Godina je 1981. Josip Broz Tito, doživotni predsjednik bivše SFRJ, mrtav je nešto više od 10 meseci. Jugoslavija je suočena sa neviđenom ekonomskom krizom. Nema brašna, kafe, ulja, deterdženta. Benzin se prodaje na bonove i uz ograničenja. Redukcije električne energije paralizuju normalan život. Nema ni deviza, privreda se doslovno ruši. Državni vrh, okupljen u Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka, vrhovno kolektivno telo koje se bavi najtajnijm pitanjima državne bezbednosti, diskretno se okupilo u Zagrebu.
Na čelu im je drug Svileni, Hrvat Vladimir Bakarić. Titov saborac i jedan od poslednjih originalnih ideologa jugoslovenskog komunizma. Tema tajnog sastanka (pretpostavlja se održanog u diskreciji Vile Vejs na Prekrižju) samo je jedna i nema veze sa dramatičnim stanjem u jugoslovenskoj ekonomiji. Drugovi se bave sasvim drugom, njima očigledno opasnijom pretnjom za državnu bezbednost: Titovom odbačenom suprugom Jovankom Budisavljević. Udovica Broz, koja je poslednje godine Titovog života, provela u političkoj i fizičkoj izolaciji od supruga i javnosti, preti objavljivanjem svojih memoara te, nakon godina potpune ćutnje, javnim i brutalnim napadom na one koje smatra krivima za svoje progonstvo. Panika zbog udovice je velika. Crveni vladari Jugoslavije neće mirno čekati Jovankin udar. To je napad na Tita, ali i na sve njih. To ne može da prođe. Upravo započinje jedan od najdramatičnijih političkih obračuna u poslednjoj dekadi postojanja SFRJ.
“Bela knjiga o Jovanki Broz” sve to otkriva. U drugom nastavku, koji je objavio Express.hr otkriveni su najsočniji Jovankini tračevi koje je širila o onemoćalom Titu, slikovite detalje teškog mobinga osoblja u predsedničkoj rezidenciji i brutalni odgovor državnog i partijskog vrha na političke ambicije Brozove supruge.
Formiranje, zadaci i rad komisije Saveza komunista Jugoslavije
Sveukupno stanje i odnosi, sumnjičenje kadrova na radu u rezidenciji za prisluškivanje razgovora i za špijunažu, uticaj Jovanke Broz na kadrovska i druga rešenja ne samo u rezidencijama, nego i šire, određeni spoljnji uticaji na odnose u Rezidenciji i pokušaji Jovanke Broz da se meša u državničke i političke poslove i odluke postali su ozbiljna smetnja, pa je Predsednik SKJ 22. januara 1974. godine formirao posebnu komisiju, koja je imala zadatak da utvrdi pokušaje pojedinaca izvan Rezidencije koji posećuju Jovanku Broz da utiču na atmosferu i odnose u Rezidenciji, da sagleda i oceni optužbe koje je Jovanka Broz iznosila o specijalnom savetniku Predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanja bezbednosti, general-pukovniku Ivanu Miškoviću, da sagleda opšte stanje i odnose u Rezidenciji i mogućnosti za poboljšanje organizacije i rada službi koje neposredno rade za potrebe Predsednika Republike. U Komisiju su određeni potpredsednik Predsedništva SFRJ Rato Dugonjić, za predsednika, a za članove: Dobrivoje Vidić, član Predsedništva SFRJ; Jure Bilić, Stevan Doronjski, Todo Kurtović i Fadilj Hodža, članovi Izvršnog biroa Predsedništva SKJ; a iz JNA general-pukovnici Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.
Predsednik Republike je pre početka rada Komisije primio Ratu Dugonjića i izneo mu razloge zbog kojih je odlučio da formira Komisiju. Ukazao mu je na delikatnost i složenost rada Komisije, na mogućnost postojanja grupa koje pokušavaju da utiču na Jovanku Broz, što utiče na atmosferu u Rezidenciji. Predsednik Republike je zahtevao da se ispita ko stoji iza toga i sa kakvim ciljem i da se obave potrebni razgovori sa svim ljudima o kojima se radi, kao i da se o svemu upozna on lično i Predsedništvo SKJ. Pre početka rada Komisije SKJ, predsednik Komisije je razgovarao i sa Jovankom Broz.
U tom razgovoru Jovanka Broz je rekla da je Služba bezbednosti u Rezidenciji okrenuta protiv nje, da je prati i da prikuplja informacije o tome šta radi i govori i slično, sve u cilju da je diskredituje u očima Predsednika Republike. Iznela je svoje mišljenje da je Služba bezbednosti SR Srbije (Slavko Zečević) u dosluhu sa Službom bezbednosti Armije, u kojoj je Ivan Mišković i dalje prisutan. Jovanka Broz je tvrdila predsedniku Komisije da ima dokumentaciju koja sadrži teške optužbe na rad generala Miškovića, kao i da ima značajne podatke i o nekim drugim važnim pitanjima. Dalje je rekla da je Služba bezbednosti u Armiji slaba, da je okrenuta i protiv civila, i da iz te Službe “cure informacije u nenadležne pravce”. Tom prilikom Jovanka Broz je pravila aluzije i na saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala armije Nikolu Ljubičića.
Predsednik Komisije je tražio od Jovanke Broz da Komisiji ustupi dokumentaciju o kojoj govori i da joj tako olakša rad. U tom razgovoru i u toku rada Komisije Jovanka Broz nije ni na njegova ponovljena traženja ustupila dokumentaciju za koju je tvrdila da poseduje. U centru optužbi koje je iznosila Jovanka Broz bio je general Ivan Mišković kao organizator i inspirator svih protivzakonitih radnji protiv nje, a u krajnjoj liniji i protiv Predsednika Republike. U vezi s tim, Jovanka Broz je iznela da je on prelazio svoje nadležnosti, da je u Službu bezbednosti doveo rođake i prijatelje, uglavnom Slavonce, da se bavio ozvučavanjem rezidencije, praćenjem njenog kretanja, otvaranjem njene pošte, vrbovanjem osoblja i sl. Smatra da je Ivan Mišković nacionalista, da je njegov brat Milan takođe nacionalista i produžena ruka svoga brata, da takve snage i dalje aktivno deluju u SR Hrvatskoj, itd. Komisija je u toku januara, februara i marta 1974. godine vodila razgovor ili uzela izjave od 23 lica koja su se nalazila na određenim dužnostima u rezidenciji ili su te dužnosti obavljali u ranijem periodu.
Iz raspoložive dokumentacije proizlazi da je Komisija vodila razgovore i uzela izjave od sledećih lica: general-pukovnika Ivana Miškovića, specijalnog savetnika predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanja bezbednosti; pukovnika Nikole Marića, načelnika Odeljenja bezbednosti Komande 5. armije; pukovnika Drage Jovanovića, iz Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Veljka Dimića, ađutanta iz Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Veljka Dimića, ađutanta Vrhovnog komandanta, general-potpukovnika Stjepana Domankušića, načelnika Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Pepe Šeparevića, načelnika Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike; Marka Vrhunca, ličnog sekretara i šefa Kabineta Predsednika Republike, Aleksandra Šokorca, šefa Kabineta Predsednika Republike; Aleksandra Petrovića, funkcionera Savezne skupštine; pukovnika Ivice Zbiljskog, iz Rezidencije Predsednika Republike; pukovnika Koste Jeličića, ordonansa Vrhovnog komandanta oružanih snaga; Bose Lojović, službenika u Kabinetu Predsednika Republike; pukovnika Marka Agbabe, vozača Vrhovnog komandanta oružanih snaga; pukovnika Anđelka Valtera, načelnika Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike; i general-potpukovnika Brune Vuletića, načelnika Kabineta Vrhovnog komandanta.
Komisija je obavila razgovore i sa generalom armije Ivanom Gošnjakom, ranijim saveznim sekretarom za narodnu odbranu, generalom armije Nikolom Ljubičićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu; Lukom Banovićem, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove; Slavkom Zečevićem, republičkim sekretarom za unutrašnje poslove SR Srbije i Silvom Gorencom, podsekretarom za poslove službe državne bezbednosti u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove. Na osnovu građe koju je prikupila Komisija SKJ produbljena su saznanja o pokušajima mešanja Jovanke Broz u državničke poslove Predsednika Republike, o odnosu prema osoblju u rezidencijama i Kabinetu predsednika Republike i njegovim saradnicima, kao i o njenom odnosu i ponašanju prema Predsedniku Republike.
Saznanja o pokušajima mešanja Jovanke Broz u državničke poslove
U izjavi pukovnika Veljka Dimića, ađutanta Vrhovnog komandanta oružanih snaga, datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi se da je Jovanka Broz govorila da se vrši prisluškivanje u Rezidenciji, da se ona i predsednik Republike prate i da se, u odnosu na to, ništa nije promenilo ni posle Četvrtog plenuma. Pri tome je navela kako je pukovnik Anđelko Valter (načelnik Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike) zahtevao od vozača (pukovnika Marka Agbabe) da se preko putnih lista prati kuda ona putuje. Pukovnik Pepo Šeparević, u razgovorima sa Komisijom SKJ, izjavio je da je došao do uverenja da se u Rezidenciji nije ništa moglo uraditi, a da Jovanka Broz za to ne zna; da Jovanka Broz nije dala saglasnost da se oko rezidencije urade televizijski i signalni sistem obezbeđenja, iako se
Predsednik Republike sa tim bio složio, da nikada nije obilazila osoblje u kuhinji, što je Predsednik Republike inače činio i pokazivao puno pažnje prema tom osoblju; da je bilo slučajeva kada nije bilo nikoga da pripremi hranu za Predsednika Republike, tako da su morali kuvati pukovnik Anđelko Valter, načelnik Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta ili lekar.
Znajući za osetljivost Predsednika Republike na te probleme (nepopunjenost, neurednost, prljavština, ostajanje bez najnužnije posluge u Rezidenciji i slično), on je izražavao bojazan da “neko nije namerno jurišao na Predsednika Republike”. U vezi s tim, više ađutanata je znalo reći da će takvo stanje u Rezidenciji “smanjiti život Predsedniku Republike”, da će ga to “doći glave” i sl.
Marko Vrhunec, lični sekretar i šef Kabineta Predsednika Republike, u svojoj izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, iznosi da organizacija službi u Rezidenciji nije bila takva kako je to bilo nužno. Zbog otpuštanja i neblagovremenog prijema kuvara, konobara i spremačica, ponekad nije bilo nikoga da spremi hranu, posluži, pospremi sobe i sl. Iznosi da je predloge za popunu ovih službi radnicima Jovanka Broz često odbijala. Jovanka Broz je govorila da je vojska, odnosno njena bezbednost preuzela dominantan uticaj oko i u Rezidenciji, da se ona prisluškuje i špijunira i da pojedinci rade u korist stranih obaveštajnih službi. Jednom prilikom je rekla da će u vezi s tim tražiti komisiju ili “četvrti plenum”. Sa tom izjavom Jovanke Broz on je “upoznao Predsednika Republike u proleće 1972. godine”, koji je rekao: “To su gluposti”. U vezi sa primedbama koje je Jovanka Broz davala na rad Vojne službe bezbednosti, Vrhunec smatra da možda tu nekog uticaja ima i 21. sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu, “što je za nju bila neka vrsta šoka, jer je bila u dobrim odnosima sa Perom Pirkerom, Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom, a bila je protiv toga da se Predsedniku Republike daju žalbe upućene iz Podravske Slatine”. U vezi s tim, on dalje iznosi da je Jovanka Broz mislila da “sama može da odredi šta je dobro a šta nije, pa možda iz bojazni da se otkrije da ako kod tih njenih odluka negde pogreši, a to može da utvrdi vojna bezbednost”. Vrhunec je izneo da se Stevo Krajačić vrlo često javljao telefonom Jovanki Broz i dolazio kod nje. Ovaj navod Vrhunca potvrdio je i Aleksandar Šokorac u svojoj izjavi.
Aleksandar Šokorac, u izjavi datoj Komisiji SKJ, navodi da je organizacija rada u Rezidenciji bila na najnižem nivou, da nije postojala ni adekvatna zaštita Predsednika Republike, da u Rezidenciji nije bilo najnužnije posluge (kuvara, konobara, spremačica i sl.), što se sve odražavalo na raspoloženje i zdravlje Predsednika Republike. Sve predloge oko popune rezidencije odgovarajućim kadrovima Jovanka Broz je redovno odbijala, pa je predložio Komisiji SKJ da se nešto hitno preduzme, “jer nije siguran da se u ovakvoj dezorganizaciji ne može nešto i krupno desiti”. Šokorac ističe da je Jovanka Broz imala mnogo primedbi na organizaciju i rad službi u rezidencijama, posebno na Brionima, da nije dozvoljavala da se sprovedu odluke “sa Brda” o reorganizaciji službi u rezidencijama, te da mu je često govorila o špijuniranju i prisluškivanju u Rezidenciji. U vezi s tim, iznosila je kako se i dalje osećaju tragovi Ivana Miškovića i Anđelka Valtera “koji i dalje rade”. General armije Nikola Ljubičić, savezni sekretar za narodnu odbranu, u razgovoru sa Komisijom SKJ, između ostalog, iznosi da je vojnoj organizaciji velike probleme pričinjavalo opšte stanje u rezidenciji, a povezano s tim i stvaranje uslova Predsedniku republike za normalno obavljanje njegovih državničkih funkcija, kao i njegova lična bezbednost. Ukazuje da je opšte stanje u Rezidenciji bilo takvo da se nije mogla garantovati bezbednost Predsednika Republike i da su, po njegovim saznanjima, na Rezidenciju vršeni i spoljnji uticaji, ali da o tome malo zna. O tome je u više navrata razgovarao sa vrhovnim komandantom, koji je uvek pokazivao dobru volju da se stvari srede, ali kada je nešto trebalo konkretno realizovati onda se odustajalo od odluka, “jer su ga ubedili u suprotno”. Ljubičić je naveo da ga je Vrhovni komandant jednom prilikom pitao: “Ko obaveštava Jovanku Broz o nekim stvarima?”, a zatim rekao: “Jovanka ima jednu grupu bivših udbovaca koja je dobro obaveštava o događajima u Hrvatskoj” (mas-pokret). Na Ljubičićevu konstataciju da vojna organizacija nije sa tim upoznata, Vrhovni komandant nije tražio da se to ispita. Ljubičić dalje iznosi da je Jovanka Broz o svemu bila u toku, da se u Rezidenciju moglo ulaziti samo po njenom odobrenju i bez saglasnosti nadležnih službi iz Rezidencije, te da je za nju glavni autoritet bio Stevo Krajačić koji je u rezidenciju mogao dolaziti u svako doba. Ona ga o svemu konsultuje i sa njim sarađuje. Ljubičić je ukazao Komisiji SKJ da su se preko Jovanke Broz uručivala neka pisma iz JNA za Vrhovnog komandanta i da ga je zaobilazila kada je primala pojedine pripadnike JNA (pukovnik Rusić). S tim u vezi, on je istakao: “Ako će se neko iz JNA žaliti Jovanki Broz i ona o tome odlučivati – onda nema JNA”. Izneo je da je Jovanka Broz noću obilazila straže oko Rezidencije, a od njega je tražila da obiđe Gardijsku brigadu i da “vidi kakva je”. Pošto je odbio njen zahtev, smatra da ga zbog toga “ne podnosi” i često “napada”. Pukovnik Ivica Zbiljski, u svojoj izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi da su nervozu u Rezidenciji unosili zahtevi Jovanke Broz da se uradi nešto što je inače bilo nerealno, da je Jovanka Broz govorila da se prisluškuje i da je u to umešana Služba bezbednosti JNA.
Prave činjenice da je, zbog radova u Rezidenciji, moralo dolaziti i do pomeranja PTT instalacija, pa i u kancelariji Jovanke Broz, što je ona pripisivala da se to čini radi prisluškivanja. O svim tim radovima on je redovno referisao Predsedniku Republike, a nekada i Jovanki Broz, pa smatra da je otuda i dolazilo do njenih primedbi i prigovora na njegov rad. Izjavu Zbiljskog o izvođenju radova i promeni instalacije u rezidencijama, uz prethodnu saglasnost Predsednika Republike potvrđuje i pukovnik Kosta Jeličić, ordonans Vrhovnog komandanta. On ukazuje da je Jovanka Broz često govorila o prisluškivanjima u Rezidenciji, što je povezivala i sa promenama instalacija i slično.
Saznanja o odnosu Jovanke Broz prema osoblju Rezidencija i okolini Predsednika Republike
Mirko Milutinović ističe da mu je Jovanka Broz u više navrata govorila da nije zadovoljna radom personala u rezidencijama (da nema ko da radi, da se svi izležavaju, da drugi rukovodioci imaju bolje organizovana domaćinstva, “a nas puštaju da crknemo”), da saradnici druga Tita ne preduzimaju mere da se za rad u rezidencijama odrede najbolji kadrovi, da drugovi iz JNA neće da stave na raspolaganje odgovarajuće kadrove. Jednom prilikom je rekla da je Nikolae Čaušesku uspeo da stvori odličnu ekipu. U vezi s tim, navodi da je samo prilikom izbora novog ađutanta, u leto 1973. godine, Savezni sekretarijat za narodnu odbranu dostavio listu od oko 40 generala i pukovnika koji bi se mogli angažovati za tu dužnost i da je ta lista bila kod Jovanke Broz.
Od šefova Kabineta Predsednika Republike Jovanka Broz je zahtevala da se pojedini radnici smenjuju. Često je tražila i smenjivanje lekara, navodeći da su nesposobni i da neće da se angažuju na poslovima higijene i organizaciji ishrane u rezidenciji. Vršila je pritisak i na Predsednika Republike da menja svoje odluke o organizaciji i radu službi u rezidencijama. Tako su problemi oko angažovanja kadrova za rad u rezidencijama postajali preokupacija kako Predsednika Republike, tako i njegovih najbližih saradnika (Kardelja i dr.). Prilikom raspravljanja “problematike” kadrova u rezidencijama, Jovanka Broz je vrlo nepovoljno govorila o tim kadrovima. Milutinović navodi slučaj kada je predsednik Komisije SKJ Rato Dugonjić, izazvan njenim nastupom i primedbama na račun kadrova u rezidencijama, rekao da je čuo da je ona “teška žena”, ali da nije mogao ni pomisliti da je stvarno “toliko teška”. Milutinović, takođe, iznosi da je Predsednik Republike, na takva ponašanja i reagovanja Jovanke Broz, stavljao primedbe i isticao da je on zadovoljan sa stanjem u rezidencijama. On ukazuje da je poznato da Predsednik Republike nije rado prihvatao promene personala u rezidencijama, naročito ne onih kadrova na koje je navikao, u koje je imao poverenja i sa kojima je održavao prisnije odnose (igrao karte, šah, gledao filmske predstave i slično). Navodi da je Jovanka Broz stalno sumnjičila ljude, posebno vojna lica, ističući pri tome kako skoro niko od osoblja oko Predsednika Republike ne zadovoljava kriterije i kvalitete.
Aleksandar Šokorac iznosi da je Jovanka Broz sumnjičila gotovo sve radnike u Kabinetu Predsednika Republike, da je pojedince smenjivala, postavljajući pitanje “za koga rade” (pukovnik Dimić). Ovo karakteristično pitanje Jovanka Broz često je postavljala mnogim radnicima u Rezidenciji, sumnjičeći ih da “rade za nekog drugog”. Tako je optuživala skoro sve ranije lične sekretare Predsednika republike da su “radili za nekog drugog” i uporno se protivila popunjavanju radnih mesta ličnih sekretara, što je veoma otežavalo rad Predsednika republike i Kabineta.
Navodi, takođe, da mu je jedan od ordonanasa rekao da Jovanka Broz optužuje i njega (Šokorca) da “radi za nekoga” (“Za koga radi taj Šokorac, da li za Kuću ili za CK”). Naglašava da je na ovaj i na niz drugih načina Jovanka Broz otežavala atmosferu stalno sumnjičeći sve i svakoga i da je zbog toga, često, stvarana situacija da je Predsednik Republike ostajao bez adekvatne zaštite i potrebne lekarske brige. Jovanka Broz je imala loš odnos i prema drugom osoblju na radu u rezidencijama. Kao ilustraciju, navodi da mu je u jesen 1973. godine Jovanka Broz naredila da se otpuste sve radnice koje su obavljale poslove održavanja u Beloj vili i Vangi na Brionima, iako se radilo o vrlo dobrim, sposobnim i savesnim radnicama, koje su te poslove obavljale godinama.
Tom prilikom Jovanka Broz mu je rekla da ovim radnicima saopšti da se “od tog momenta smatraju otpuštenim, jer nisu na potrebnom nivou” i da se ne mogu zaposliti ni na bilo kojem drugom radnom mestu na Brionima (hoteli, drugi objekti i sl.), kao i da od sledećeg dana nemaju više ni pristupa na Brione. Otpuštanje ovog osoblja i niz sličnih postupaka Jovanke Broz – kako na Brionima tako i u Beogradu – izazivalo je zaprepašćenje i opravdano negodovanje, ne samo onih koji su time bili pogođeni, nego i šire, jer se to nije moglo sakriti. U vezi s tim, ljudi u Puli i Fažani su, na primer, pitali: “Kako to da se osoblje koje je godinama radilo na Brionima ‘preko noći’ otpušta”. Kabinet Predsednika Republike je, u saradnji sa opštinskim i drugim organima, nastojao da otpuštenom osoblju nađe novo zaposlenje, ali to uvek nije bilo lako, niti su se mogli rešiti mnogi drugi problemi u kojima su se ovi ljudi odjednom i bez svoje krivice našli. Kada je Jovanku Broz upozorio da se na taj način krše elementarna prava radnika (da treba ići na prethodno upozorenje, otkazni rok i slično) i vređa njihovo ljudsko dostojanstvo, ona je grubo rekla da se njeno naređenje “bez pogovora sprovede”. Šokorac navodi da je Jovanka Broz, svakom prilikom kada je tražila novo osoblje za rad u rezidencijama, insistirala na svojim “kriterijumima” i da je gotovo uvek odbijala sve predloge koji su joj podnošeni, iako se zaista radilo o najkvalitetnijim i najproverenijim ljudima, koji su pronalaženi po celoj Jugoslaviji i uz najneposredniju pomoć i angažovanje državnih i partijskih rukovodilaca u republikama i pokrajinama i najodgovornijih rukovodilaca u federaciji. Kada bi, najzad, nekog i prihvatila, “taj se ne bi dugo zadržao, već bi, kao i ostali pre njega, po kratkom postupku bio otpušten kao nesposoban”.
Zbog toga su pojedini veoma sposobni i kvalitetni ljudi (kuvari, konobari i sl.), koji su čuli za ovakve postupke (sve se to nije moglo sakriti) odbijali da dođu na rad u rezidencije Predsednika Republike, tako da je u rezidencijama stalno postojalo “nesređeno stanje”. To se odražavalo na život i rad Predsednika Republike, kao i na njegovo zdravstveno stanje. Ništa bolji odnos Jovanke Broz nije bio ni prema rukovodećim radnicima u Kabinetu i rezidencijama. Ona je nastojala da šefa Kabineta, šefa Protokola, ađutanta i druge radnike pretvori u svojevrsnu “kućnu poslugu”, insistirajući, na primer, da ti rukovodioci ne budu smešteni u prostorijama Kabineta, već u podrumskim prostorijama Rezidencije u Užičkoj 15 (i to sva trojica u jednoj sobi), gde bi, pod njenim neposrednim rukovodstvom, obavljali one zadatke koje bi ona smatrala prioritetnim. Pojedini drugovi iz Kabineta (lekari, ordonansi i dr.), zbog “nedostatka” odgovarajućeg osoblja u rezidenciji, bili su prinuđeni da često obavljaju poslove kuvara i spremačica, da pospremaju i brišu prašinu u Rezidenciji i slično. Nikola Ljubičić, u razgovoru sa Komisijom SKJ, pored ostalog, iznosi da su mu se vojna lica iz Kabineta Vrhovnog komandanta (uglavnom generali) i Rezidencije, u više navrata žalili na postupke Jovanke Broz prema njima ili prema drugim licima. Ona ih je optuživala da će otrovati Predsednika Republike (davanjem lekova i sl.). On je izneo uticaj Jovanke Broz na kadrovska rešenja u Rezidenciji i da je između nje i mnogih rukovodećih ljudi u Rezidenciji dolazilo do nesuglasica (Vuletić, Valter, Vrhunec i dr.), da je zahtevala da se pojedinci nezakonito otpuštaju iz Rezidencije itd. Svakog ko joj se nije dopadao gonila je i ispraćala ružnim rečima; neke je optuživala da su ruski špijuni (Popovića), a pojedince je znala nazivati telefonom i sa njima razgovarati po 3-4 sata neprekidno. Komunistička svest tih ljudi se bunila, ali su oni i dalje ostajali na svojim dužnostima, jer Predsednik Republike nije dozvoljavao da se oni smenjuju, a oni su poštovali Predsednika Republike. Ljubičić ističe da je ovakvim postupkom Jovanke Broz razbijena vojna organizacija oko Predsednika Republike, a time i njegova bezbednost.
On iznosi dalje da se niko iz vojnog rukovodstva nije smeo interesovati za Predsednika Republike, jer je Jovanka Broz “oko toga podmetala zadnje misli”. Nije dozvoljavala da se bliže dođe do Predsednika Republike, posebno kada je bila u pitanju lekarska briga, pa se moralo obazrivo da se nekome ne bi nešto prigovorilo. Ljubičić iznosi da je o ovim pitanjima u više navrata razgovarao sa Vrhovnim komandantom i da on nije imao primedbi na rad vojnih lica u rezidenciji. Naprotiv, on se o njima vrlo pohvalno izražavao. O tome govori i činjenica da su neki ostajali na radu u Rezidenciji i po 15-20 godina. I pored toga što je davao podršku tim kadrovima, prihvatao ih i raspoređivao na nove dužnosti, Ljubičić smatra sebe odgovornim što nije uzimao u zaštitu ljude koji su odlazili iz Rezidencije, a oseća se i dužnim pred njima “jer su osumnjičeni i povređeni”. Ističe da to nije činio iz razloga što nije hteo da otežava situaciju u Rezidenciji i što je smatrao da će se njihovim odlaskom stvoriti mir i obezbediti što povoljniji uslovi za život i rad Vrhovnog komandanta. Na slične postupke i odnos Jovanke Broz prema osoblju u Rezidenciji i iz okoline Predsednika republike ukazuju i druga lica s kojima je Komisija obavila razgovor, ili je uzela njihove izjave. Tako Ivan Mišković, u razgovoru sa Komisijom SKJ, ističe da mu je Jovanka Broz davala primedbe na rad nekih ađutanata i da je o tome referisao Predsedniku Republike, ali da je on odlučio da oni i dalje ostanu na svojim dužnostima. Pepo Šeparević, u razgovoru sa Komisijom SKJ, između ostalog, navodi da su mu se pojedinci na radu u rezidencijama žalili na postupke Jovanke Broz i da su mnogi otišli iz rezidencija, a da se malo ko od njih sa njom pozdravio. Ističe da je Predsednik republike bio zadovoljan sa radom tih ljudi za vreme njihove službe u rezidencijama i da je “gledao i slušao ljude kako plaču zbog takvog odnosa”, a njih je brinulo stanje u rezidencijama, pogotovo kada su znali kako je Predsednik republike na to osetljiv. Zbog takvog odnosa Jovanke Broz godinama je nedostajao kadar za rad u rezidencijama, a za poslednjih pet godina kroz rezidencije je prodefilovalo oko 100 ljudi, od kojih su mnogi otišli “brže nego što su mislili i na način koji nije u redu”.
To se odnosi i na najveće dužnosti u rezidencijama i na izrasle komuniste i rukovodioce. Navodi i slučajeve pojedinaca koji su se razboleli (infarkt) zbog takvog odnosa ili otpuštanja iz rezidencija. Šeparević dalje navodi da je Jovanka Broz za neka lica u rezidencijama davala teške kvalifikative u stilu “otpustiti i ne dati zaposlenje” i slično. U vezi s tim, jednom prilikom joj je ordonans Vrhovnog komandanta, pukovnik Mane Adžić, praveći razlike u odnosu prema ljudima između Tita i Jovanke Broz, bukvalno rekao: “Istorija će o Predsedniku Republike pisati zlatnim slovima, vodite računa kako će o Vama.” Šeparević iznosi da je Predsednik Republike zabranjivao ordonansima da rade bilo kakve druge poslove u Rezidenciji, ali su ih oni ipak obavljali, “jer smo znali ako to ne uradimo mi onda će ih morati uraditi sam Predsednik Republike”. Anđelko Valter, u izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi da ga je Jovanka Broz optuživala za prisluškivanje njenih razgovora u Rezidenciji, a da je pojedince sumnjičila i za špijunažu (pukovnika Ivicu Zbiljskog). Tvrdi da o tome ima i dokumentaciju. Dalje navodi da je on o ovim slučajevima i optužbama Jovanke Broz upoznao Predsednika Republike i da je Predsednik republike tom prilikom rekao: “Hajde, beži!”. Anđelko Valter dalje iznosi da su telefonski razgovori Jovanke Broz sa pojedincima na radu u Rezidenciji trajali satima. Istu tvrdnju iznosi i general-pukovnik Bruno Vuletić, načelnik Kabineta Vrhovnog komandanta.
Saznanja o odnosu i ponašanju Jovanke Broz prema saradnicima Predsednika Republike
Jovanka Broz je često davala mišljenja i o pojedinim državnim i partijskim rukovodiocima, kao i o najbližim saradnicima Predsednika Republike i članovima njihovih porodica. Ta mišljenja su često bila uvredljiva i za te rukovodioce i za članove njihovih porodica. To se u početku dešavalo ređe, a vremenom je postala praksa, pa čak i “opsesija” Jovanke Broz, koja je otvoreno pokušavala da utiče da i Predsedniku republike nametne svoje mišljenje o njima. O ponašanju Jovanke Broz prema najbližim saradnicima Predsednika republike Mirko Milutinović iznosi da je ona u razgovorima sve otvorenije kritikovala veći broj rukovodećih drugova i tvrdila da se ide na potiskivanje Predsednika Republike sa funkcija koje obavlja. Tvrdila je da i “Služba bezbednosti ima određene zadatke”.
Kao ilustraciju, navodi da mu je Jovanka Broz jednom prilikom u Karađorđevu rekla da je neshvatljiv uticaj koji braća Mišković imaju u rukovodstvu, iako su poznati njihovi negativni stavovi. Milutinović, takođe, iznosi da je Jovanka Broz sve otvorenije iznosila i svoje primedbe i mišljenja o pojedinim rukovodiocima i saradnicima Predsednika Republike, kao i o njihovim suprugama. Anđelko Valter iznosi da mu je Jovanka Broz u jednom telefonskom razgovoru rekla da je vojna organizacija i njen sastav oko Predsednika Republike primitivna “zato što joj je i sam savezni sekretar primitivan”. U vezi s tim, dalje, kaže da je Jovanka Broz od jednog ordonansa tražila da u buduće saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Nikolu Ljubičića “ne vodi kroz Belu vilu na ostrvu Vanga”. U vezi sa ovom izjavom Nikola Ljubičić, u razgovoru sa Komisijom SKJ, ističe da ga je Jovanka Broz jednom prilikom molila da joj oprosti za tu njenu uvredljivu izjavu, da se pravdala da je to rekla u afektu i da je tom prilikom plakala. Ljubičić, takođe, navodi da mu je Jovanka Broz jednom prilikom govorila o situaciji u Hrvatskoj (maspokret). Isticala je da je situacija teška i da je Milka Planinc dolazila kod Predsednika Republike “da spase Miškovića koga hoće da dovede za šefa države Hrvatske, a da eliminiše Dragosavca”, a zatim nastavila: “Ako Milan Mišković dođe na predviđenu funkciju situacija bi bila beznadežna… Bog zna šta će mi se pripisati”.
Pojedince iz rukovodstva SR Hrvatske optuživala je za nacionalizam (Jakova Blaževića, na primer). Ljubičić i dalje iznosi da je tom prilikom Jovanka Broz isticala da se ne treba služiti imenom Predsednika Republike oko kadrovskih rešenja u SR Hrvatskoj, da je o tome dobijala mnoga pisma, kao i da joj je o tome govorio i Vrhovec za vreme puta po Indiji. Ivan Mišković, u pismu upućenom Komisiji SKJ, opširno govori o optužbama Jovanke Broz protiv njega. Između ostalog, on kaže da ga je optuživala da je organizovao prisluškivanje i špijuniranje u rezidencijama Predsednika Republike, da je organizovao praćenje njenog kretanja i kontrolu njene pošte, i da je postavljao svoje ljude na rad u rezidencijama. Tom prilikom aludirala je i na saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala armije Nikolu Ljubičića. Sve te optužbe Mišković odlučno odbija i daje širu elaboraciju sumnji bez dokaza i ukazuje na zadatke i obaveze službi i pojedinaca u rezidencijama Predsednika Republike. Smatra da su – u vezi sa optužbama protiv njega, čak i za povezanost sa stranim obaveštajnim službama – “kada je reč o Jovanki Broz po sredi i teški nesporazumi i opterećenja Jovanke Broz na bazi iskustva iz prošlosti”. Ističe da je duboko uveren da su u to umešani i prsti nekih neprijateljskih snaga da – na bazi svesno i organizovano tempiranih laži i obmana – unesu nemir i sumnje i da podgreju podozrenje Jovanke Broz prema njemu, “sa namerom da se unese nemir i u dom Predsednika Republike”. Dalje ističe da je “ta strana njihove prljave rabote pakleno smišljena” – da se u nastaloj političkoj konstelaciji stalno uznemirava i ometa.
Predsednik republike na njegovim veoma složenim i teškim dužnostima, što po političkim ciljevima predstavlja najteži vid neprijateljskog rada. Smatra da je Jovanka Broz, u nekim optužbama protiv njega, žrtva određenih intriga i spretno proturanih “činjenica” – laži. Ivan Mišković, u svojim pribeleškama, između ostalog, zaključuje da – kad razmišlja o Jovanki Broz i “njenom ponašanju (o njenom nastojanju da ljude progoni, pa i uništi, o njenim ambicijama, o njenom odnosu prema Predsedniku Republike i slično)” – smatra da treba dati odgovor i na pitanje: “Zašto je ona sve to radila i zašto se tako ponašala? Da li je u pitanju primitivna i neutaživa želja za vlašću, slavom i sjajem ili je, pored toga, u pitanju i nešto drugo, odnosno da li to može da radi normalan čovek? Dalje rezonuje da bi, “ukoliko bi odgovor bio pozitivan, trebalo zaključiti da je u pitanju ličnost koja ima, odnosno koja izvršava ili mora da izvršava određene zadatke ili ostvaruje određene ambicije za sebe i još za nekoga. Ukoliko bi odgovor bio da nije normalna, onda se postavlja pitanje ko je došao do spoznaje o bolesti (normalnosti) kod nje i koristio takvu ličnost za svoje ciljeve. Ukoliko je Jovanka Broz bilo kada postala nečiji plen, iz ovih ili onih razloga, onda je očigledno bila reč o direktnom ugrađivanju preko nje toga “nekog” u naš politički vrh”. Zaključuje da bi samo jedna detaljnija analiza određenih dešvanja kod nas mogla dati odgovor na pitanje da li je to i u kojoj meri bilo moguće i realno i misli da ne bi bilo dobro apriori utvrditi ili isključiti tu mogućnost. U vezi s tim, kao simptomatično, Mišković navodi da ga je Predsednik Republike jednom prilikom pitao: “Šta Jovanka ima protiv Vas, šta joj Vi smetate?”, dodavši: “Mora da se Vi nju negde pričepili, u top bi Vas stavila, ko to nju inspiriše na takvu hajku?”.
Dalje kaže da mu je Predsednik Republike, kada su razgovarali o tome kako Jovanka Broz njega i još neke drugove optužuje da rade za Ruse, rekao: “Interesantno je što se ona toliko zakačila za Ruse, hm, hm…” i nastavio: “Ko stoji iza nje, ko ju je ‘smotao’, odgovorite mi na to pitanje, recite mi šta znate”. Iz ovoga general Mišković izvodi zaključak da je očigledno da je Predsednik republike sumnjao, da je znao nešto što on (Mišković) nije znao i da ga je pokušao podstaći da o tome razmišlja.
Saznanja o odnosu Jovanke Broz prema drugu Titu
Uticaj Jovanke Broz na kadrovska rešenja u rezidencijama i njen postupak prema osoblju zaposlenom u rezidencijama dovodili su do toga da su neke službe bile maltene redovno menjane, što se najneposrednije odražavalo na rad Predsednika Republike, kao i na njegovu zdravstvenu zaštitu i fizičko obezbeđenje. Takvi postupci i neorganizovanost službi izazivali su uznemirenje i ljutnju Predsednika Republike, pa je otuda dolazilo do njegovih primedbi na ponašanje i postupke Jovanke Broz, a neretko i otvorenih “prepirki” i sukoba sa njom. Jovanka Broz nije dozvoljavala da se Predsedniku Republike pruža potrebna zdravstvena zaštita, čak i u periodima kada mu je bilo ozbiljno narušeno opšte zdravstveno stanje (česta smena zdravstvenog osoblja, sumnjičenje pojedinaca da će ubiti Predsednika republike, nedozvoljavanje ulaska u prostorije u kojima je boravio i sl.).
Sve je to dodatno uticalo na odnos Predsednika Republike prema Jovanki Broz i njen opšti odnos prema njemu, ne samo kao suprugu, već i kao Predsedniku Republike. Na ta i slična saznanja ukazuju mnogi saradnici Predsednika Republike i lica koja su sa njim radila u rezidencijama. Mirko Milutinović ukazuje da su, prema njegovim saznanjima, odnosi između Predsednika Republike i Jovanke Broz do 1973. bili korektni. Ukazuje da je, imajući u vidu poznatu žustrost i nestrpljivost druga Tita, naročito u trenucima nagomilanih obaveza, Jovanka Broz delovala umirujuće i pomagala ljudima koji su radili oko Predsednika Republike u izvršavanju programa. Uživala je i poverenje druga Tita i prelazila preko njegovih šala ili primedaba na njen račun. U punoj meri se angažovala u izvršavanju programa i obaveza u zemlji i inostranstvu, doprinosila stvaranju ugodne atmosfere prilikom raznih priredaba i nastojala da se programi čine raznovrsnim i zanimljivijim. Isto tako, doprinela je i podizanju standarda opreme i inventara u rezidencijama, kao i poboljšanju kvaliteta menija i kulturno-umetničkog programa. Međutim, u tom pogledu se počelo i preterivati, naročito u nastojanjima da se koriste i neka nova saznanja iz drugih zemalja. Jovanka Broz je, od izražavanja poštovanja prema ličnosti Predsednika Republike i posvećivanja pune pažnje u toku prve dve dekade braka, počela da izražava i određene skepse prema drugu Titu u vreme pogoršavanja odnosa, počev od toga da se on ne slaže sa mnogim stvarima koje rade njegovi najbliži saradnici, da o tome njoj govori i da nema više snage da se bori. Pominjala je i njegovu sklonost da lično ne izražava nezadovoljstvo prema nekim saradnicima, već da traži da to učini ona ili neko drugi. U vezi sa porodicom Predsednika Republike, Mirko Milutinović iznosi da je Jovanka Broz u ranijim godinama pomagala domaćici (Sveti) u brizi za sina Mišu i unuke Žarka Broza (Zlaticu i Joška), koji su živeli u zajedničkom domaćinstvu sa njenim sestrama Zorom i Nadom u Užičkoj 11. Sa Žarkom Brozom odnosi su oscilirali i nisu bili razvijeniji. Takođe je sa
Predsednikom republike povremeno posećivala porodicu Slavka Broza u Zagrebu i sestru Mariju u Samoboru, a da su drug Tito i Jovanka Broz pozivali u goste na Brionima ili na Brdo kod Kranja Predsednikovu sestru od tetke – Anu. Do kraja 60-tih godina bila je praksa da se članovi porodice Predsednika Republike pozivaju za Dan mladosti, kada su obično i ručavali zajedno sa drugom Titom i Jovankom Broz u Užičkoj 15. Situacija se od 1973. godine izmenila i Predsednik Republike je bez Jovanke Broz primao članove svoje porodice, uključujući unuke i praunuke u Belom dvoru i zadržavao na ručku, uoči ili na sam dan rođendana. Tim povodom, Predsednik Republike je uz pomoć Protokola ili ličnog sekretara određivao i prigodne poklone. Takođe je u odvojene posete primao sinove Žarka i Mišu, koje je povremeno i finansijski pomagao. Davao im je, u tim prilikama, i manje lične poklone bez znanja Jovanke Broz. Aleksandar Šokorac iznosi da se Jovanka Broz, pored svakodnevnog upozoravanja lekara da se zdravstveno stanje Predsednika Republike pogoršava i da mu treba obezbediti pojačanu lekarsku negu i smanjiti programe aktivnosti, tome protivila, posebno stvaranju adekvatne lekarske ekipe i to, pre svega, od vojnih lekara. Kada je kasnije, na insistiranje državnog i partijskog rukovodstva, lekarska ekipa formirana, Jovanka Broz je stalno izražavala sumnju u njihov kvalitet. Predsednik Republike je u pojedinim periodima bio bez kuvara, jer je Jovanka Broz odbacivala sve predložene kandidate za ovaj posao, pa su hranu za Predsednika Republike pripremali dežurni lekari i medicinski tehničari, ili je donošena iz “Metropola” ili “Kluba poslanika”.
Predsednik Republike je, takođe, nekoliko puta ostao i bez ostalog kućnog osoblja u Beogradu i na Brionima, jer je osoblje iz tih rezidencija, tako reći, “preko noći”, bilo otpušteno po naređenju Jovanke Broz. Naglašava da je u ovakvim slučajevima reagovao i upozoravao Jovanku Broz na, zakonsku i ljudsku, neodrživost ovakvih postupaka, kao i na posledice na ugled rezidencija (traženje zaposlenja za otpuštene radnike iz rezidencija i njihovo ljudsko raspoloženje). Međutim, ona je ostajala pri svojim postupcima, a njegova upozorenja su uticala na oformljenje njenog nepovoljnog odnosa prema njemu. Aleksandar Šokorac ističe da su mu pojedini drugovi iz okoline Predsednika Republike stavili do znanja da Jovanka Broz ne želi da viđa u blizini Predsednika Republike članove njegove porodice (njegove sinove i njihove supruge, njegove unuke i druge), kao i da mu je to i sam Predsednik Republike, na odgovarajući način, stavio do znanja, a to je pokazivao i nekim svojim postupcima. Navodi slučaj da se iznenadio kad je, prilikom rođendana Predsednika Republike 1973. godine, video da Predsednik republike želi da se vidi sa svojom decom, unucima i drugima sam, bez Jovanke Broz, i to u Belom dvoru, a ne u svojoj Rezidenciji u Užičkoj 15. Šokorac iznosi da mu je tom prilikom Predsednik Republike naglasio da su njegovi kontakti sa porodicom isključivo njegova stvar, implicirajući jasno da o tome ne treba obaveštavati njegovu suprugu.
Takođe, iznosi da su više puta sinovi Predsednika Republike, Žarko i Miša, izrazili želju da se vide sa ocem, bilo sami ili sa porodicom, i to u Beogradu, Zagrebu ili na Brionima, pa kada je Predsednik Republike i prihvatao da ih primi, jasno se videlo po njegovom držanju da ne želi da za to zna i Jovanka Broz. Slično je bilo i kada je nekome od svoje dece želeo da ukaže neku materijalnu pomoć ili pažnju. Šokorac ističe da je imao utisak da Predsedniku Republike teško pada ovakav odnos Jovanke Broz prema njegovoj porodici, a koliko su mu sinovi, unučad i drugi članovi njegove porodice značili kao čoveku jasno se videlo prilikom svakog – iako retkog – susreta sa njima, posebno povodom njegovog rođendana. Ivan Mišković iznosi da je interesovanje Jovanke Broz bilo takvog karaktera da je prelazila okvire normalne znatiželje za određena zbivanja i događaje. “Ona je htela i činila sve da baš sve zna”, a bila je u mogućnosti da zna mnogo više nego i pojedinci iz političkih vrhova. Nastojala je da sazna sve o čemu je Predsedniku Republike referisano, otvarala je sporedna vrata i prisluškivala, a po nekim indikacijama čak je bila postavila prislušne uređaje kako bi pratila referisanja i razgovore koji su vođeni u Kabinetu Predsednika Republike. Kao ilustraciju, navodi da se Predsednik Republike, ne jedan put, dizao sa stolice, odlazio do sporednih vrata svog Kabineta i ljutito ih zatvarao (lupio) koja bi ona odškrinula i naslonila na njih uvo u pokušaju da čuje o čemu se razgovara. Mišković, takođe, iznosi da je Jovanka Broz nastojala da sebe prikaže kao mučenika u rezidenciji i kao ličnost koja na svojim leđima nosi teret državnih poslova, kojoj treba sve referisati da bi mogla da “pomaže” Predsedniku Republike u vođenju državne politike.
To je nastojala da iskaže prema svima, pa je tako jednom prilikom generalu Valteru (za vreme posete Predsednika Republike Indiji) otprilike rekla: “Ja sam ta koja sve vodim, šta on više može, on je star, ja mu moram čak i šlic zakopčavati…”. Ivan Mišković, takođe, iznosi da mu je Predsednik Republike u više navrata govorio da je Jovanka Broz agresivna, egoistična, gruba – “da je trebala biti predradnik u rudnicima dijamanata u Južnoj Africi, gde se bičem šibaju kopači…” i da je Predsednik republike preko njega davao novac svojoj unučadi i molio ga da vodi računa da to ona ne sazna. U pismu pukovnik Pepo Šeparević, načelnik Odelenja bezbednosti u Kabinetu Predsednika Republike – koje je tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Nikola Ljubičić prosledio predsedniku Komisije SKJ Rati Dugonjiću i sekretaru Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Stanetu Dolancu – iznosi da mu je major Trbović Branko, iz Gardijske brigade, 25. februara 1974. godine, kada je podizao lekove za Predsednika republike, samoinicijativno rekao: “Vidite, moram dignuti lekove i da ih odmah šaljem za Karađorđevo… Drugo Tito je bolestan, stvar je vrlo ozbiljna”, a zatim nastavio: “Kako neće, ona je nemoguća, uništiće ga, grozno je stanje u kući i celoj organizaciji. Sad se tek ne zna ništa, niti nam ima ko reći kako bi i šta radili. Ovi sadašnji šefovi niti šta znaju, niti mogu i smeju. Ali, mislim da ovo ipak ne može u beskonačnost, jer će ga ubiti. Znate kako se on za sve to sekira. Sam sprema krevet, nema ko da mu ga spremi, ona nikom neda u kuću, ja sam mesecima kuvar i drugi, a šta ja znam da kuvam, znate – što i vi. Svi smo špijuni, izdajnici, niko ne valja i to su vam i dalje stalne optužbe. Ne znam šta da se radi”.
(Dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.