Ona je bila na lekovima i upadala je i drugim ženama u kuću. Slala mi je lude pozive u kojima mi je govorila: “Ubiću te”, “Uništiću tvoje lepo lice”, “Misliš da si mnogo lepa”…
Dana Vulin (31), žena srpskog porekla iz Perta , preživela je teške opekotine i čudesan oporavak nakon pakla kroz koji je prošla.
Ova hrabra žena je bila gost naše redakcije i za Espreso je pričala o hororu koji je doživela, ali i kako je uspela da prebrodi nesreću koje je zadesila.
Danu je Natali Dimitrovska iz ljubomore polila medicinskim alkoholom i zapalila. Natali je bila ljubomorna jer je Dana razgovarala s njenim otuđenim mužem tokom kućne zabave. Ljubomorna žena je potom došla kod Dane u kuću, u pratnji svog prijatelja Denijela Stouna.
Tražila je od Dane da joj kaže gde je njen muž, pogrešno misleći da njih dvoje imaju aferu. Besna, Natali je zgrabila bočicu alkohola, otvorila je i polila Danu.
Dana je za naš portal ispričala kako je izgledao njen oporavak i kako je uspela da se izbori sa velikom životnom tragedijom.
Pre svega, Dano, hvala vam što ste prihvatili da budete naša gošća.
– Hvala vama što ste me zvali.
Te 2012. godine Natali Dimitrovska vas je zapalila zbog ljubomore. Bili ste na istoj žurci s njom i njenim mužem i tad počinje vaš pakao. Možete li nam reci u kakvom sećanju vam je ostao taj dan?
– Naravno, reći ću vam kako se to zapravo zbilo. Bila sam u kazinu u Novogodišnjoj večeri. On je bio njen bivši muž i upoznala sam ga dok sam menjala čipove za novac. Popričala sam s njim možda 10-15 minuta dok smo bili u redu. Nikad ga više nisam videla, nikad više nisam pričala s njim, ništa. Tri nedelje kasnije počela sam da dobijam pozive od nje. Lude pozive u kojima mi je govorila: “Ubiću te”, “Uništiću tvoje lepo lice”, “Misliš da si mnogo lepa”. Tokom suđenja saznala sam da je osim mene zvala i druge tri žene zato što ga je ubola i on se krio od nje. Tražila je druge žene i upadala je u njihove kuće. Nakon telefonskih poziva, koji su trajali dve ili tri nedelje, s istim onim porukama, nastavila je i uvek se odnosilo na to kako ja izgledam. Tog 16. februara 2012. zaspala sam na svom kauču. Probudio me je neki glas. Ona i jedan momak upali su u moj stan. Ušli smo u žestoku verbalnu raspravu. Ona je ponavljala: “Reci mi gde je on”. Rekla sam da ga nisam videla, da me nikad nije ni pozvao. Jedna stvar je vodila drugoj. Rekla mi je: “Reci mi gde je, zapaliću te.” Pre nego što sam uopšte uspela da progovorim, ona me je polila zapaljivom tecnošću, zapalila me je i počela sam da gorim. I sećam se… Mi u Australiji smo učili kako da legneš na pod i da se valjaš kad goriš, ali kad si zapaljen hemijskom supstancom, to je najgora stvar koju možete da uradite. Ja sam legla na pod i dok sam se valjala, oni su me gledali kako gorim i smejali su mi se. To je užasno. Dok sam se ja valjala u vatri, oni su pobegli i ostavili me tamo da umrem. Kad sam ustala, gorela sam deset puta gore. Sećam se da sam pogledala svoje ruke… Čitav moj torzo i lice goreli su sve više. Zapaljiva tecnost mi se proširila po celim leđima.
Znači, Vi nikada ranije niste upoznali tu ženu i njenog muža?
– Ne. Nijednom ga nisam videla. Na suđenju, koje se dogodilo nakon gorenja, telefonska kompanija u Australiji je dokazala da me on nikad nije pozvao, da nikad nisam dobila nijednu poruku od njega, niti je imao moj broj telefona, niti sam ja imala njegov broj telefona. Sve se to desilo ni zbog čega. Ona je bila na lekovima i upadala je i drugim ženama u kuću. Ljudi su me pitali da li mislim da sam to mogla da predupredim, ali kako možete da predvidite da ce vam psihički nestabilna osoba uraditi tako nešto. Pokušala sam da postupim zrelo… Znate ono kad vam vaši roditelji kažu da odete kad je neko… jednostavno da nastavite dalje, ali svaki put kad bi me pozvala, ja bih se javila. To je tako ludo i patetično… Kao da sam imala obavezu prema njoj. Što sam je više ignorisala, ona je bila sve luđa kad bi me pozvala. Sećam se kad me je jednom pozvala i rekla: “Znam da spavaš s njim”. Ja sam rekla: “Ja ne znam gde je on i mislim da je užasno ružan. Nije moj tip. Čak i kad bih htela da budem s njim, ne bih mogla jer je odvratan”. To ju je još više izludelo jer je jednostavno nestabilna.
Šta ste prvo pomislili kad ste je videle na svojim ulaznim vratima?
– Ona čak nije ni bila na mojim ulaznim vratima. Ja sam spavala na svom kauču, samo sam cula “Dano”, probudila sam se i ona je stajala iznad mene. Ona je provalila u moju kuću. Živela sam u visokoj zgradi. Ona je išla oko cele višespratne zgrade, popela se i provalila u moj stan kroz zadnji ulaz.
Šta vam je prvo palo na pamet kad ste shvatili da je sve krenulo po zlu, kad ste shvatili da gorite?
– Prvo sam se valjala po podu. To je bilo najgore. Kad sam ustala, još više sam gorela. To se dešavalo u kuhinji. Pogledala sam u pod i tu je bila kofa prljave vode. Pomislila sam: “Otarasiću se ove vatre sa sebe”, otrčala sam do kuhinje i polila sam se prljavom vodom. Bilo je malo vatre u kuhinji. Pošto imam psa, nisam htela da se i on zapali, pa sam napunila kofu vodom i pokušala da usmerim vatru ka kuhinji kako se moj pas ne bi zapalio. Onda sam otišla do prednjih vrata, otvorila sam ih i onda sam lupala u vrata od stana pored vičući: “Upomoć! Upomoć!” Toliko sam jako vikala, da me je čuo covek koji živi u zgradi pored…
U zgradi pored?
– U zgradi pored. Dotrčao je u moju zgradu i u moj stan. Sećam se da je njegov glas bio vrlo smiren. Rekao mi je: “Dušo, moje ime je Denis. Idemo pod tuš.” Ja sam rekla: “Ne, ne. Čula sam da ako odeš pod tuš, kad si pod vodom dok goriš, da to bude još gore”. On je rekao: “Ne, dušo, moraš da ideš pod tuš”. Bila sam pod tušem, voda je kapala po meni. Voda je bila hladnjikava. Sećam se svake kapljice koja je kanula na moje lice i na moje ruke. Govorila sam: “Moje lice, moje ruke!” zbog bola. Otpadali su mi delovi kože ispod tuša. Onda je on pozvao hitnu pomoć i tri minuta nakon poziva, hitna je došla u moj stan i čim su došli vikala sam jer me je toliko jako bolelo. Četiri minuta nakon toga bila sam u bolnici. Dakle, od trenutka poziva do trenutka kad sam bila u bolnici, prošlo je šest minuta. I, vrlo sam zahvalna.
Da li je moguće opisati taj bol koji je ona izazvala?
– Znate kada vam ljudi kažu da su se izgoreli i vi im kažete: “Mogu da zamislim kako ti je bilo”? Pa, to je samo površinska opekotina. Ja sam imala opekotine trećeg stepena po celoj koži i mišićima. Bol je bio toliko mučan, ali iskreno, to je bilo golicanje u poređenju s onim što me je čekalo u narednim godinama. Taj bol nije ništa. Ništa u poređenju s onim što sam kasnije doživela. Zahvalna sam hitnoj pomoći mnnogo, ali čak i s najboljom medicinskom negom u Australiji, ja sam umrla druge i treće večeri. Znači, tokom svog oporavka, ja sam umrla tri puta. Umrla sam i devet meseci kasnije. Mnogo sam im zahvalna.
Taj čovek vam je spasao život.
– On je neverovatan.
Nosili ste masku dve godine?
– Tri godine i osam meseci.
Imali ste više od 200 operacija…
– Da. Operacija i procedura.
Kako je vaš oporavak izgledao? Kako ste se tad osećali, tokom oporavka?
– Sećam se da na početku nije izgledalo toliko loše, a onda su ožiljci izgledali sve lošije i lošije. Ti ožiljci su bili moji đavoli. Neki od hirurga koji su mi operisali opekotine su najbolji na svetu. Kad sam bila sveže izgorela bila sam odvratna, nisam ličila na ljudsko biće. Secam se da su moji hirurzi, koji su videli sve, rekli su mi da ne očekujem da ću izgledati kao stara Dana. Ja sam tad jedva ličila na ljudsko biće. Ja sam osoba koja ima dve diplome. Volim da sebe osnažujem obrazovanjem i znanjem. Svuda po svetu sam gledala da li je moguć tako veliki oporavak koji je meni bio potreban. Prvo, nikad nisam videla da se neko toliko oporavio, niti sam videla da je neko imao gore ožiljke od mene. Nisam mogla na svetu da pronađem nikog ko je bio više oštećen od mene. Hirurzi za opekotine širom sveta koriste vankuversku skalu opekotina i na toj skali sam imala najgori stepen ožiljaka, pigmentacije, dubine, gustine i boje. Dakle, najgore u svakoj kategoriji. Imala sam najgore ožiljke koje su hirurzi ikad videli. Rekli su mi da se ne nadam previše. Moj mozak se složio s tim, kao i sa svim što sam saznala. Ovo će zvuČati kao kliše, ali duboko u sebi se nisam predala. Nešto u meni mi je govorilo… Sećam kad sam držala svog nećaka…
Imate li dece?
– Nemam dece, ali bih volela da ih imam. Sećam se da sam držala svog nećaka… oko devet meseci nakon nesreće, glava mi je bila u ovom položaju godinama. Bila sam invalid. Nisam čak mogla ni da ga držim, ni da ga osetim. Sestra mi ga je stavila u krilo, a ja sam mnogo plakala. Osećala sam bol ovde. Bila sam veoma emotivna. Ali tog dana nešto se probudilo u meni, neka vatra, koja je gorela jače nego ona koja je gorela na meni. Dala mi je razlog da se borim. To je bio najgori trenutak u svemu, ali me je naterao da se borim. Shvatila sam da ne želim da budem takva zauvek. Odlučila sam da se ne ubijem. Odlučila sam da živim zbog svoje porodice. Ako već živim, ne želim da mi život bude bezveze. Odlučila sam da ću imati dobar život. Za mene je bilo ovako: znate šta, ako već živim, ne želim da budem invalid, da izgledam kao vanzemaljac, kao čudovište. Ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim da ću biti osoba koja je imala najveći oporavak na svetu. Kad sam gledala sve te promene u oporavku drugih ljudi, nikad nisam videla ništa što mi je davalo nadu. Zato i postavljam slike pre i posle oporavka, jer ja sam ono što sam želela, ono što mi je bilo potrebno. Nisam mislila da je moguće da se toliko oporavim i sad sam tu da preživelima širom sveta predstavim potpuno drugu perspektivu kad su ovakve povrede u pitanju.
Moram ovo da pitam – šta je bilo prvo što ste pomislili kad ste videli sebe u ogledalu?
– Nisam smela da se pogledam dugo vremena, jer nisam mogla da hodam. Sestre su me u kolicima vodile u kupatilo, nisam uošte ustajala do nivoa ogledala. Ali kad sam se konačno videla… Prvo sam izgledala sebi kao da imam baš težak oblik raka, zato što se ožiljci pojavljuju posle 3 ili 5 meseci. Nakon godinu dana sam videla svoje lice i ono je bilo zalepljeno za moje grudi… Nemam reči za to, baš je bilo loše… I posle dve godine postalo je još gore. Ali sam se setila šta mi je sestra rekla: ako zaista želiš da se oporaviš, ne brini o tome kako izgledaš. Ovo će možda biti teško za mnoge da razumeju, ali ja sam zapaljena upravo zbog svog izgleda, svoje “lepote”. Znam da ću zauvek imati ožiljke. U jednom trenutku svog oporavka sam to priznala sebi i pokušala to da prihvatim, ali na meni je koliko će loše to izgledati. Probala sam stvari koje su to pogoršale, koje nisu radile, ali probala sam sve živo, čak i ono što se ne koristi za opekotine, jer na kraju dana sam želela da se ne kajem što nešto nisam probala. Neću se kajati jer znam da jesam. Da, sad imam ožiljke, ali mi se i dalje dopada kako izgledam. I kad bih mogla da vratim vreme i poništim ožiljke, ne bih to uradila. Svet ima puno prelepih plavuša, ali mu fale prelepa srca i umovi, a to je ono što ja doprinosim svetu. Mora se sve gledati s pozitivne strane. Ja nikad neću ostariti. Kad svi budu imali bore, ja zbog svojih ožiljaka neću, već ću izgledati kao porcelanska lutka, lice će mi biti sve zategnutije. Neću imati podbradak, viseću kožu, izborane grudi, izgledaću zategnuto zauvek. Bar izgledam kao Dana ponovo.
Da li ste pomišljali da bi ovakvo nešto da vam se dogodi?
– Ne, da li iko to pomisli? Kad me ljudi to pitaju, ja pitam njih da li bi oni? Pre bih pomislila da će me neko izbosti, upucati, da će me udariti auto, neko ubiti… Bilo šta osim ovog.
Da li si ikada razgovarala sa tim muškarcem opet, s njenim bivšim mužem?
– Nikad!
Da li vas je zvao da te pita kako ste, da kaže izvini?
– Pre nego što sam izašla iz bolnice, on je već bio u zatvoru zbog nekog drugog zločina.
Ko vam je bio najveća podrška svih ovih godina i ko je pomogao da se ne predate i da se borite?
– Moja najveća podrška bila je definitvno moja porodica – moja majka, sestra… One su bile moje ruke, noge, usta, doktorke, negovateljice, vozači.. Nisam samo ja dobila opekotine, već i cela moja porodica. Ovako veliki oporavak ne moguće je izvesti sam. Da, ja sam uradila veliki posao i veliku žrtvu, ali i moja porodica je takođe.
Mnogo su vam pomogli?
– Baš, baš mnogo. Ali, pomogli su mi i svi hirurzi u bolnici, i doktori, medicinske sestre, terapeuti, fizioterapeuti su mi pomagali tri puta dnevno godinama…Rekli su da više nikad neću moći da držim olovku, a sad sam povratila pun kapacitet ruku, ja sam normalna osoba…U stvari, nikada nisam bila normalna, uvek sam bila luda 🙂 Ali, moja priča je globalna, dešava se svuda u svetu. Tako da bih rekla da su mi pomogle hiljade i hiljade ljudi koji su mi slali poruke podrške sve vreme. Sve njihove molitve i misli su mi davale energiju. To je jako dobar osećaj, da ne može ni da se objasni.
Natalija je osuđena na 17 godina zatvora zato što vas je zapalila. Da li mislite da je pravda zadovoljena?
– Za mene ovo je doživotna kazna. Ali moram da budem poštena prema pravnom sistemu Australije, jer ovo je najduža kazna koja je izrečena za teške telesne povrede u istoriji zemlje. Na početku je osuđena za pokušaj ubistva, ali zbog rupe u zakonu ispalo je da nije došla da me ubije, već da me unakazi. Tako da je optužnica svedena na nanošenje teških telesnih povreda s predumišljajem. Maksimalna kazna za to je 20 godina, a ona je dobila 17. Na kraju je to bila najviše kazna za nanošenje teških telesnih povreda. Tako da se Australija dobro pokazala. Međutim, u poređenju s ostatkom sveta, to je mala kazna. Na nekim mestima možete biti osuđeni na smrtnu kaznu ili doživotnu robiju. Kako je moja priča obišla svet, ljudi mi pišu da su zgađeni kaznom koju je dobila.
Ko je bila Dana pre ovog napada, a ko je ona sad?
– Dana je nekada bila divlja, ali je i sad. Bila sam glasna, volela sam da izlazim, jednostavno luda. Ali sam takođe bila pametna, završila sam dva fakulteta, imam diplomu iz biznisa i komunikacija. Bila sam orijentisana ka porodici, i volela sam svoj život, osećala sam se kao da imam svet pod nogama. Dana je danas veoma slična, veoma sam zahvalna, rekla bih i skromna, zahvalna sam na svom životu i svim prilikama koje su mi pružene. Ali, takođe sam i puno dala, sakupila sam toliko novca za humanitarne svrhe, volonitrala sam svoje vreme i energiju. Provela sam puno vremena dajući drugima. Nikad nisam bila sebična, uvek sam bila darežljiva, ali sad sam na potpuno novom nivou velikodušnosti. To sve dolazi iz zahvalnosti i poštovanja koje imam za svoj život.
Vi ste veliki borac i hrabra žena koja se izborila s nečim što većina ljudi ne bi moglo da preživi. Koja je vaša poruka ljudima koji se bore s manje ozbiljnim problemima, ali su depresivni zbog toga?
– Imate jedan život. Okružite se dobrim ljudima.
Da budu hrabri kao vi?
– Uvek budite hrabri!
Ali, ljudi nemaju uvek hrabrosti?
– Znam to, ali bih volela da znaju da nije sve tako crno. Ako se izborite s tamom, pronaći ćete svetlo. To što se meni desilo je bilo tako ružno i surovo, ali sam videla puno lepote u svetu. I duboko u sebi verujem da je više dobrih nego loših ljudi. Mislim da se loše prođe ako mu dopustite.
Kako se osećate sad?
– Uvek se osećam srećno, živo, zahvalno… Osećam se snažno.
I izgledate srećno.
– Da, ja sam generalno uvek srećna.
Moram ovo da vas pitam: kada se sve tek desilo, da li ste ikad pomišljali da ćete se oporaviti od svega toga?
– Ne… Nadala sam se, ali nisam očekivala. I to je još nešto što želim da poručim svima: imajte nade! Bez nade svi odustaju. Da li to ima smisla? Jer inače, šta možete da očekujete. Tama će proći. Bila sam na mračnom mestu, plakala sam, jecala, bila sam očajna.
Mediji su pisali da ste srpskog porekla?
– Da, otac mi je Srbin, a majka Makedonka.
Da li ste ranije bili u Srbiji?
– Ne, ovo mi je prvi put.
Šta vam se najviše dopada?
– Sviđa mi se sve. Baš mi se sviđaju ljudi, baš su prijateljski nastrojeni.
Frajeri?
– Da, baš su zgodni. Sviđa mi se kultura, zgrade, hrana, sve.
Šta mislite o srpskom narodu sad kada ste ga upoznali – da li su dobri ljudi, da li su srećni?
– Mislim da su sjajni. Ali ima i dobrog i lošeg u svakoj kulturi, zar ne?
Da znam, ali čuli ste da za naš narod kažu da smo uvek pomalo ludi?
– Pa i ja sam luda. Mislim da ste sjajni.
Probali ste rakiju?
– Da, mnogo puta. Pijem je oduvek kod kuće.
Ljudi u Srbiji znaju za vas. Kako se osećate zbog toga?
– Osećam se ponosno. To je lepo. Kad god mi priđu kažu mi lepe stvari, da sam jaka… Kako da se ne osećam ponosno?
Moram i ovo da vas pitam: prezivate se Vulin. Da li ste u rodu s našim ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom?
– Moraćete njega da pitate.
Nik Vujčić je takođe Australijanac srpskog porekla i imao je težak život, ali nije odustao. On je sad motivacioni govornik. Da li ste ga nekad upoznali?
– Ne, nisam, ali i ja to radim – ja sam motivocionalni govornik.
To je bilo moje sledeće pitanje – čime se sada bavite i šta vas čini srećnom?
– Napisala sam knjigu “Vredi se boriti” i motivacionalni sam govornik. A šta me čini srećnom? Porodica. Volim da izlazim, pijem, i dajem drugima. To me čini jako srećnom.
Snimak intervjua sa Danom možete pogledati na engleskom jeziku:
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.