Sećam ga se kao šaljivdžije, dečaka koji je uvek sedeo u poslednjoj klupi jer nastavnici nisu mogli da se izbore s njegovim nestašlucima i suviše pametnim dosetkama za taj uzrast. Pamtim ga kao dečaka koji je s porodicom devedesetih pobegao od rata, ali o tome nikada nije pričao. Sećam se i da mu je u listi želja za srednju školu na prvom mestu pisalo „mesar“.
I dok su mu se budući gimnazilajci, ekonomisti, i medicinari smejali, on im je, takođe, kroz osmeh rekao: „Samo čekajte, imaću ja više para od svih vas“. Možda suviše iskren i čiste duše, na kraju osmog razreda nastavnici istorije rekao je: „Ti si Hitler“. A kada mu je tražila da povuče izgovoreno, ucenivši ga polaganjem predmeta u avgustu (što bi značilo da ne može upisati srednju školu u prvom krugu), samo joj je odgovorio: „Ja iza svojih reči stojim“.
Imao je tad samo 15 godina. Ali nije dozvoljavao da ga bilo ko pokoleba. Naravno da je primljen na mesarski smer u prvom krugu. Čini mi se da niko od nas tada nije ni znao da taj smer i dalje postoji. Iako se u osnovnoj školi uvek borio sa ocenama, u srednjoj je procvetao i bio najbolji u generaciji.
– Možda zato što sam konačno radio ono što volim. Odnosno, sa onim što volim. Malo toga mi je draže od mesa. Tačno je da sam u osnovnoj bio glavna dvorska luda i od mene se verovatno i očekivalo da upišem tako nešto „nenormalno“. Ali, to „nenormalno“ meni je obezbedilo dobar život, dok je upisati zanat tada za 99% naše generacije bilo poniženje – priseća se Mladen.
Sada, kao 29-godišnjak ima prilično obezbeđenu budućnost. Po završetku srednje škole radio je u jednoj lokalnoj mesari neko vreme gde je usavršio zanat, a potom se oženio, i preselio u Švajcarsku.
– Dolaze do mene priče iz Srbije o čuvenom „odlivu mozgova“. Slušam kako bolje uslove za život traže mladi ljudi sa doktorskim diplomama, a niko ne piše o nama zanatlijama. I mi smo valjda neki „odliv“ – pita se Mladen.
Dok razgovaramo, kaže mi da se seća da je kao klinac razmišljao kako bi mogao da dođe do kosmičke pravde i roditeljima nadoknadi ono bez čega su ostali u ratu. I ne misli pritom samo na materijalnu stranu.
– Hteo sam da ponovo imaju svoju kuću, da ne razmišljaju kako će i gde dočekati starost. Da, nisam bio odlikaš, ali to ne znači da nisam dovoljno pametan i sposoban da nešto stvorim.
Zajedno je stvarao sa suprugom. Odlučili su se za selidbu u Lucern jer je ona tamo provela detinjstvo. Posle nekog vremena, njen otac im je pomogao finansijski i otvorio Mladenu prvu malu mesaru.
– Krenuo sam na malo, ali posao je išao dobro zato što radim sa najboljim dobavljačima i prodajem samo najbolje meso. Imamo i našu farmu. Tast mi je dosta pomagao u početku, ali sad sam došao do toga da smo ravnopravni partneri. On se u meso ne razume i ne meša se, ideja za ostamostaljenjem je bila moja. Bar mesari ne mogu propasti, nisu vegetarijanci toliko zavladali – kaže mi kroz osmeh Mladen.
Posle pet godina u Lucernu ima svoj, kako kaže, „skromni lanac“ od šest mesara.
I uspeo je da napravi kuću roditeljima.
(Dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.