Srpskog dečaka Petra iz Konjica treći put ubijaju: “Nije više mogao držati oči zatvorene. A tela roditelja i brata postala su hladno breme užasa…”

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

U ovoj kolumni Dragan Bursać je podsetio na tragičnu sudbinu sedmogodišnjeg Petra, dečaka bosanskih Srba, koji je ubijen u ratu u Bosni 1992-1995. godine.

Dragan Bursać, kolumnista Al Džazire dobitnik je ovogodišnje Evropske novinarske nagrade (European Press Prize 2018.)  u kategoriji “Mišljenje” (kolumne).

Nagradu je dobio za tekst “Treće streljanje dečaka Petra iz Konjica”, koji je objavljen na portalu Al Džazire. U ovoj kolumni Dragan je podsetio na tragičnu sudbinu sedmogodišnjeg Petra, dečaka bosanskih Srba, koji je ubijen u ratu u Bosni 1992-1995 godine.

Bursać, koji živi u Banjaluci, poznat je po svom kritičnom pisanju o nacionalizmu, zbog čega je bio izložen brojnim pretnjama.

– Pišem o ljudima a ne o nacionalnosti – rekao je Bursać na ceremoniji dodele nagrada.

U kolumni “Treće streljanje dečaka Petra iz Konjica” Bursać piše o tragičnoj sudbini dečaka Petra Golubovića, koga je sa porodicom jula 1992. šestorica pripadnika Specijalne policije iz sastava Interventnog voda Stanice javne bezbednosti Konjic odvela iz stana i streljala . Đuro, Vlasta i Pavle na mestu su bili mrtvi, Petar je preživeo prvo streljanje, ali drugo ne. Dečak je uspeo da pobegne i da dođe do punkta gde je tražio pomoć. Međutim, ljudi koji su tu bili vratili su dete pripadnicima policije. Oni su preuzeli malog Petra, a potom su nastavili vožnju prema Konjicu. Zaustavili su se na mestu zvanom Begin Vir gde su izveli dete iz auta i osuli paljbu u Petra. Smrtonosni rafali su ovog puta, kao i njegove roditelje i brata, pokosili.

Njegovu kolumnu “Treće streljanje dečaka Petra iz Konjica”, koja je objavljena dan nakon hapšenja 13 osoba u Sarajevu i Konjicu zbog ratnih zločina na portalu Al- Džazire prenosimo u celosti.

“Petar nikada neće slaviti svoj 32. rođendan i ispričati svoju priču, jer je dva puta streljan, jednom ubijen i večno živ.

Znate li ko je Petar Golubović? To jemladić  iz  Konjica. Napunio je 32 godine. Uzoran je građanin, stomatolog. Ponos oca Đure i majke Vlaste, čuvenih profesora u konjičkoj gimnaziji. No, njime se najviše ponosi brat mu Pavle. Dve godine mlađi, svršeni pravnik i referent u mostarskom sudu.

Tog 2. jula 1992. šestorica pripadnika Specijalne policije iz sastava Interventnog voda Stanice javne bezbednosti Konjic negde u dva sata iza ponoći upala su u stan porodice Golubović.

Noć, strah, agonija… U dva automobila porodica je nasilno ugurana. Ta dva automobila, vesnika smrti, stižu do policijskog punkta u mestu Polja Bijela. Posle razgovora s dežurnim policajcem na kontrolnom punktu dignuta je rampa i vožnju su nastavili prema selu Spiljani.

Šta li je u glavama otetih ljudi? Kako je moguće da ih komšije usred noći bude, guraju u nekakav auto i voze po ovoj mrkloj noći? Evo do juče, profesori, predavali su i njihovoj deci u Konjicu. Ko su ovi milicajci? I šta hoće?

“Zašto mi udaraju tatu i guraju mamu? Šta je ovo”, urlikao je u sebi sedmogodišnji Petar dok je rukom grčevito stezao mlađeg brata Pavla, čija je ruka odavno obamrla od straha. Petogodišnjak je, čini se, bio potpuno isključen iz stvarnosti.

Prvo streljanje

Na udaljenosti hiljadu metara od punkta s njegove desne strane, kod slivnika, policajci su ugasili svetla na automobilima, osim pozicionih, a potom su svi izašli iz automobila s oružjem. Naredili su članovima porodice Golubović da izađu iz automobila i poredaju se na desnoj ivici kolovoza.

“Ma sigurno će nas ostaviti ovde. Žele da nas zaplaše. Znam ja i ovoga Miralema, on je od Macića, znam i Jusufa Potura… Za ostale nisam siguran, ali ih zna otac Đuro. On je profesor gimnazije, ne bi njega tek tako…”

Pokušao je Petar da vidi brata i roditelje u mraku. Noć je zenice širila, a strah ih je sužavao. Vrhom kažiprsta napipao je znojavo-hladnu ruku majke Vlaste. U jednom trenutku učinilo mu se da je vidio nekakvu svetlost, a onda urlik metala zapara noć.

Kad su poređali porodicu Golubović, policajci su uperili cevi i istovremeno otvorili rafalnu paljbu.

Petar je osetio miris zemlje. I, kao da je prehlađen, groznica mu je drmala nejako telo. Osetio je i nekakav stran, čudan i nepoznat miris. Neku memlu i nešto toplo.

To se krv roditelja i brata sa smrću mešala i kapala po njemu. Izlazio je život njemu najbližih, spajao se sa zemljom i beskrajem smrti. A Petar ćuti i stišće kapke očne. Jer, ne zna Petar od sedam godina šta je smrt, pa misli da je i on mrtav. Samo se čudi što je nekako drugačije mrtav od roditelja i brata.

Nekim čudom ispostavilo se da je u ovom zločinačkom piru sedmogodišnji Petar jedini ostao nepogođen i nepovređen. Mališan je prilikom rafalne paljbe i sam pao na zemlju između tela svojih roditelja i mlađeg brata Pavla.

Kada je bio siguran da su se zločinci izgubili u mrkloj noći, mali Petar odlučio je da napusti mesto zločina, gde su ležala nepomična tela njegovih roditelja i brata Pavla.

Nije više mogao držati oči zatvorene. A tela roditelja i brata postala su hladno breme užasa, koje ga je prikovalo za zemlju. Dublje i dublje.

Poput neke nejake životinjice, izmigoljio se ispod mrtvih, osovio na drhtave noge i opet gledao mrak. Možda je to i bolje. Jer nije video smrt. Čudan je mrak, pomaže ti da ne vidiš tu smrt. A onda ga ošinu svetlost po periferiji oka.

Petar je izašao iz jarka i zaista ugledao svetla policijskog punkta. Zaškiljio je. “Eno, tamo, tamo je milicija, spasiće me, a onda će zovnuti bolnicu da spase mamu, tatu i brata. Sve je tako jednostavno, samo sam se previše uplašio”, pomislio je dečak, plav od straha, smrti i zemlje. Potrčao je.

Zadihan i prestravljen, Petar je pod udarima adrenalina policajcima Hadži Maciću i Draženu Markoviću ispričao šta se dogodilo sa njegovim roditeljima i bratom Pavlom. Zapravo, bio je to više zbrkani monolog pun promuklih, ridajućih konsonanata, koji su izlazili iz prestravljenog dečijeg grla.

Dežurni na punktu motorolom je odmah javio u Policijsku stanicu da se kod njega nalazi mali Petar, a ubrzo potom…

Drugo streljanje

“Pa ovo su iste one čike. Milicajci! Oni su mi pucali na tatu, mamu i brata! Zašto njih nisu uhapsili ovi na punktu? Zašto mene voze nazad dole u Konjic? Možda je opet greška.” Dečiji mozak nije mogao da se nosi sa ovoliko adrenalina i gubio se u toj memljivoj, uvek istoj i nikad završenoj noći. Nikad završenoj…

Policajci su se zaustavili na mestu zvanom Begin Vir, gde su izveli dete iz auta, pa iz oružja osuli vatru u Petra Golubovića. Smrtonosni rafali su ovog puta odradili posao.

Petar nikada neće slaviti 32. rođendan. Petar nikada neće ispričati ni ovu ni bilo koju drugu priču. Petar je dečak dva puta streljan, jednom ubijen i večno živ.

Zločin, kazna, istina i pomirenje

I ne bi bilo ove priče da nije bilo istrage. Ne bismo znali za sve monstruozne detalje i počinioce da sud nije radio svoj posao. A radio ga je retko, slabo i nedovoljno. Pa je tako prvooptuženi dobio 12 godina robije, izašao je iz zatvora i kretao se kao slobodan čovek.

No, čini se da je Macić itekako okrvavio ruke, pa je tako u avgustu 2011. ponovo uhapšen zbog masovnih zločina nad Srbima u selu Bradina, kod Konjica. Na kraju je umro u zatvoru bez izrečene presude i bez istine.

Duhovi Konjica

I zato je dobro znati da je 13 bivših pripadnika Armije RBiH, Teritorijalne odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u Konjicu uhapšeno zbog zločina nad desetinama žrtava srpske nacionalnosti u Bradini, Konjicu i drugim mestima.

Zločinci i optuženi za zločine imaju imena i prezimena.

U konkretnom slučaju reč je o osumnjičenima za zločine počinjene u proleće i leto 1992. na području Konjica i okoline, koji su rezultirali uklanjanjem i prisilnim preseljenjem gotovo celokupne populacije stanovništva srpske nacionalnosti sa tog područja. Među navedenim zločinima obuhvaćena su ubistva, mučenja, silovanja, zlostavljanja i progoni žrtava.

Slobode su lišeni: Nikšić Šefik, rođen 1945. u Konjicu, Alikadić Adnan, rođen 1962. u Konjicu, Pirkić Mitko, rođen 1962. u Konjicu, Ćosić Safaudin, rođen 1974. u Konjicu, Cakić Muhamed, rođen 1968. u Konjicu, Hebibović Ismet zv. “Broćeta”, rođen 1956. u Konjicu, Balić Redžo, rođen 1952. u Konjicu, Lukomirak Hamed, rođen 1971. u Konjicu, Padalović Almir, rođen 1968. u Mostaru, Jusufbegović Sead, rođen 1941. u Konjicu, Ćibo Senadin, rođen 1967. u Konjicu, Ramić Agan, rođen 1962. u Konjicu i Ramić Esad, rođen 1966. u Konjicu.

I četvrt veka nakon rata red je da saznamo kako je mučeno 240 nesrećnika u logoru Čelebići samo zato što su bili Srbi, kako je jedan prelep grad, Konjic, ostao etnički čist, kako je nestalo 800 Srba iz Bradine, kako je pobijeno njih 88.

Konjic i Konjičani ne smeju biti taoci ovih kabadahija. Krajnje je vreme, zarad istine, pravde, Boga i onog dečaka Petra, dva puta streljanog, a večno živog, da se svi u pomirenju i istini rodimo.

Evo nam prilike. Dosta je bilo ćutanja. Jer ćutanje je treće streljanje malog Petra.”

(dijaspora.news/telegraf.rs)