Strašna pošast širi se Hrvatskom: Ko su i šta “lidlići”?

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Decu u Hrvatskoj često nazivaju klinci, bebači, kikići, limači i slično. Od milja, iz simpatije i ljubavi, naravno.

Ali, odnedavno postoji još jedan naziv koji u prvi mah, s obzirom na to da je deminutiv, zvuči gotovo jednako bezazleno i simpatičan dok ne shvatimo da je zbog konotacija i stvarnog značenja koje u sebi nosi zapravo strašan. A glasi – “lidlići”, piše Al Jazeera.

U pitanju je pogrdna i zloćudna jezička tvorevina koja se širi među decom u vrtićima na splitskom području i za koju je malo verovatno da su je mališani sami smislili, već su je pre “pokupili” od starijih i roditelja koji su sebi dali za pravo njom da nazivaju decu iz siromašnijih porodica, koja ne nose odeću i obuću skupe ili poznate marke nego onu jeftinu, kupljenu u Lidlu ili drugim trgovačkim lancima na glasu po jeftinijoj i pristupačnoj robi.

Budući da deca “upijaju” ono što se događa u njihovoj okolini – posebno onoj primarnoj, dakle, u porodici – tu pogrdnu “etiketu” deo njih takođe je počeo da “lepi” svojim malim kolegama i prijateljima iz vrtića, s igrališta…

U uzrastu kad još nemaju dovoljno razvijen osećaj empatije – koju bi im kroz vaspitanje i odrastanje upravo i prvenstveno roditelji trebali da usade – ta deca nisu svesna koliko traumatičan učinak njihovo ruganje i omalovažavanje, imati na druge.

STARA, DOBRA VREMENA

– Bez ikakve namere da govorim o “starim, dobrim vremenima” kad je sve bilo bolje, moram ipak da se prisetim da sam kao klinac vozio od brata i sestre nasleđeni bicikl Pony, koji je moj otac sto puta krpio dok se konačno nije nepopravljivo raspao. Slično i mnogi drugi – piše autor teksta.

Neki su, pak, istovremeno vozili fenomenalne BMX-e ili nove “specijalke” – mislim, nije da nisam hteo da imam BMX… o, jesam. Ali, niko me zbog moje meni najdraže čelične “rage” spuštenog guvernala nije čudno gledao, a znali smo i da “đoramo” bajseve među sobom. Ko ga je imao.

Svi smo izrezivali trake od čaša od jogurta i štipaljkama za veš instalirali ih tako da se pri okretanju točkova stvarala nepodnošljiva buka – svaki je bicikl u tom pogledu bio isti.

Neki su nosili patike Najke, neki Adidas i slično, a neki su nosili one najjeftinije platnene “šangajke”, kako smo ih zvali – lokalni simbol siromaštva.

BATINA IZ RAJA IZAŠLA

Dakle, socijalne i ekonomske razlike i klase, naravno, itekako su postojale i za bivše države. Postojali su i tada pogrdni nazivi, čak i za čitave četvrti ili delove četvrti u kojima su živeli ovi ili oni doseljenici, ali obično na nekoj vrsti “ličnog nivoa”, odnosno iz potrebe da se stavimo u nekakav odnos prema drugima, da se nekako pozicioniramo u svetu našeg najbližeg okruženja.

I mi smo bili deca, pa nismo još imali dovoljno razvijenu empatiju da bismo same sebe i druge “definisali”, ali roditelji su nam je itekako usađivali. Budući da je tada još vredela ona da je “batina iz raja izašla”, nekad je to “usađivanje” i malo bolelo.

Zato, među ostalim, roditelji i jesu tu.

Ali, kao da logika takmičenja, ionako urođena, a danas nadograđivana kapitalističkom logikom neprestanog sticanja kroz takmičenje bez milosti, nije dovoljno obeshrabrujuća, neki roditelji, čini se, ne smatraju preterano problematičnim da se deci skromnijeg imovinskog statusa, pa time i njihovim roditeljima, prilepi etiketa koja ih valjda “stavlja na njihovo mesto” u društvenoj hijerarhiji.

“IMA SE, MOŽE SE” POLITIKA

Time sebe i svoju decu automatski pozicioniraju iznad njih, makar i veštački – sigurno se neki nekakvim “lidlićima” i njihovim roditeljima tanjeg novčanika rugaju dok “peglaju” kartice bez pokrića, kupuju markiranu odeću, obuću ili najmanje sunčane naočare Ray-Ban i uplaćuju skijanje – a sve to “ima se, može se” često na 100 rata, dok se istovremeno nećkaju između većeg ili manjeg pakovanja paštete, razmišljaju koji račun ovaj mesec nije baš nužno platiti dok čekaju ličnog bankara nadajući se kreditu za kupovinu skupog automobila na otplatu od deset godina iako će biti “knap” otplaćivati ga, jedva spajaju kraj s krajem, ali spoljašnji utisak mora da bude besprekoran…

Ukratko, troše ono što zapravo nemaju.

To je, inače, veoma popularan hrvatski “sport”, posebno omiljen među državnim aparatom, koji ga strastveno i uspešno propagira među građanima koji ga opslužuju.

ODRASLI SU “FRUSTRIĆI”

Pa koji onda naziv nadenuti tim i sličnim “odraslima” koji, takođe, tuđu decu nazivaju “lidlići” ili ih ne brine previše ako to čine njihova, ne shvatajući da time štete i rugaju se istovremeno i ljudskom biću u vlastitoj deci, koja to nikad nisu izabrala nego su im možda baš roditelji nametnuli svoje demone, na šta – trebali bi to valjda da znaju – nikako nemaju pravo?

Možda “frustrići”…

Iako na prvu takođe zvuči bezazleno jer je deminutiv, strašna se zloba, oholost, licemerstvo i kompleksi kriju iza tog pojma – kao i iza onog “lidlići”.

Dijaspora.news