*Svi misle da su divljaci zbog građanskih ratova a to me je podsetilo na Srbiju devedesetih i na situaciju gde je jako stalo ljudima da strancima pokažu da su bolji * Krenuli smo od te dečije pesme „Idemo u Afriku da sadimo papriku“ i onda dolazimo do neke vrste motiva uskrsnuća * Treba da budete ponosni na to, na jugoslovensko nesvrstano nasleđe *
Svaki čovek ima potrebu da upozna svet oko sebe, a putovanja su najbolji način da to i ostvarimo. Takve „avanture“ ne moraju da budu skupe, a ovakva iskustva čoveku mogu da donesu potpuno drugačiji pogled na svet, ali i da mu pomognu da sazna nešto novo o sebi. Nije poenta u tome da se samo vide nove zemlje i predeli, već i da se sretnu ljudi drugačiji od nas i da se spozna potpuno novi način života. Posle toga čovek počinje da više da ceni ono što ima i da shvata da je i on sam na neki način privelegovaniji u odnosu na nekog drugog.
Lepotu i značaj putovanja je spoznao sagovornik Telegrafa Uroš Krčadinac, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, koji je sa svoja dva saputnika Markom i Lazarom iz „Kluba putnika“ pre nekoliko godina proveo tri meseca putujući po Africi. Ta želja je došla najviše iz prema njegovim rečima neke mladalačke neprilagođenosti ali želje da se sazna nešto novo i to prenese drugima. Iz te avanture po Africi nastala je i knjiga „Bantustan“ koja na najbolji način razbija sve predrasude o ovom kontinentu i njegovom stanovništvu ili možda kao što naš sagovornik kaže stvara neke nove.
Za početak nam reci odakle potiče ta tvoja velika ljubav prema putovanjima?
Mislim da svi imamo tu ljubav u sebi, da nije toliko to neobično. Ljudi vole da putuju ko što vole muziku. Sad način na koji mi volimo da putujemo je malo drugačiji. To je nekako došlo kada smo završili škole, fakultete, kada smo shvatili da o svetu znamo mnogo manje, nego što smo mislili da znamo i osećali smo da nam treba više pravog životnog iskustva i tog nekog drumskog iskustva, nešto što smo posle nazvali mornarsko iskustvo. Čovek mora da se katapultira u taj svet u jednom trenutku i da priča sa ljudima iz svih životnih slojeva i da se sa njima druži, da provodi vreme i da tek onda može se zaista oseća kao čovek koji živi na ovoj planeti.
Klub putnika” ti je omogućio da upoznate ljude sličnih interesovanja . Da li ti je ta organizacija otvorila vrata ka novim idejama i mogućnostima za putovanja?
Mi smo na neki način napravili Klub putnika da bi smo mogli takve ljude da okupimo oko sebe. Lazar je osnovao Klub putnika pre jedno 12 godina, ja sam se u nekom trenutku priključio, a Marko se pre mene priključio, tako da se može reći da smo se trudili da napravimo to okruženje i tu vrstu miljea koji nam je bio potreban. Ovo nije nastalo samo od sebe. To je nastalo vrlo spontano i nastalo je „bottom up“ od dole.
Nikakav fond ništa nije dao, nikakve pare, nikakva državna intervencija, nikakva firma. Mi smo sve to sami napravili, kao neki forum na internetu, kao časopis. Lazar, Marko i ja smo se preko tog sajta upoznali, mi se nismo znali ranije. Mi smo skoro kao potpuni stranci krenuli na taj put zajedno.
Kako je nastala ideja za putovanje baš u Afriku? Da li je to istraživanje i potraga za tim nepoznatim, potreba da pronađete sebe, gde pripadate, da otkrijete ko ste?
Nekako je taj osećaj da smo razumeli sebe došlo kao kolateralna korist putovanja. Mislim da nismo bili svesni toga kada smo polazili. Zašto baš Afrika? Pa u Aziju smo putovali ranije, Severna Amerika je delovala previše skupo isto kao i Evropa, nismo prosto imali para. To je nešto gde mnogi ljudi upadnu u zamku jer misle da se jedino u Evropu može putovati. Evropa je upravo najteža za putovanje zato što je najskuplja.
Ostale su kao opcija Južna Amerika i Afrika. Mislim da je presudilo to što o Africi nismo znali ništa. Iz Južne Amerike nam je dolazila jedna hrpa kulturnih sadržaja od književnosti do fudbala. Afrika nam je prosto delovala kao kontinent, kao ogromna crna rupa o kojoj smo znali samo nekoliko predrasuda, da tamo postoje neki probelemi , da su bili ratovi, glad, bolest…
To su uglavnom bile negativne predrasude. Sve što je bilo od pozitivnih predrasuda su neki lepi predeli, divlje životinje, neka priroda, nešto što nema veze sa ljudima. I onda smo pomislili da ako ćemo da putujemo hajde da idemo negde gde ćemo dobiti priliku da pričamo sa ljudima o kojima najmanje znamo. Tamo živi milijardu i nešto ljudi. To je sedmina čovečanstva koja živi na kontinentu o kome možda znamo nekoliko rečenica. Kao zapravo je sramota da toliko ne znamo o tome. Ljudi nastali u Africi pre nekih dvesta hiljada – četristo hiljada godina i da su migrirali iz Afrike i svi mi smo zapravo putovanjima kolonizovali svet.
Koliko Vam je vremena trebalo da organizujete putovanje, da li je bilo skupo i koliko ste dugo boravili u Africi?
Boravili smo tri meseca. Koštalo nas je, ako ne računamo vize, povratnu avionsku kartu jer smo leteli iz Namibije preko Južne Afrike i vakcine, izašlo nas je nešto oko trista i nešto evra mesečno po osobi. Ako dodamo i ove troškove koji nikako nisu mogli da budu manji onda ispadne nešto oko dve hiljade evra po osobi za celo putovanje.
Ovo sad ovako na gomili zvuči puno ali je ustvari dva ili tri letovanja u Budvi. Mesecima smo se pripremali, svašta smo čitali i tehnično i praktično. Na kraju smo shvatili da ni to nije dovoljno i da smo neke stvari promašili, da se nismo dovoljno raspitali za neke stvari koje se tiču recimo kako se vize dobijaju.
Često ste dobro prošli kada ste rekli da ste iz Jugoslavije, „to je sada Srbija, samo je promenila ime“?
Pa da, iz nekog razloga ti stariji Afrikanci su jako, jako dobro reagovali. Čak nam je jedan rekao „vi ste budale ako niste ponosni na nasleđe „Nesvrstanih“. To je bio jedini pokret koji je potekao od belaca, a da nije bio eksploatatorski. Treba duboko da budete ponosni na to, na jugoslovensko nesvrstano nasleđe“.
Sve što je iz Evrope odlazilo ka Africi je bilo poprilično strašno, tgovina robljem, crpljenje resursa. Nesvrstani su počivali na ideji da su Afrikanci jednaki sa Evropljanima i da mi kao balkanski belci koji smo takođe bili neka vrsta kolonije jačih centara moći smo u stanju da se saosećamo sa crncima koji su takođe bili kolonija jačih centara moći.
Kako je tekla ruta vašeg putovanja?
Srbija, Bugarska, Turska, Sirija, Jordan, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda, Ruanda, Demokratska republika Kongo, Tanzanija, Zambija, Namibija i onda avionom nazad. Dakle, Srbija, Bliski istok, severna Afrika, istočna Afrika, prošli smo kroz sredinu da bismo došli do jugozapadne i odande smo se vratili.
Već smo pričali o tome koje su bile Vaše predrasude pre putovanja. Da li je ono što ste tamo zatekli ispunilo Vaša očekivanja, a šta Vas je najviše iznenadilo?
Toliko je sve bilo drugačije nego što smo očekivali da se može reći da nas je sve iznenadilo. Ne bismo ni knjigu pisali da nas nije iznenadilo. Iznenadilo nas je to jedno čudoviše i lepote i strašnog što smo tamo videli. Šta nismo očekivali? Ni toliko bede, ni toliko radosti među tim ljudimo, da može nešto toliko da ne funkcioniše i da nema depresije. To su neke kultorološke razlike, ali opet i mnogo stvari koje su nam bile sličnije nego što smo očekivali.
Proveli smo neko vreme kod poglavice u plemenu Masaja. Posle nekog incijalnog šoka i svih tih razlika koje smo videli kulturološki, ti ljudi žive u savani, bez vode, shvatiš da taj poglavica ima probleme. Da pomiri poglavice koje su posvađane, da donese plastične balone sa vodom iz neke susedne varošice, s vremena na vreme odlazi na internet u toj varošici pa onda tu dobija neke informacije, ima čak i svoj profil, i onda shvatiš da on zapravo obavlja posao koji je vrlo sličan poslu šefa mesne zajednice ovde.
Najupečatljiviji doživljaj sa putovanja?
Mnogo toga je bilo jako upečatljivo. Evo sada mi na pamet pada Ruanda, činjenica da je to mala zemlja, velika kao Vojvodina po površini, ima desetak miliona ljudi koji tamo žive, da su prošli kroz jeziv građanski rat i da su sada jedna od najrazvijenijih zemalja u tom delu Afrike. Više od 50% u parlamentu čine žene, svi motociklisti moraju da nose kacige, što je onom haotičnom afričkom saobraćaju potpuno nadrealno da je moguće bilo da se tako nešto uvede. Imaju i sistem radnih akcija jednom mesečno.
Da li je to uopšte moguće tamo gde su sve druge države u okruženju u mnogo, mnogo drugačijoj poziciji nego Ruanda. Jedan od razloga zašto to može je to što imaju samofiktivnu demokratiju. Imaju sreću da imaju prosvećenu elitu koja vodi tu zemlju u ovom trenutku. Ako imaš upravu koja je malo stroža, onda će posle par vekova tu da žive disciplinovani narodi. Oni se nisu disciplinovali zbog nekog svog duha i i mentaliteta, već zato što ih takvima načinila uprava.
Najiteresantnije mesto koje ste posetili?
Sudan možda, ali na drugi način. Sudan je kao jedna izolovana zemlja koja tako dugo pod sankcijama i da sada ne ulazimo u sve te neke političke slojeve meni je bilo zanimljivo koliko su ti ljudi bili dostojanstveni i koliko su imali iskrenu želju da se predstave u dobrom svetlu, jer su se osećali da su stigmatizovani u svetskim medijima. Svi misle da su ti Sudanci neki divljaci zbog građanskih ratova i raznih problema tamo koji su bili, a pritom nemaju nikakav turizam. To me je podsetilo na Srbiju devedesetih i na tu neku situaciju gde je jako stalo ljudima i stanovništvu neke zemlje da strancima pokažu da su bolji. Nigde nismo toliku dobrodošlicu osetili kao u Sudanu.
Pošto ste u Africi boravili kod ljudi koje ste upoznali preko interneta, opišite nam najzanimljiviju osobu koju ste tom prilikom upoznali?
Ne znam da li je Muhamed, naš domaćin iz Kaira najzanimljiviji, ali mi je on prvi pao na pamet, zato što je ipak u međuvremenu emigrirao u Kanadu. Zanimljivo je bilo to koliko je bilo lepo ostati u kontaktu sa njim i koliko smo preko njega saznavali stvari o situaciji u Egiptu nakon toga što nikako ne bismo mogli da čujemo iz velikih medija. I kada su se dešavali ti vojni pučevi i revolucije i razna previranja sve smo iz prve ruke znali kako izgleda šta u kojoj kafani se dešava. Tačno smo znali šta se u kojoj ulici dešavalo.
Osećali smo zapravo da smo deo svega toga, da je to negde i naša zemlja. Lično smo doživeli sve što se posle dešavalo u Egiptu, zahvaljujući tome što smo sa njim ostvarili neki dublji odnos. Sada to možda nije dobar odgovor na pitanje zašto je on zanimljiv to čitaoci moraju sami da pronađu, da vide da li će im biti zanimljiv.
Često prilikom ovakvih putovanja naglašava problem bezbednosti.
Zanimljiva je stvar koliko mi u Africi nismo nijednog trenutka bili zaštićeni nijednim od tih bezbedonosnih mehanizama, ni zakonima, ni saobraćajnim pravilima, ničim… Znači jedan potpuni haos i opet nam se ništa nije desilo i ja se maltene ni u jednom trenutku nisam osećao zaista ugroženo.
Tako da je veliko pitanje koliko nas taj strah od nebezbednosti na zapadu zapravo čini bezbednijima, a koliko nas samo čini podložnijim manipulaciji. Živimo u nekom strahu da je odjednom biti neki teroristički napad ili neka nezgoda ili da moramo da nosimo neke silne sigurnosne zaštite. Možda bismo bili srećniji kada bismo nekako prihvatili rizik, a manje se opterećivali sigurnošću. I ne samo srećniji nego i sposobniji da razumemo savremene sisteme propagande i manipulacije.
Već si naveo koji ti je cilj bio pre putovanja u Afriku, a u kojoj meri te je ovo putovanje promenilo (tvoj pogled na svet) i šta si novo naučio o sebi?
Avantura se pretvorila u dokumentarni projekat. To je možda taj naveći prelaz koji se desio. Želeli smo da krenemo u avanturu i onda smo shvatili da su te sudbine koje smo doživeli toliko dragocene za nas, da bi možda mogle da budu dragocene i za još nekoga. Onda se javila želja da napišemo knjigu, da crtamo i da pokušamo to nekako medijski da predstavimo.
Ušli smo u nešto što u početku nije postojalo, a to je umetnička i književna ambicija, želja da nešto pravimo.
Dok ste boravili u Africi putovali ste i živeli kao tamošnje domaće stanovništvo. Kako je to izgledalo i da li Vam je teško palo?
Mislim da nam nije bilo teško zašto što smo želeli da živimo tako i budemo sa njima, a opet sa jedne strane smo se i sami preispitivali da li je to u redu što mi radimo, jer mi ipak možemo u bilo kom trenutku da se vratimo iz Afrike, a oni moraju tamo da ostanu. Da li je fer što to radimo, što ulazimo u njihove živote, što pričamo o njihovim životima, da li je to ok…
Na kraju krajeva sve je to nekakva srednjeklasna ekskurzija. Odrekne se čovek komfora i vrlo brzo se navikne na to da bude malo prljaviji, da se ređe tušira, ide kroz taj pesak nije to toliko strašno. Živimo u tim malim „bablovima“ u tim mehurovima sigurnosti i mislimo da je sve van tih mehurova jako opasno, a zapravo nije nimalo.
Možda je bilo teško suočiti se sa tim da smo i mi na neki način privilegovani i mnogo privilegovaniji nego veći deo sveta. Većina u odnosu na prosečnog stanovnika Srbije živi znatno gore, Srbija je možda u prvoj trećini razvijenijih zemalja na svetu. Od trotoara, preko vodovoda koji stalno radi, preko elektrodistribucije gde nemamo restrikcije svakog dana… to su neke stvari koje mi uzimamo zdravo za gotovo.
U jednom trenutku Vašeg putovanja Vi, Marko i Lazar donosite odluku da se razdvojite. Vi sami nastavljate putovanje. Da li je to probudili neki strah kod Vas i da li ste možda imali dilemu da li da uošte i nastavite dalje?
Naravno da jesam i nije svejedno. Naravno da se čovek plaši, ali nađeš se u toj stihiji. Putovanje je takva jedna velika oluja koja te ponese, i ta bura te nosi, nosi i nosi…
Ne stigneš mnogo da se plašiš, nemaš vremena da se plašiš. Moraš svakog dana da rešavaš gde ćeš spavati, kako ćeš ići do sledećeg mesta, da li postoji neki bankomat da podigneš novac sa računa, da li ćeš uopšte imati dovoljno, sa kim ćeš pričati, na kom jeziku ćeš pričati, kako ćeš se sporazumeti sa ljudima koji ne govore nijedan od tvojih jezika , ti onda ne stigneš kad da se plašiš.
Da li je bilo trenutaka kada ste se uopšte i pokajali što ste došli u Afriku?
Ma da. To je više bilo vezano za te situacije kada uđeš u tuđe živote i shvatiš da su to životi koji su na mnogo načina ugroženiji od tvog i onda se osećaš nekako jadno što su uopšte i upao u taj život, da li ti imaš prava da nekome uzurpiraš životnih prostor. Spavaš, živiš kod nekoga i onda pobegneš iz njegovog života, a taj neko živi u mnogo gorim uslovima nego ti. To su bile situacije kada smo imali kolebanja i tada smo se osecali, a to smo opisali i u knjizi kao „turisti u tuđoj sje*anosti“.
Da li biste se posle tog iskustva ponovo upustili u sličnu avanturu?
Pa upustili smo se već pre tri godine. Lazar i ja smo išli preko Španije u Maroko, zapadnu Saharu, Mauritaniju i Senegal. Mesec dana smo putovali. Tako da možda te to tako uhvati pa moraš da ideš ponovo.
Kako je izgledao taj „povratak u Afriku“?
Nama se blog zvao „Povratak u Afriku“. Nešto slično, nešto već potpuno drugačije. Opet novi ljudi koji čine nove doživljaje.
Da li biste našim čitaocima preporučili da se i oni upuste u neku sličnu avanturu i upoznaju čari Afrike?
Da. Neka dođu na sajt Kluba putnika da istraže sve moguće teme, resurse, sadržaje, neka postave pitanje ako imaju, ako žele neka pročitaju knjigu. Ali stvari koje se najviše plaše će na kraju ispasti kao nešto najmanje značajno, a najviše će da ih zbune neke situacije o kojima uopšte nisu ni razmišljali da će u njima naći. Sa druge strane ta ruta kojom smo mi išli u Afriku je sada svakako nepristupačna zbog Sirije.
Tokom putovanja Vi, Marko i Lazar ste pisali blog, a vaše beleške su potom pretočene u knjigu “Bantustan”. Zašto ste odabrali baš to ime za knjigu i šta ono znači?
To ime smo odabrali kao neku vrstu provokacije. Bantustani su za vreme aparhejda u Južnoj Africi predstavljali neke vrste etničkih zatvora za Afrikance različitih plemena, koji su bili ograđeni u tim kao malim zemljama „Stan“. Kao što se kaže Srbistan ili Avganistan, to potiče iz turskog jezika i znači zemlja nekoga. A Bantustan je zemlja Bantu naroda, zemlja različitih crnaca. A eto u kontekstu aparhejda i rasizma u pitanju je taj neki zatvoreni svet u kojem su ljudi prinuđeni da žive. Hteli smo da imamo i tu neku vrstu socijalne provokacije, jer se nakada i o zemljama na Balkanu govori kao o Bantustanima, pa da se i tu napravi konekcija.
Koliko je bilo teško napisati knjigu, da li mislite da ste verno prikazali ljudi i život u Africi?
Bilo je jako teško, teže nego putovati. Želeli smo da to bude dokumentarno i radili smo na tome. Ali pre svega smo želeli verno da prikažemo emociju koju smo mi osećali tokom puta. Da verno prenesemo doživljaj ispred događaja. Želim da verujem da smo uspeli u tome. To je samo jedan ugao. Mi smo se od početka ogradili jer smo rekli da ne pišemo o Africi nego o tim konkretnim ljudima, mi smo možda tih 200 života predstavili onoliko verno koliko smo mogli da sažmemo u tim razgovorima sa njima.
U jednom delu knjige spominjete da ste poneli sa sobom DVD sa našim slikama, muzikom, filmovima… da biste pokazali ljudima u Africi odakle dolazite. Kako su oni na to reagovali?
Evo jedna anegdota. U Tanzaniji smo puštali fotografije ruralne Srbije, planina i sela, mislim da je to bila neka Šumadija ili istočna Srbija i reagovali su Afrikanci kao „Šta? Ovo sigurno nije Evropa. U Evropi je sve asvaltirano, dobri su putevi, u Evropi je sve jako lepo. Mi smo videli Evropu na televiziji, a ovo izgleda kao Tanzanija“.
Isto je interesantno i to što si poneo seme paprike da posadiš u Africi. Zbog čega ti je to bilo važno i šta se desilo sa tom paprikom?
To je bio moj mali projekat. Nemam pojma šta se desilo sa njom, ali želim da verujem da je ona tamo nikla i rasejala još više semena i nastavila da buja. Krenuli smo od te dečije pesme „Idemo u Afriku da sadimo papriku“ i onda od Ršumovićeve dečije pesmice dolazimo do neke vrste motiva uskrsnuća. To seme gradimo kao simbol i uskrsnuća i prenošenja ideja da čitava knjiga bude neka vrsta semena i da se širi dalje. Sada već imam utisak da knjiga ne pripada nama, već da pripada svim čitaocima i da te ideje koje smo kroz knjigu izneli isto pripadaju čitaocima i da ih oni šire dalje.
Interesantno je bilo kada sam vas slušala da na Putospektivi da ste pričali da koga god da ste pitali u Africi neko za sebe nije rekao da je crnac. Uvek je po njihovom mišljenju postojao neko ko je bio još crnji od njih.
Kao što ovde niko nije Balkanac. Uvek Balkanci u Sloveniji počinju od Hrvatske, u Hrvatskoj od Srbije, u Srbiji od Bosne, Makedonije uvek je neka druga jugoistočna država od koje Balkan počinje. Isto tako i kod crnaca. Prava Afrika uvek počinje od neke južnije države. U Egiptu su nam govorili da tek je tek u Sudanu prava Afrika, u Sudanu da je u Keniji prava Afrika.
Kako to objašnajvaš? Da li možda žele da predstave sebe u boljem svetlu?
Zato što im je to nametnuto. Zato što postoji negativna konotacija i Afrike i Balkana. Onda to ljudi doživljavaju kao nešto problematično i ne žele da se identifikuju sa tim. A ja obrnuto. Želim da se borim da mogu da budem ponosan zato što sam Balkanac i da mogu da prihvatim afrički identitet jer sam tamo bio i da budem i na taj identitet ponosan.
Dolazimo i do čuvene karte noseva koju ste predstavili u svojoj knjizi. Bilo je zanimljivo videti koliko oni sebe zapravo po tome razlikuju? Zašto je to tako?
To je isto deo samokolonijalne retorike. Kao i ova ideja da je mentalitet kriv za sve. To sa crnicma počinje kao loš vic. U Egiptu ljudi kažu „pa nismo mi crni, mi smo samo malo tamniji pravi crnci su u Sudanu“, pa onda su Sudanu kažu „mi jesmo potpuno crni po boji kože, ali oblik lica nije uopšte crn, nemamo one crnačke noseve“. To počinje kao loš vic pa se pratvara u genocid. Zato što belci kada su otišli u Ruandu su podelili stanovnike te zemlje po tome koliko liče na belce.
(Dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.