SUPRUŽNIKE IVANU (32) IZ VELIKE PLANE I DANIJELA (39) SA HAITIJA DELE KONTINENTI, ALI NE I SUDBINA: Da ona nije zakasnila na seminar, ne bi se ni sreli, a sada jednim proizvodom planiraju da pokore svet!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Mada su trenutno razdvojeni na dva kontinenta, supružnici iz Monpeljea, inženjeri Ivana Radić (32) i Daniel Jean Masey (39) rade posao koji vole, ona u Francuskoj, on u Dominikanskoj Republici. Oboje su studirali u oblasti poljoprivrede, stekli diplome i sada razvijaju karijere u tom smeru. Ona želi da promoviše srpske proizvode, a on haićanske, jer je poreklom iz te, nama daleke zemlje. Voleli bi da jednog dana spoje srpsku šljivu i čokoladu sa Haitija u jedan proizvod, koji bi prodavali širom sveta. Imaju u planu da prave i slatko od manga, ali otom-potom.

Sa Ivanom razgovaram u Monpeljeu, u jednom kafiću, dok mala Pola, Danijelova i njena dvoipogodišnja ćerka, strpljivo čeka mamu i igra se. Sagovornica kaže da je u svet poljoprivrede ušla još kao devojčica, jer je njena majka Slavica bila direktorka zadruge u Markovcu kod Velike Plane i tokom svog angažmana, kao inženjerka poljoprivrede, uradila mnogo toga za taj kraj Srbije.

“Sećam se da je odlikovana za najbolju jugoslovensku zadrugu, a dok sam još bila u stomaku potpisala je povelju između Markovca i italijanskog Konselića (Conselice), a posle i pobratimljenje dva mesta. Kada sam posle mnogo godina otišla u taj grad i sastala se sa nekadašnjim predsednikom opštine, odmah je pitao da li sam ja Slavičina ćerka”, priča Ivana za Priče sa dušom čija se porodica u Velikoj Plani oduvek bavila uzgojem stoke i proizvodnjom ajvara, slatkog, džemova.

 

 

“Trudimo se da sve bude u skladu sa konceptom Slow Food. Iz Plane stižu najbolji ajvar, slatko od jagoda i belih trešanja, rendane dunje, šljive, kajsije, džemovi od kajsije i šipurka. Sa Slow Food-om sam se prvi put srela 2012. godine u Torinu, a onda sam rešila da ga razvijam u Velikoj Plani. Do tada, bilo je samo nekoliko aktivnih grupa, uključujući rakiju sa Gledićkih planina i futoški kupus, koji su bili u riznici ukusa, listi svetskog biodiverziteta koju ažurira Slow Food širom sveta.

 

Slow Food je organizacija koja podržava male poljoprivrednike, lokalne tradicionalne proizvode, biodiverzitet! Sada imamo udruženje Convivium Velika Plana koje okuplja proizvođače koji hoće time da se bave. Promovišemo lokalne proizvode. To je kao zadruga nekad – kaže Ivana koja od 2014. godine uz podršku organizacije Young professionals for agricultural development organizuje stručna usavršavanja za mlade.

 

 

U Srbiji su se svi čudili kada je, kao đak generacije u gimnaziji, odabrala Poljoprivredni fakultet, smer voćarstvo i vinogradarstvo. A sada učestvuje u doktorskom programu „Agricultural transformation for inovation“ koji se sprovodi između šest evropskih univerziteta, a u Ivaninom slučaju između Monpeljea i Katanje na Siciliji, sa temom inovacija u poljoprivredi.

 

 

Pre doktorata bila je na masteru u Italiji, sa profesorom Kanavarijem radila je na temi “Istraživanja stavova potrošača vezano za malinu sa geografskim poreklom iz Srbije”. Rezultati su bili da su potrošači u Austriji spremni da plate premium proizvod za malinu iz Arilja, a naročito ako bi bila organska.

 

U Francusku se preselila 2013. godine, da bi nastavila doktorske studije u oblasti ekonomije. Bila je i na stažu u firmi Superior iz Velike Plane, gde je sa profesorom Ivom Đinovićem, započela projekat očuvanja autohtonih sorti voćaka, konkretno kruške i šljive. Danijel je završio agronomiju 2005. godine na fakultetu u Santo Domingu, a zatim u Francuskoj nastavio master studije. Posvećen je temama poput životne sredine, smanjenja siromaštva u svetu i menadžmenta prirodnih resursa.

 

Sa Ivanom se sreo na seminaru u Nemačkoj, jula 2013. Zanimljivo je da je Ivana bila zakasnila sa prijavom, ali da je rok za balkanske zemlje naprasno produžen, pa je ipak uspela da ode. U poluvekovnoj tradiciji tog događaja, bila je treća osoba poreklom iz nekadašnje Jugoslavije.

 

 

“Danijel je bio predstavnik Dominikanske Republike. I tada i danas promoviše međunarodne projekte. Trenutno radi na projektu koji se bavi sprečavanjem migracije mladih iz ruralne u urbanu sredinu i podsticanja zapošljavanja u selima na Karibima. On je inženjer poljoprivrede i radi kao konsultant na razvojnim projektima u oblasti poljoprivrede pri Ujedinjenim Nacijama.

 

 

Dok je Danijel na Karibima, Pola sa tatom razgovara preko Skajpa. Često porodično putuju zajedno, a do sada su bili i na Haitiju i u Srbiji, u poseti Danijelovoj i Ivaninoj porodici. Pola je sa mamom bila i u Pragu na sastanku Evropskog foruma za poljoprivredna istraživanja i razvoj, gde je Ivana predstavila studiju slučaja iz Velike Plane. Dok je Ivana bila trudna, pola godine su živeli na Siciliji, a venčali su se u malom francuskom selu Clapiers (Klapije) čije ime u prevodu znači kolevka za zeke.

 

“Napravili smo i svadbu u Srbiji i to trećeg maja, na Danijelov rođendan, nekoliko dana pre naše slave. Naša misija je da Pola postane dobar čovek, da neguje nasleđe i kulturu oba svoja porekla, kao i Francusku gde je rođena, ali i sveukupnu raznolikost na celom svetu. Pola voli podjednako hleb i pirinač, mango i šljivu, a i mediteranske masline i francuski sir. Što se tiče poljoprivrede, rešili smo da je razvijamo u našim otadžbinama. Nije lako jer smo stacionirani u Francuskoj, ali mislimo da i tako možemo da koordinišemo između srpskih, francuskih i haićanskih projekata.

 

Perspektive ima, kako za Balkan, tako i za Karibe. Nadamo se da ćemo ostvariti našu dugoročnu viziju, pogotovo jer Srbija i Haiti imaju dosta sličnosti. Haićani su kao i Srbi sačuvali običaje, imaju nešto svoje.Zanimljivo je da mi imamo Karađorđa koji je 1804. podigao Prvi srpski ustanak, a da je kod njih iste godine Toussaint-Louverture pokrenuo revoluciju protiv Francuza”, kaže Ivana.

 

 

“Moj prvi utisak u Srbiji bilo je gostoprimstvo. Bio sam lepo prihvaćen od trenutka kad sam sleteo na aerodrom, a ljudi su se fotografisali sa mnom jer im je bilo zanimljivo da imaju fotku sa nekim ko je drugačiji od njih, mislim na boju kože. Duh zajedništva osetio sam svuda, a posebno u toku slave, kada se porodica okuplja da slavi svog sveca. Najviše od svega sam voleo hranu! Intolerantan sam na laktozu i gde god da putujem, veoma mi je teško da nađem drugu mogućnost, a u Srbiji nisam imao potrebu da jedem pirinač punih 15 dana, što je bilo neverovatno”, ispričao je Danijel u telefonskom pozivu za Priče sa dušom.

(dijaspora.news/kurir)