VIDEO SAM STRAŠNE STVARI, VIDEO SAM NUKLEARNE PROBE: Ispovest Hrvata koji je bio u LEGIJI STRANACA

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

On se Legiji stranaca pridružuo 1972. godine.

Josip Šošić zvani Francuz,Hrvat  koji je 70-tih godina otišao u Legiju stranaca, dao je intervju za Slobodnu Dalmaciju: – Volio sam Legiju. Bilo je teško i lepo. Vozio sam i helikopter, nije mi bilo loše, barem ne zbog ženskih na Tahitiju. Tamo je stalno leto, pada topla kiša, nema zime, a ima dobrih plaža. Sad bi bila sramota da nakon pet godina u Francuskoj ne dobijem tih jadnih 100, 200 evra penzije. Verovatno će se to rešiti, ali traje – govori Francuz (67), kako ga zovu u rodnim Brelima.

On se Legiji stranaca pridružuo 1972. godine, pre Ante Gotovine.

Za razliku od njih – pokazuje Francuz debeli fascikl – on već godinu dana prikuplja i šalje dokumentaciju potražujući penziju. I ništa nikome ne zamera. Državu čije drugo državljanstvo ima, kao i samu Legiju, voli preko svake mere.

– Vidite koliko tu ima papira. I deca mi imaju francusko državljanstvo. Imam sina u Nemačkoj, i ja sam bio tamo osamdesetih godina. A dve ćerke su mi ovde – priča Francuz.

O danima provedenim u Legiji stranaca škrto priča, ne sme, oprezno će, ići u detalje.

– Ne mogu reći da sam nekoga ubio, ne smem ja ništa govoriti – kratko će.

O tome kako se pridružio Legiji, kaže da je bio veliki problem ovde.

– Jugoslovenska policija. Ti, banditi. Bio san najjači vozač na Makarskoj rivijeri sedamdesetih godina, gonjala me policija i ovo i ono. Imao sam problema kao i neki. Pobegao sam onda u Italiju s pasošem od rođaka, ličio je na mene, liči i dan danas. Pobegao sam sve do Nice i Monaka. Nisam imao šta da jedem, a Legija me spasila. Pokupili su me i pitali da li hoću s njima. I išao sam. Prvo su me nahranili, pa su me odveli na Korziku gde je težak trening. Teško je bilo, stvarno teško – priseća se Šošić.

Otvara velike albume sa slikama.

– Evo mene na Tahitiju, ima tu slika hiljadu, a šta će mi to. Evo brodova, ovo san na Korzici, evo me na tenku – okreće stranice i pokazuje. Ponavlja “ne mogu protiv njih ništa kazati, samo hoću da se malo požalim, da se to s penzijom ubrza”.

Ako je već bežao od jugoslovenske policije, znači li to da se u Legiju učlanio još dok su primali osobe s kriminalnom prošlosti, s dosjeima?

 

– Ne, ne. Kad sam došao, već nakon 24 sata oni su znali ko mi je otac, mater, ma sve – ističe.

 

U Legiji je, kaže, dobro živeo.

 

– To je plaćena vojska, ne mogu ja protiv Francuza, volim ih – uporno tvrdi.

 

Na Pacifiku, na otoku Mururoa – Mu-ru-ro-a, naglašava slogove Šošić – Francuzi su pravili atomsku bombu. Atol je to ostrvlju Tuamotu u Francuskoj Polineziji. Između 1966. i 1996. godine francuska vojska izvela je na njemu 41 atmosfersku i 147 podzemnih proba sa atomskom bombom.

 

– Tu sam bio deo osiguranja od 18. januara 1975. do 1977. godine. Desetar. Ništa nisam smeo da znam. Čuvao sam ostrvo da niko ne dođe. Kasnije se Australija žalila, ne znam ni ja kako to ide, i više se tu ne rade eksperimenti. Imao sam slike, videlo se na njima ono kad bomba pukne pa ode sve u vazduh – pokazuje Francuz.

 

– Strašno, strašno – zaključuje kao da se ne želi ni prisećati šta je video.

 

Obuka mu nije ostala u lepom sećanju.

 

– Ima sam 21 godinu kad san bio u kampu na Korzici. Svašta su mi radili, ali ne smem o tome, ni ko, ni kako, ni zašto. Ne smem to da pričam. Ovo šta piše Gotovina. I onaj Bračanin. To je džentlmen čovek, nije ko ja, sirotinja. Išli su oni godinama nakon mene, a tad više Legija nije bila šta je bila. Ja sam tek kasnije shvatio gde sam bio i šta sam radio – veli Šošić.

 

Prebire opet po albumu, vadi fotografije plesačica u havajskim suknjicama i kokosima na grudnjacima. Stvarno su lepe.

 

Da li je istina, pitaju ga, da od 100 kandidata u Legiju primaju eventualno jednog?

 

– Ma, to lažu, ne uzimaju vas jedino ako niste zdravi. Mene su primili dobro. Imam i pohvalnicu da sam bio dobar vojnik. Rekao mi jedan general “nemoj ti ostati, za tebe to nije, ajde kući” i tako sam i napravio. Možda mi je žao, da sam ostao, ko zna bi li mi bilo bolje. A bilo je teško. Malo sam tužan. Dugo traje to da dobijem penziju i ništa više – zaključio je Francuz.

(dijaspora.news/espreso.rs)