Na svetu postoji samo jedna žena pod imenom Sonja Lapatanov, i živi u Srbiji. Čuvena baletska umetnica i poznata globtroterka Sonja Lapatanov (65) iza sebe ima zavidnu karijeru na kojoj mogu da joj pozavide mnoge svetske face.
U porodici Sonje Lapatanov, poznate baletske umetnice nikada nije bilo – umetnika. Lekarska porodica s kolena na koleno je prenosila znanja i tradiciju, a ona je, kako kaže, izneverila je svoju porodicu. Prva u porodici krenula je vodama jednog umetnika i postala najpoznatija baletska umetnica na prostorima bivše Jugoslavije. U Narodnom pozorištu radila je punih 23 godine i ostavila neizbrisivi trag u našoj kulturi.
Sonja Lapatanov nakon burne karijere jedne balerine radila je i na televiziji, i kao koreograf. Penzionisana je u 43-oj godini, a danas putuje, i piše putopise.
Njeno ime više se, dakle, ne vezuje samo za balet i daske pozorišta već i za burna putovanja jedne svetske putnice, zapažanja i pisanje o svemu što je na njima doživela.
Kako je počela njena karijera, zašto se nikad nije udavala, i zašto je odbila prosidbu jednog kralja ispričala je za Espreso.
Kada ste napravili prve baletske korake i šta je za vas kao balerinu značila scena?
– Prve baletske korake napravila sam u petoj godini. Tada sam krenula na kurs baleta kod gospođe Danice Šetine. Kao vrlo nestašno dete, među gostima kojih je bila puna kuća, večito sam skakutala i igrala.
Kako sam uvek vitlala između gostiju predložili su da me odvedu u baletsku školu jer imam mnogo energije, i da bih se “malo smirila”, ni ne sanjajući da će jednog dana to biti moja profesija. To su bili moji prvi baletski koraci.
Osim toga, dosta ste bili i iza scene, radili ste kao filmski i televizijski koreograf. Šta vam je bilo draže, rad sa mladima i prenošenje iskustva ili scena?
Kratko ću sebe opisati: Jednom balerina, uvek balerina! Do kraja svog života ostaću balerina. I to nikako – bivša, uvek ću biti balerina!
Rad na sceni me je ispunjavao. Kad čujete aplauze, povike i kad su sve oči uprte u vas, to je poseban osećaj. Mi umetnici živimo za scenu.
Ali, baletska umetnost zahteva mladost i snagu, pa se zato rano i nepravedno penzionišemo.
Rad iza scene, u baletskoj sali, takođe me je ispunjavao, bila sam srećna uvek, ali su te daske ti pokreti, nešto što ispunjava svakog umetnika.
Prepostavljam da, kako vam je ples u krvi, veoma često uhvatite sebe da igrate pored šporeta, dok radite nešto po kući…
– Naravno, uz šporet obavezno igram! Čak i kada perem sudove. Kad god čujem muziku, gde god da sam, u meni se pokreće inicijalna kapisla za pokret i počinje da radi unutrašnji bubanj u meni.
I kada koračam, ja koračam kao da igram. Hodam u ritmu na ulici, a u kući mi je uvek veselje.
Saradivali ste, tokom svoje dugogodišnje karijere, sa mnogim holivudskim zvezdama. S kime ste sve saradivali, koga ste sve upoznali, ko vam se najviše dopao?
– Radila sam sa mnogim poiznatim ličnostima, a pre svega sa glumcima.
Radila sam koprodukcije pa sam tako upoznala mnoge, od Nastasije Kinski, Klausa Kinskog, Pitera Justinova… Pre dve godine sam upoznala i Pirsa Brosnana. Kad je došao, prišla sam mu i piatala ga: “Mi se poznajemo”.Pitao me je odakle, a ja sam mu rekla : “Da li se sećate, kad još niste bili Džejms Bond, igrali ste u filmu Put oko sveta za 80 dana”, na šta je on odgovorio: “Jeste, to smo snimali u Beogradu”.Imali smo jednu scenu u Mažestiku, dole u starom klubu, i kad smo svi izašli na pauzu onako kostimirani u Knez Mihajlovoj, bake su uzvikivale: “Jao vratilo se naše vreme”. Setio se scene i svih detalja koje sam mu opisala…
Jedan od susreta koje pamtim je susret sa Entoni Kvinom, na jednoj predstavi na Brodveju. Ja sam onako fascinirana gledala legendu, i kod njih je običaj da oni kad se završi predstava siđu u gledalište ispred scene gde se daje cveće ili se traži autogram. On je dobio tri bela karanfila, i te karanfile podelio a jedan je dao meni. Naravno da sam umalo pala u nesvest…
Poslednjih godina vaše srce zaokupljuju putovanja koja opisujete i u svojim putopisima. Koje ste zemlje obišli, koja vam je zemlja najlepša?
Oduvek sam bila darovita za pisanje, a počela sam pisanjem putopisa za razne novine i časopise. Počelo je slučajno sa TV revijom, a nastavilo je da se razvija u drugim listovima.
Po savetu prijatelja sam počela da pišem knjige jer je ona ono što ostaje, a novine se bacaju. Godine 2006. sam objavila prvu knjigu, a ove godine izašla je moja šesta knjiga. Proputovala sam mnogo zemalja, ali ipak neke destinacije će mi ostati u posebnom sećanju.
Kako su vas u drugim državama koje ste posetili doživljavali sa vašim svetlim tenom, plavim očima?
Na to sam se šalila da pristajem samo na stado, a rekli su mi da toliko daju samo za mlade i buce. E pa rekoh, mlada nisam, ali buca jesam – priča Sonja uz osmeh.
U Beninu vas je prosio lokalni kralj. Zašto ste odbili kralja?
On je u stvari vođa zajednice, hteo je da me oženi. Tu su sedele i neke četiri žene, pa sam pitala “A ja?”, na šta je on odgovorio: “Pa ti bi bila peta”. Na to nisam pristala jer ne mogu da budem peta, mogu da budem samo prva!
Putovanja na kojima ste bili iziskivala su to da probate hranu svih zemalja sveta. Jeli ste skakavce, termite, zmije, crve, poljske pacove, kašu od lišca baobaba, mrmote, iguane, puževe, razne ribe i divljac, pilece nogice, meso krokodila, žirafa, impala, hartebista…
Prženi mravi su fantastični. I živi mravi sa krilcima takođe su fantastični. U Burmi sam jela njihov specijalitet – poljske pacove. Ima ukus piletina, zvuči grozno ali sam morala da probam.
U Azijskim zemljama sam probala i kobasice od psa, dosta je tvrdo, i tada sam sebi rekla: Sram te bilo! Obožavam životinje, i umrla bih od gladi pored svinje od 300 kilograma, ali ne bih zaklala neku životinju.
Skakvci su vepoma ukusni. Uvek sam pazila šta pijem, uvek flaširanu vpodu, ali recimo u Africi se jede sve što ima četiri noge. Svašta sam probala, svašta sam doživela.
Zašto je ostvarena žena poput vas od braka bežala kao davo od krsta?
Možda sam ipak pomalo samoživi egoista. Nisam mogla da se uklopim jer sam za svoje partnere sa kojima sam imala ozbiljne duge veze bila jaka. Te veze su se završavale zbog toga što oni nisu mogli da me prate. Odlučila sam – bolje je biti sam nego u nekon nesrećnoj zajednici. Moj partner bi se u toj vezi verovatno loše osećao jer bih ja bila jača, tako da sam u tom smislu odlučila da ostanem sama. Jedino što mi je žao jeste to što nisam imala hrabrosti da sada mnoge mlade devojke se odlučim na status samohrane majke. Nikad nisam jurila karijeru, ali sam jurila slobodu. Ispala sam nekorektna prema svojim roditeljima jer bi oni dete iz neke veze prihvatili i odgajali…uradila sam mnoge lepe stvari iza sebe mojim bratancima, ostavila sam lepo prezime i karijeru.
Sonja Lapatanov se na svojim putovanjima često susretala sa egzotičnim životinjama…
Doživljavala sam napade raznih životinja.
U Ugandi nas je, na primer napao slon. Bili smo veoma blizu planinskih gorila. Osećala sam se tako važnom kada sam bila tako blizu jedne od njih.
Životinja je nepredvidiva pa su nas uvek upozoravali da to što smo mi otvoreni prema životinjama ne mora da znači da ona neće pandžom da vas udari ili da vas ugrize.
Na svoj rizik sam šetala sa lavovima, gepardima, krokodilima…U ruci sam držala bebu krokodila. Ne mogu da odolim a da pri obilasku neke zemlje ne probam hranu, ne obiđem i ne probam sve što mogu…
(Suzana Trajković)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.