Nije se kupala ni jedan put mesečno. Voda je bila hladna i nije je bilo, a i kada je bilo, nije mogla da se kupa jer joj je telo bilo celo modro, kako kaže ne ni modro nego crno, i sve ju je bolelo, nije mogla da se pipne.
Ni danas se ne znaju tačni podaci o broj žena koje su za vreme rata na teritoriji Bosne i Hercegovine proživele neku vrstu torture. Većina ih je bila zatvorena u privatnimm stanovima i kućama, takozvanim privatnim logorima.
Jedini metod utvrđivanja istine jesu njihova svedočenja. Međutim, mnoge žrtve ćute iz različitih razloga. Ove žene još nisu dočekale pravdu pred domaćim sudovima, a na hašku pravdu više ne mogu da računaju.
U Bosni i Hercegovini za silovanje u ratu osuđeno je do sada 5 lica na ukupno 36 godina i 6 meseci zatvora. Najmlađe žrtve su dve decetogodišnje devojčice sa podrućja Ilijaša i Odžaka i dvanaestogodišnja devojčica iz Sarajeva.
26 godina nakon njihovog stradanja, a 23 godine nakon mira u BiH došlo je do promene zakona. Da su ove žene ćutale, to se nikada ne bi dogodilo. Zbog njih je usvojen Zakon o zaštiti žrtava ratne torture na koji se u Republici Srpskoj čekalo više od dve decenije, a mnoge žene ga nisu dočekale.
Božica Živković Rajlić ne želi da skriva identitet, pa je o torturi koju je preživela progovorila u emisiji “Život priča”, Tanje Vojtehovski.
Rođena je 6. januara 1962. godine u Gradišci. Početkom rata radila je kao nastavnica istorije i geografije. Živela je sama u stanu, u Podorašju, opština Srebrenik. Provela je 322 dana u zarobljeništvu u Srebreniku, u privatnom logoru. Čovek koji ju je zlostavljao osuđen je na tri godine zatvora i uskoro treba da bude pušten na slobodu.
Kako je pričala u emisiji, rat niko nije očekivao, pa je i nju dočekao nespremnu. Trudila se da se ponaša najnormalnije, išla je na posao i obravljala svoja posla i dužnosti, dok nisu, tog 12. jula 1992. godine došli po nju i zatvorili je jer je “četnikuša”. Odveli su je u privatni logor.
– Tukli su me od 11 ujutru do četiri sata popodne. Nema dela tela koji nije bio izgažen vojničkim čizmama. Onesvešćivala sam se, oni su me tukli, to je trajalo – počela je teškim uzdahom svoju mučnu priču ova hrabra žena.
Kako kaže, bila je optužena da je dojavljivala informacije Prvom krajiškom korpusu.
– Nisam znala ništa o tome, ja nisam znala ni kako korpus izgleda! – govorila je žena Tanji Vojtehovski.
Božica tvrdi da je živa ostala samo zahvaljujući Bogu, tačnije njegovoj volji.
– Kad je ko hteo dolazio je u logor i tukao nas. Molila sam Boga da završim tu, da umrem. Smrt je spas! Izazivala sam ih da bi me ubili, da me spasu. Bojala sam se svakodnevnih muka – govori žena sa gorčinom u glasu.
Najteže joj je bilo u novembru i decembru, kaže. Tada je rešila da se ubije.
– Bila je zima, ja izgladnela, rešila sam da prekinem to. Napravila sam neku omču, ali tog dana nisam imala snage da se popnem da završim to. I znate šta? Hvala Bogu da se nisam tad ubila. U jednom trenutku sam shvatila da ko hoće da me nema, mora da se potrudi oko toga. Neka potroše taj jedan metak na mene – prisetila se prkosno Božica.
Nije se kupala ni jedan put mesečno. Voda je bila hladna i nije je bilo, a i kada je bilo, nije mogla da se kupa jer joj je telo bilo celo modro, kako kaže ne ni modro nego crno, i sve ju je bolelo, nije mogla da se pipne.
– Tada sam se sama sebi gadila. Oni su me stalno ponižavali i vređali. Nisam nijednom silovana, zato što sam im, kako su mi pričali, bila odvratna. Gadna sam bila sama sebi, mislila sam da ne vredim ni taj jedan metak da me ubiju. Strašno je kako čovek može psihički da padne – govori ova hrabra žena.
Desilo se nešto neverovatno. Sedmog januara, na pravoslavni Božić, jedna Hrvatica je ženama u tom privatnom logoru donela pečeno pile.
– Ona je znala da je naš Božić, zaklala je svoje pile, ispekla i donela nam da se bar malo počastimo. Rizikovala je svoj život. Da nje nije bilo, umrla bih. Tih poslednjih šest meseci sam preživela zahvaljujući njoj – otkriva Božica.
Uprkos svemu što je preživela, ne mrzi nikoga i voli sve dobre ljude. Njoj samoj je tri puta život spasao efendija (misliman), i jednom Hrvatica. Ljuta je na državu što je jedva ostvarila svoja prava i što krivci koji su činili užase nikada nisu kažnjeni.
Spasena je 3. maja 1993, kada je došlo do razmene zarobljenika. Odveli su je u Banjaluku. Odatle je zvala svoje i vratila se kod njih. Počela ispočetka. Taman se skućila, udala, rodila dete, desio se Bljesak. I morala je sve ispočetka. Nije se predala. Kako je rekla, danas taj osećaj borbe do poslednjeg daha prenosi i na svoju decu. Udala se za kolegu i ima dvoje dece.
(dijaspora.news/telegraf.rs)
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.