Prolazili su pored nas k'o pored turskog groblja, gledali nas belo, potpuno odsečeni od sveta i događanja oko sebe.
Izašli smo danas u Knez Mihailovu ulicu sa praznim papirom u rukama i strpljivo čekali da nam naši sugrađani priđu i ostave poruku.
S obzirom da je narod nezadovoljan, da sudeći prema podacima četvrina građana Srbije živi na granici siromaštva, da se na društvenim mrežama stalno kritikuje vlast, opozicija, državne institucije, stanje u društvu, očekivali smo da će se sigurno naći neko ko će imati nešto da poruči.
Da uputi poruku svojim sugrađanima, političarima, prijateljima, svom partneru, porodici, strancima, svetu.
Na prijatnih 20 stepeni u dva sata popodne ulice su vrvele od ljudi i to uglavnom mladih. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, prošle godine je u Srbiji bilo 622.000 nezaposlenih, a imajući u vidu da većina njih uglavnom dolazi u naš glavni grad u potrazi za poslom nimalo ne čudi što su kafići dupke puni.
Nažalost, većina tih ljudi traži posao, a moli Boga da ga ne nađe jer ne želi da radi za 200 evra, već samo gleda kako da pobegne negde. Verovatno zato već decenijama unazad kod nas vlada apatija, epidemija bezvoljnosti i letargičnosti, nezainteresovanost i otuđenje.
Izlaznost na izborima jedva da prelazi 50 odsto, a među biračima uglavnom se nalaze ljudi starijih generacija.
Moguće da zato nismo bili preterano zanimljivi Beograđanima, a i šta ćemo im realno mi kad imaju Tviter, Fejsbuk, Instagram, internet forume i rubrike za komentare po web portalima na kojima mogu da se prepucavaju do mile volje i poručuju sve i svašta.
Porazno, ali posle ravno sat vremena stajanja u Knezu, prišao nam je samo jedan stanovnik našega grad, i to pogađate, stariji gospodin.
Želeo je da nam poruči da je “sloboda život”, aludirajući da kod nas života baš i nema. Večito smo u nekim društvenim, zakonskim i moralnim stegama, ograničeni drugima, ali i samim sobom.
Nismo slobodni da sledimo svoje želje, ciljeve, pobude, ambicije, uvek nas neko ili nešto ograničava, a najtužnije od svega je što smo upravo to mi sami.
Tužno je što nam snovi nisu dovoljno lucidni, što ne znamo da ih sprovedemo u delo, nismo dovoljno istrajni i jaki.
Već decenijama nemamo snage ništa da promenimo, već samo da kukamo i jadikujemo nad svojom tužnom sudbinom. Konkretne korake ne preduzimamo, plašimo se da javno iskažemo svoje stavove, ne znamo čak ni da ih artikulišemo, i večito se krijemo iza svojim monitora i raznih internet naloga.
Za naših uludo potrošenih sat vremena prišli su nam još samo dvoje Slovenaca sa detetom, napisali “Za boljše Jasenice” i poslali svima poljubac.
Ipak, najtužnije od vega je što je pored nas sve vreme sedeo dečak koji prosi i što mu niko nije prišao za sat vremena. Niko ga nije ni pogledao.
Pogledajte kako je sve izgledalo:
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.