U Titovo vreme radnik je bio ZAKON, nije čudo što smo jugonostalgičari!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Mnogi se sa setom sećaju SFRJ i njenog doživotnog predsednika Josipa Broza Tita, a glavni razlog je poseban odnos države prema radnicima koji su bili maksimalno zaštićeni.

U to vreme niko nije pitao za nacionalnost, materijalni status nije bio bitan, a ljudi su se cenili po karakternim osobinama, piše Magazin.ba.

Nisu bile retke priče ljudi koji su od kvalifikovanih radnika došli do direktora jedne radne organizacije. Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima društvene ishrane ili na kioscima s viršlama.

U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude plaćen topli obrok.

Radno vreme je bilo od 7 do 15 sati, uz pauzu koja se obično provodila u pomenutim restoranima društvene ishrane. Subote i nedelje su bile neradne, osim za one radne organizacije kod kojih je priroda posla zahtevala da se radi i za dane vikenda.

A za godišnje odmore, tu su uglavnom bila radnička odmarališta u koja se opet išlo u organizaciji sindikata.

Moglo se platiti na rate u toku godine, pa je taj porodični godišnji odmor bio sasvim normalna stvar i retki su bili oni koji nisu posetili neka od tih primereno nazvanih – radničkih odmarališta.

Plate su uglavnom bile isplaćivane gotovinski unutar samog preduzeća. Novac je bio priložen u posebnu kovertu na kojoj su bile navedene osnovne generalije zaposlenog i ostali podaci vezano za obračun plate. Bez većih problema su se mogla koristiti neplaćena odsustva, bolovanja, a sistematski lekarski pregledi su bili obavezni i sprovođeni u svim preduzećima.

Kada bi se desio smrtni slučaj, radnik je imao pravo na besplatnu sahranu. Ukoliko ga je smrt zadesila za vreme radnog veka, a ne u toku penzije, u istu radnu organizaciju se odmah zapošljavao neko od članova najuže porodice kako bi se njenim članovima omogućilo da i dalje imaju novčane prihode.

(Telegraf.rs)