Ljudi

UZ NJIH SLAVIMO, PIJEMO I PATIMO: Evo kako su nastale pesme Đurđevdan, Sine Mitre i Kiše jesenje

By admin

Posted on 18/11/2016

Da li ste razmišljali o poreklu naših najslušanijih pesama?

Čuveni Dimitrije ubio se na grobu neverne žene. “Đurđevdan” je poslednji jecaj zatvorenika u “vozu smrti“. A “Jesenje lišće” tužnu ljubavnu priču spaja s tragedijom Titanika. Sve to ne pada nam na pamet dok u kafani naručujemo ove pesme proživljavajući.

Vranjanska pesma „Dimitrije, sine Mitre“ nastala je iz stvarnih događaja tragične životnesudbine i ispovesti na samrtnoj postelji, a mada ju je Stana Avramović Karaminge napisala još 1919. – decenijama nije želela da je predstavi svetu, krijući je baš kao i strašnu porodičnu tajnu.

Ona je za tu priču čula od svoje majke Magde, koja je na samrti rešila da Stani otkrije istinu o njenom imenu.

Stana je dobila ime po sestri od tetke, lepotici kakve nije bilo od Vranja do Niša, koja je i glavna junakinja ove priče. Njen muž Dimitrije bio je Karamingi takođe rođak, brat od tetke, ali sa očeve strane.

Stana i Dimitrije su bili godinama zajedno, ali nisu imali decu.

Dimitrijeva majka Bosa im je zbog toga stalno prebacivala, pa je i Dimitrije pod neprestanim majčinim pritiskom počeo Stani da prebacuje:

– Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nesi rodila muško ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe!

Stana je pomišljala i na samoubistvo, a onda se pročulo da je jednu noć provela sa nekim Stojanom. Toma, ujak njenog muža Dimitrija, pozvao je Stanu da to proveri.

– Kako te nije stid da nam obraz ukaljaš? Čuli smo da si bila sa Stojanom. Zar je to istina? – grdio je Toma.

– Istina je – odgovorila je Stana bez oklevanja – Ali, ako sam s njim išla od merak, oči nek mi ispadnu, pa slepa po svetu da idem! Muka me naterala, znaš koja…

– Verujem ti – reče Toma. – Ali, pošto je tako, nemoj sa Stojana, ni on dece nema. Nego idi sa Ristu Garabinu, za njega se ne zna kol’ko dece ima. Idi, pa se s njega ogreši. Ja ću greh da nosim, a imati decu nije greh!

Ubrzo je život u Dimitrijevom domu počeo da se menja, a vest o Staninoj trudnoći je sve obradovala. Stana je tad već bila u četrdesetim i trudnoća je bila rizična. Porođaj je bio težak i bolan – Stana je umrla, ali je dete preživelo.

Posle pogreba, Dimitrijev ujak je odlučio da kaže sestriću istinu.

– Pre nego što odemo na Stanin grob, moram nešto da ti kažem. Izedosmo Stanu. Prvo tvoja majka, a moja sestra, pa ti, a onda i ja.

Dimitrije ga je zbunjeno gledao.

– Tako je. Tvoja majka, što je kinjila. Ti, što si bio nerodan. A ja, što sam je savetovao s koga da ide. Da znaš, dete nije tvoje, već od Ristu Garabinu.

Nesrećni Dimitrije je ovo stoički podneo.

– Ako, ujko, neka joj je bogom prosto. Mi smo hteli dete da usvojimo, a ovo je bar moja Stana rodila – odgovorio je Dimitrije.

Sutradan, tu na grobu, pred rođacima i prijateljima dok su Stani izdavali po običaju prvu subotu, poslednje što je Dimitrije rekao, bilo je: „Ovde, pored moje Stane da me kopate…“

Mirno je izvadio pištolj i ubio se.

To je Karamingi ispričala majka Magde. U toj noći, koju je provela u bdenju kraj majčinog mrtvog tela, Karaminga je spevala pesmu „Dimitrije, sine Mitre”. Nju je tražila da sviraju i na njenom ispraćaju.

Pesma Đurđevdan nastala je vozu smrti koji je putovao iz Sarajeva za Jasenovac, tvrdi novinar Vukašin Beatović.

“Osvanuo je šesti maj 1942. godine. Bilo je to hladno sarajevsko jutro. Policija NDH naredila je da se Srbima pripremi “đurđevdanski uranak”. U četiri sata ujutru u grad su se slivale kolone zarobljenika iz Jajce-kasarne – sa brda iznad Bembaše. Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše te Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti.

Naime, tramvajska pruga u Sarajevu imala je širinu uskokolosečne železnice pa je voz iz Broda po naredbi rukovodstva NDH ušao u grad.

Pred očima srpskih mučenika na Obali Kulina bana pojavila se duga kompozicija teretnih vagona koja se prostirala baš koliko i kolona zatvorenika – od Vjećnice pa sve do Elektrocentrale.

U koloni je bilo oko tri hiljade mahom mladih ljudi. Među njima je bilo i domaćina koji su utamničeni zajedno sa svojim sinovima a bilo je i muslimana koji su se zauzimali za Srbe ili su se izjašnjavali kao Srbi. Razulareni ustaša pred kolonom je uzvikivao: “Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac!”.

Na vagonima je pisalo “sedam konja ili četrdeset vojnika” a ustaše su u jedan vagon uvodile i do dve stotine ljudi. Voz smrti je tog istog 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su padati u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član sarajevske “Sloge” u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše zapevao je:”Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!”

Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme Đurđevdan zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru zbijeni jedni do drugih. Od tri hiljade koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a njih dve stotine je preživelo torturu…

Ova informacija potvrđena je od preživelih svedoka iz Republike Srpske”, ističe Beatović..

Malo ko ne zna bar jedan stih starogradske pesme “Jesenje lišće”, ali gotovo niko ne zna za Veru Tornjansku iz Novog Sada. A da nije bilo nje, ne bi bilo ni ove tužne pesme uz melodiju besmrtnog valcera.

Vera Tornjanska se u Novom Sadu upoznala sa mladim poljskim lekarom Stanislavom Pujdakovskim. Poznanstvo se pretvorilo u obostranu ljubav koja je krunisana brakom. Verovatno zbog ratova, Balkanskog i Prvog svetskog, lekar Pujdovski je ubrzo, zajedno sa Verom, otputovao u svoju domovinu.

Vera se u Novi Sad vratila pre kraja Prvog svetskog rata, a mladi lekar joj se više nikada nije javio.

O svojoj tragičnoj ljubavi napisala je pesmu “Jesenje lišće”, a potom u životu više nije ispevala nijednu pesmu.

Pesmu je pevala uz melodiju Arčibalda Džojsa. On je komponovao pesmu pod nazivom Songe d’Automne (Dream of Autumn), koju je izvodio orkestar “White Star Line orkestra“ na brodu Titanik koji je potonuo. Prema svedočenjima preživelih putnika ovo je bila poslednja pesma koju je orkestar svirao pred potonuće.

Noizz