SRPSKO ČUDO NADOMAK LESKOVCA: Selo bez asfalta, vodovoda i kanalizacije, a ima 70 USPEŠNIH FIRMI!

U Strojkovcu dominiraju strugare i firme za preradu drveta, do kog se lako dolazi na obližnjoj i izdašnoj planini Kukavica. Negde se prave palete za transport voća i povrća, drugde delovi nameštaja, ali ima i većih firmi sa finalnim proizvodima od drveta i sa po stotinak zaposlenih. Meštani kažu da nezaposlenih u selu nema, da ih je bilo dvadesetak, ali su oni otišli na rad u Češku.

Nemaju asfalt, ali imaju predstavništvo stranog autoprevoznika

Iako Strojkovce nema vodovodnu i kanalizacionu mrežu, ni asfaltirane puteve, osim onog glavnog koji vodi od Leskovca ka Vučju, a na kome još stoji kocka od pre pola veka, ovde ima i trgovina na malo i veliko, dve poljoprivredne apoteke, dve vulkanizerske radnje, frizerski saloni, ali i predstavništvo velikog inostranog prevoznika.

Do pre nekoliko godina se gotovo u svakoj kući nešto radilo i proizvodilo, nešto legalno, nešto na crno. Međutim, navalile inspekcije, kupci postali probirljiviji, pa su mnogi ugasili firme, pričaju meštani.

– Mi smo fenomen. Nema vode, kanalizacije ni asfalta, a firmi ima koliko ti duša želi. Ovde zvrje kamioni sa stranim registracijama, ali se često i zaglave u blatu – kaže Dragan Vujić, vlasnik porodične radnje koja proizvodi drvenu ambalažu. Preko puta je zanatska zadruga, koja proizvodi i izvozi drvene elemente. Vlasnici su u srodstvu. Zaklinju se da nisu jedni drugima krali ideje.

Muka ih naterala

– Moja supruga i ja smo ostali bez posla, kao i njen brat i snaha. Mi smo od otpremnina i od prodaje stoke kupovali mašine, kao i oni – veli Vujić.

Većina meštana nekada je živela od proizvodnje voća ili od rada u vučjanskim fabrikama. Fabrike su zatvorene, hladnjače propale, a cene voća pale na niske grane.

– Od nečega mora da se živi, muka je ljude naterala da se bave drvetom, a Strojkovčani su vredni ljudi – komentariše Goran Kocić, koji sa suprugom Draganom vodi firmu za proizvodnju kreveta, sa oko 70 radnika. Njih dvoje su u firmu uložili sve što su zaradili u Austriji.

Kao i kod Kocića, i u preduzeću Bratislava Đorđevića, koji ima i svoj salon nameštaja, radi se na savremenim mašinama.

– Počeo sam posao sa 27 godina i sa jednim radnikom u porodičnoj kući, a sada zapošljavam 40 meštana. Šta da vam kažem osim da mi smo Strojkovčani ambiciozni i vredni – kaže Đorđević.

Studiraju u Beogradu pa se vraćaju u Strojkovce

Ovde je već sazrela i druga generacija preduzetnika. Dragana Stojanović je diplomirala ekonomiju na Univerzitetu u Beogradu, ali je i tokom školovanja znala da će se vratiti u Strojkovce i voditi očevu poljoprivrednu apoteku.

– Nisam htela da jurim državni posao i da se ponižavam. Ide kako ide, preživljava se – veli ona.

Njen komšija Miomir Marković je svoju trgovinu otvorio pre dve decenije, kada je imao samo 21 godinu i njome izdržava porodicu. Kaže da su Strojkovčani ljudi posebnog kova, ali da nisu maštoviti.

– Čim neko pokrene neki posao, komšija otvara istu proizvodnju, a usput nikne još nekoliko na crno. Skoro svaka kuća ima bansek za sečenje drvne građe – priča Marković.

Pionir sa drvnom građom bilo je preduzeće u obližnjem Nakrivnju, rasadnik kadrova i dvadesetak strugara u Strojkovcu, od kojih su neke prerasle u ozbiljne firme.

– Ovakvog sela nema nigde u Srbiji. Kladim se da brze pošte imaju više kod nas posla nego u samom Leskovcu – priča Miomir Marković.

Nekada su bili srpski Mančester

Leskovac je nekad bio poznat kao srpski Mančester po veoma razvijenoj tekstilnoj industriji. Začetak ove industrije nastao je baš u Strojkovcu, gde su pre više od 130 godina stigle prve mašine za proizvodnju ukrasnih gajtana. Deo njih i danas se čuva u Muzeju tekstila u tom selu.

(Dijaspora.news/Blic/M. Ivanović)