SENKE NAD BALKANOM Koliko je zaista bilo Rusa u Srbiji između dva rata, i OTKUD ONI TU?

Ostaće zapamćeno da je ruski general Vrangel u jednom intervjuu, godinu dana pred smrt, rekao: „Samo Kraljevina SHS pružila nam je ruku pomoći. Sve ostale velike države sa kojima je Rusija prolila reke krvi u različitim ratovima, požurile su da priznaju vlast crvenih nasilnika”, rekao je.

Serija „Senke nad Balkanom“ vratile su nas u period između dva svetska rata, vreme koje je ostalo zaboravljeno u ideološko-istorijskim „čistkama“, zajedno sa ruskom emigracijom koja je u talasima posle Oktobarske revolucije i kraja građanskog rata dolazila u tadašnju Kraljevinu Srba, Xrvata i Slovenaca, piše u članku objavljenom na portalu nedeljnog magazina Nedeljnik.

– Ako govorim o brojevima, ruska emigracija je bila minijaturna, čak i po srpskim merilima. Tu je bilo oko 40.000 ljudi tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina. A krajem tridesetih pala je na nivo od tridesetak hiljada, usled prirodnog odumiranja i usled velike depresije i ekonomskih trendova zbog kojih su ljudi odlazili iz Jugoslavije. Trideset hiljada je mali broj ljudi. Ali, što se kaže, ‘nas je malo, al’ smo dobro raspoređeni’. Rusi su bili koncentrisani u velikim gradovima, značajan broj njih je imao dobru školu, a u to vreme to je značilo ne samo fakultet nego i srednju školu – kaže nam ruski istoričar dr Aleksej Timofejev, inače saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Prve grupe Rusa grupisale su se još za vreme trajanja rata, na prostorima pod kontrolom Austrougarske, uglavnom u Vojvodini, gde su prebacivani ruski zarobljenici sa Galicijskog fronta u Prvom svetskom ratu. U drugoj fazi dolazili su ruski dobrovoljci sa Solunskog fronta koji su ostajali u Srbiji, ne želeći da se vrate u zemlju u kojoj su vlast uspostavljali komunisti, a najveći talas bio je “krimski talas” koji je predvodio Vrangel.

Procentualno gledano, 40.000 emigranata, od oko dva miliona što je cifra kojom se barata o razmerama ukupne “bele emigracije”, ne predstavlja veliki udeo. Tek ostaće zapamćeno da je Vrangel u jednom intervjuu, godinu dana pred smrt, rekao: “Samo Kraljevina SXS pružila nam je ruku pomoći. Sve ostale velike države sa kojima je Rusija prolila reke krvi u različitim ratovima, požurile su da priznaju vlast crvenih nasilnika.”

U Beogradu se okupilo desetak hiljada Rusa, što je za grad koji tada još nije imao 300.000 stanovnika, ipak značajan udeo. U Novom Sadu i okolini nastanilo se oko dve hiljade izbeglica iz Rusije.

O strukturi ruskih emigranata svedoče podaci koje je objavio Nikolaj Stepanov, diplomirani istoričar Državnog univerziteta u Nižnjem Novgorodu. On navodi da je samo na jednom od brodova koji su uplovili u Boku doputovalo 30 generala, profesora, doktora, a da je na čelo univerzitetskih katedri u Kraljevini došlo čak 28 ruskih profesora. Za pretežno nepismenu zemlju to svakako nije bila mala stvar.

Prema Nikolaju Stepanovu, više od polovine od ukupno trideset hiljada pridošlih Rusa bili su vojna lica i državni službenici, oko 30 odsto radilo je u privredi, a 14 odsto su bili predavači, doktori, pisci, sveštenstvo, umetnici, uz pet odsto administrativnog kadra. Prema ovim podacima, 13 odsto njih su imali visoku stručnu spremu, a samo tri odsto bilo je bez ikakvog obrazovanja.

dijaspora.news/nedeljnik