskog Istoka, Severne Amerike, i slično. Držim i nekoliko predmeta u školi za biznis, koji se tiču pregovaranja i rešavanja konflikata, i regionalne saradnje i razvoja, državne uprave i politike. Uz to, nekoliko godina sam bio i trener ekipi za debate univerziteta koja je, nadam se uz moju pomoć, postigla veoma zapažene uspehe na svetskom nivou i na engleskom jeziku. Iako sam uživao u tome, posle nekoliko godina bavljenja time, odustao sam, jer je to zahtevalo zaista velike napore i vreme.vi_eslav_simi
Uz nekoliko profesora i prijatelja, Srba, radimo na upoznavanju Srbije i srpske kulture i civilizacije od strane Meksikanaca, a naročito na upućivanju na prave razloge izbijanja takozvane jugoslovenske krize, rasparčavanja srpskog nacionalnog korpusa, i otimačine srpske imovine, naročito na teritoriji okupirane pokrajine Kosovo i Metohija. To su teme koje veoma zanimaju Meksikance i ostale stanovnike američkog kontinenta južno od SAD, jer su svi oni doživeli stravična osvajanja, kolonizaciju, eksploataciju, otimačinu imovine, i preobraćivanje iz slobodnih ljudi u jeftinu i obespravljenu radnu snagu zapadnih, tj. američkih korporacija. Nekoliko puta smo imali izvanredne prilike da zajedno sa studentima i saveznicima među građanima Meksika pred predstavnicima vlasti objasnimo i odbranimo interese Srba i Srbije, i da ih ubedimo da ne popuštaju pod pritiskom SAD, jer će time napraviti presedane koji kasnije mogu biti korišćeni i protiv samog Meksika i Meksikanaca. Jednom prilikom su naši studenti učestvovali u javnoj raspravi koju je organizovalo Ministarstvo pravde, tokom koje se tražilo rešenje pitanja da li Meksiko treba da prizna samoproglašenje nezavisnosti Kosova. Studenti, koji su se vodili samo osećanjem pravde, znanja istorije i geopolitike, i sledili pravila međunarodnog prava, su bili mnogo ubedljiviji u tim raspravama od raznih interesnih grupa i političara koji su veoma nevešto pokušavali da ubede građanstvo da Meksiko izda starog prijatelja (Srbiju) i da prizna suverenost grupi terorista, trgovaca drogom, ljudskim organima i ženama.
Kada si otišao u Meksiko? Da li je to bilo slučajno ili planirano?
Ja sam u SAD živeo od 1986. godine, i pre 2010, kada sam se preselio u Meksiko, sam tamo odlazio kao turista mnogo puta jer su me od detinjstva privlačile stare civilizacije Srednje Amerike. I dok sam živeo u Srbiji, mnogo sam čitao o Majama, Astecima, i ostalim narodima koji su preci današnjih Meksikanaca. Tokom tih putovanja sam posećivao ruševine tih civilizacija, slušao predavanja i kurseve o njima, i skupljao knjige i časopise iz kojih bih mogao da o njima učim kada se vratim u SAD. Na kraju sam, 2010. godine odlučio da probam da upišem doktorat iz predkolumbovskih studija, i to me je dovelo u Meksiko ne više samo kao turistu već kao studenta. Nažalost, porodična situacija me je u tome omela pa sam propustio početak tih studija, ali sam imao sreću da mi, s obzirom na iskustvo iz Vašingtona, NJujorka, Haga, Moskve i Tbilisija, bude ponuđeno da predajem na univerzitetu Teknolohiko de Monterej, što sam i pristao da radim. Proučavanje predkolumbovskih civilizacija sam nastavio, kao i ranije, privatno i za lično uživanje kada za to imam vremena. Možda se tome vratim i formalno, akademski, jednog dana.
Šta ti se dopada u Meksiku i da li je istina da su Meksikanci i Srbi temperamentom slični?
U velikoj meri sam istovetan najvećem broju ljudi koji dođu u Meksiko i oduševe se klimom, hranom, muzikom, veseljem, prisnošću ljudi, i svim onim stvarima za kojima svako ljudsko biće čezne – suncem, toplotom, voćem, druženjem i veseljem. Meksikanci su veoma ponosan narod, posvećen slobodi, pravdi i nezavisnosti, pa se to vidi i u politici njihove vlade da ne priznaju Kosovo iako je pritisak SAD stalan i jak. Uz sve to, mene, kao što sam već pomenuo, ovde očaravaju njihova kultura i civilizacija, istorija, književnost i umetnost. Ovde je i nekoliko naših veoma uglednih Srpkinja, naučnica, koje proučavaju jezik Asteka i umetnost Maja, i koje su zapažene i nagrađivane za svoj naučni rad od samih Meksikanaca – mr Margita Petrović i dr Sanja Savkić. Takođe, tu je i naš filozof i geopolitički analitičar, Novosađanin, dr Dejan Mihailović, koji izvanredno poznaje slobodarski duh naroda južno od SAD, i koji je blisko povezan sa najvećim intelektualcima Latinske Amerike. Druženje sa njima mi je jedno od najvećih zadovoljstava u Meksiku.
Ono po čemu su Meksikanci i Srbi najsličniji, sa tačke gledišta istorije i politike, je veličanstveno stvaranje sopstvene države, kulture i civilizacije, uspostavljanje osobene religije i neuništivih običaja i načina života, kao i tragično iskustvo porobljavanja od strane surovog i bahatog osvajača, prispelog sa drugog kontinenta, druge rase, kulture i civilizacije, i vere koja bezobzirno uništava domaću, i državne mašine koja nasilno pokrštava i porobljava, eksploatiše i ponižava svakog ko se drži starih običaja i uverenja. Ono u čemu smo najsličniji je slobodarski duh i neodustajanje od borbe za nezavisnost i za samosvesnost. Iako su Meksikanci, gotovo istrebljeni brutalnošću Kastiljanaca, Katoličke crkve i zaraza na koje nisu bili otporni, na kraju primili jezik i veru osvajača, ipak su i u jedno i drugo uneli toliko toga svog, iskonskog i neuništivog, da se slobodno može govoriti o takvoj transformaciji koja bi, da i dalje nema tog tihog kolonijalizma, dovela do stvaranja nečeg radikalno novog, a koje bi ipak bilo veoma blisko onom što je postojalo pre invazije i kolonijalizma. Toliko je toga njihovog iskonskog u jeziku, u toponimima, u ishrani, u odevanju, u načinu mišljenja i ponašanja, da se zaista doživljava da su pokoreni oružjem i ideologijom ipak na kraju pobedili duhom i ljubavlju prema svome.
Koliko u Meksiku znaju o Srbiji i Srbima?
Postoji jedna klasa, grupa, deo stanovnika Meksika, koji veoma dobro poznaju Srbe i Srbiju – to su intelektualci i umetnici, kao i revolucionarni političari i organizatori društvenih pokreta. Oni su izuzetno oduševljeni Srbima, i smatraju nas i avangardom, a i onim stalnim, nepromenjivim elementom svetskog slobodarskog pokreta koji se bori protiv neoliberalnog pokoravanja planete i preobraćivanja naroda u prostu i jeftinu radnu snagu, bezličnu i bezvoljnu, koja samo želi da kupuje i konzumira kvazi-duhovno đubre.
Veliki procenat Meksikanaca nije u finansijskom stanju da putuje i direktno upoznaje druge narode i kulture ali to ih ne čini zatvorenim u sebe i nezainteresovanim za ostatak sveta. Naprotiv! Svake godine, u maju, se ovde održava Sajam prijateljskih kultura, i milioni Meksikanaca se nekoliko nedelja sjate u centar grada gde se nalaze prilično veliki šatori sa eksponatima, hranom, muzikom, i naravno, ljudima iz drugih delova sveta. Ja sam, kao i mnogi ovdašnji Srbi, voluntirao tokom tih dana da bih sa posetiocima razgovarao i približio im naš narod i kulturu. Mi smo jedini iz bivše Jugoslavije koji imamo takav šator i to nas čini veoma privlačnim, naročito zbog ružne slike o nama koju su stvorili veliki mediji, koji su, kao i u većini zemalja u svetu, pod uticajem centara moći sa Zapada. Srećom, u Meksiku ima mnogo veoma snažnih tzv. alternativnih medija, a, kao i kod Srba, veliko je nepoverenje u zvanične istine (što više oni troše na laganje, to im narod manje veruje jer treba samo da otvori oči i da vidi istinu!). Čoveka veoma gane ta iskrenost, gotovo naivnost i nevinost tog običnog naroda koji dolazi u taj naš šator i oduševljava se našom hranom, nošnjom, koji traži da mu imena ispisujemo ćirilicom, i koji sa detinjastim osmehom i radošću prima to parče papira i sa strahopoštovanjem ga stavlja u novčanik ili među stranice neke knjige koju nosi u torbi da bi čitanjem prekratio duge sate u prevozu od kuće ka poslu i obrnuto. S obzirom da je ovo narod koji voli tkanja i sklad boja, oduševljavaju ih fotografije naših ćilima i nošnji. Isto tako, zapanjeni su lepotom prirode Srbije van gradova.
Na koji način pokušavaš da povežeš naša dva naroda?
S obzirom da sam profesor, najviše mi to uspeva u oblastima politike i ideologije – kada prouče događaje iz prošlosti Srba, Meksikanci iznenađeno, i sa zabrinutošću, shvate koliko smo sličnih istorija, i koliko nam budućnosti mogu biti iste ako se ne potrudimo da utičemo na njih. Oni imaju staru izreku: Bog je isuviše daleko a Amerika preblizu! To je uticalo na njihovu prošlost isuviše – izgubili su polovinu teritorije američkim aneksiranjem severnog Meksika, a svakodnevno trpe posledice ”pregovora” sa SAD, u kojima su uvek izvukli deblji kraj. Današnje tehnologije su poništile prednosti prostorne udaljenosti od SAD tako da i Srbija već decenijama proživljava ”meksikanizaciju”. Stoga, kada Meksikanci proučavaju današnju Istočnu Evropu (i Srbiju), shvataju da to što se njima dogodilo nije samo neka kletva, specifično loša meksička ”sreća”, već da je to stalna politika koja se samo ujedinjavanjem i udruživanjem može zaustaviti i promeniti. Mislim da su to najvažniji rezultati dodira Srba i Meksikanaca – ta nova klasa buduće meksičke političke, kulturne i ekonomske elite sve više shvata da mora doći do globalnog pokreta kako bi se na lokalu dovelo do promena koje će konkretno njima omogućiti da konačno odahnu i počnu da zadržavaju plodove svog rada i da uživaju u lepotama i bogatstvima ove zaista prelepe zemlje.
Vrlo često pred lepotom ostajemo nemi od oduševljenja. Kakve reakcije vidiš, kada dovedeš nekoga da prvi put vidi naše lepe manastire?
Sećam se jednog zaista magičnog januarskog jutra u Studenici kada je došlo do spoja dela ljudskih ruku i čarolije prirode. Posle osvojenih 3. i 5. mesta na takmičenju u debatama u Berlinu, doveo sam trojicu studenata u Srbiju, i otišli smo u Studenicu da vide taj dragulj srpskog velikog veka.
Dok smo prilazili kapiji manastira počeo je da veje sneg, što je oduševilo Meksikance koji to nikada do tada nisu doživeli. Gledao sam ta lica mladih intelektualaca, koji su pre dan-dva debatovali na engleskom jeziku o svetskoj finansijskoj krizi i pravima žena u islamu, kako se među pahuljama preobraćuju u naivnu i nevinu, radosnu i očaranu decu, istovremeno se diveći Studenici, crkvi i zidinama koje je okružuju. Kada smo ušli u crkvu, dugo su stajali pred freskama – tako sličnim njihovim savremenim veselim muralima, a opet tako različitim, teškim po tematici i teretu vekova.
Kasnije, kada smo ušli u Sopoćane, sami su primetili i prokomentarisali da se oseća razlika u bojama i pokretu likova, iako je i to veoma star manastir. Dok smo putovali kolima ka Jasenovcu, bilo mi je teško da vozim od njihove galame, pesme i priče, ali posle odavanja pošte žrtvama ustaša, i shvativši u svojim ”katoličkim” svestima da su ”njihovi” koreligionisti samo na jednoj poljani tamo pobili preko 300 hiljada nevinih Srba, zamukli su, i dugo, sve do Beograda, ćutali, potreseni užasom koji su doživeli posle lepote devojaka Banja Luke. Tek ih je večera sa princezom Jelisavetom razgalila i dugo su se u njenoj dnevnoj sobi, na prelepom pirotskom ćilimu, na podu, kraj nje, raspitivali o kraljevskim porodicama sa kojima je ona u rodu.
Dijaspora.news/Reflejo časopis
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.