Saši je godinu i po dana trebalo da napravi najspektakularniju šahovsku tablu (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Zatvoriš oči i ako vidiš šta treba da radiš, možeš da uradiš. Ako ne možeš da vidiš, onda nema šanse da napraviš, šta god je u pitanju.

Saša Jovanović iz sela Bagrdan kod Jagodine grub kovački posao pretvorio je u umetnost. Na kovačkoj vatri, od gvožđa, iskovao je – šahovske figure! I tablu i kutiju za figure! Za to mu je trebalo godinu i po dana.

Saša je četvrta generacija kovača u porodici, a jedan je od malobrojnih umetničkih kovača u Srbiji.

– Ovo je grub posao, ne možete preciznost svog rada da merite šublerom ili metrom i morate da imate precizno i fino oko u toj grubosti. Od osećaja grubog kovača sve zavisi – pokušava da objasni Saša.

Na pitanje zašto i odakle jedan kovač dobije ideju da pravi šah, Saša kaže – pa dođe ti na pamet, i nešto te tera.

– Zatvoriš oči i ako vidiš šta treba da radiš, možeš da uradiš. Ako ne možeš da vidiš, onda nema šanse da napraviš, šta god je u pitanju. Tako je i za kovače i za sve druge, šta god radili, priznajte – smeška se mudri kovač.

Šah od kovanog gvožđa je možda najzahtevnije što je Saša napravio. A iskovao je tri ovakva šaha.

– Prvi sam ostavio za sebe. Za taj prvi trebalo mi je godinu i po dana. Radio sam, pa mi se nije svidelo, pa sve neko vreme stoji dok ne dođe nova ideja kako da se uradi malo bolje, pa ni to nije dovoljno dobro, pa onda treća ideja. Kada sam sve probleme savladao, sledeći šah sam iskovao za 75 radnih dana. Znači, kovanje, hlađenje, pa opet kovanje, cinkovanje, zaštita. Što se tiče piona, morao sam da izgradim tridesetak, pa da odaberem 16 najsličnijih. Za mene, svi su različiti, bar po gramaži, ali manje iskusnom oku su isti.

– A što se tiče cene tog šaha? Ko zna šta je kovanje i koliko je to težak posao, zna da dnevnica treba da mi bude bar kao zidarska, od 40 do 50 evra. Ne želim da pocenjujem nikoga, ali valjda ova umetnost vredi više od zidanja. Moj šah trebalo bi da košta najmanje 5.000 evra, u inostranstvu bih ga bez problema prodavao, ali ovde teško – kaže Saša.

Ovaj kovač-umetnik zapravo je mašinbravar, školski obučen za održavanje mašina. Ali, dedin zanat uticao je na njega više nego školovanje. Uz dedu je u radionici i kraj kovačke vatre proveo detinjstvo, a onda i uz oca koji je nakon radnog vremena u fabrici kovao sebi i seljacima plugove, sekire, motike.

– Nisam nikada ni sanjao da ću da se bavim dedinim zanatom, jer je to težak posao. Radio sam u jagodinskim firmama, pa u Švedskoj dve godine, pa u Švajcarskoj. I tu me nekim čudom opet pronašao dedin zanat, počeo sam da radim umetničko kovanje.

– Našao sam posao na restauraciji za tamošnje crkve, iskivao i popravljao brave, kvake, razne figure, rešetke za prozore. U inostranstvu postoji pravilo da ne možeš ni mrvu u džepu da izneseš iz firme, ali ti niko ne brani da izneseš šta hoćeš u glavi- znanje. Ja sam ga izneo i vratio se u Srbiju – kaže Saša priznajući da ovde stečeno znanje nema kome da naplati.

A iskovao je on i stolove “od lišća”, krevete, garnišne koje “puze” iznad prozora , svećnjake, držače za saksije, ramove za ogledala, činije, kašike za obuću, kovčežiće ne veće od upaljača, a na kojima ima i po 50 majušnih nitni.

Upitan da li je nekada nekome morao da kaže da nešto ne može da napravi kaže – ne.

– Nije pitanje šta ja ne mogu, nego može li naručilac to da plati. Kupci žele da imaju vrhunske kapije ili stolove, ali kada čuju cenu pozivaju se na jeftinije kopije– kaže Saša.

Svestan je da godine prolaze, a da on radi posao koji ne može dugo da se radi.

Leđa bole, ruke bole, a Srbi kovačku umetnost ne cene kao stranci.

– I pored svega toga, da živim 300 godina, svih 300 bih ovo radio. To je kao usud- deda kovač, otac kovač, pa ja, moj sin Jovan je kovao figure sa devet godina, čak i unuče od dve i po godine ima svoj mali nakovanj – smeje se umetnički kovač iz sela Bagrdan kod Jagodine.

(dijaspora.news/telegraf.rs)