Novine su u bivšoj državi o njemu pisale kao o tada najvišem Jugoslovenu. Imao je impresivnih dva metra i 25 centimetara. Čudo.
U rat je otišao 1993. godine. “Danas je tako mali i neprimetan u svojoj nesreći, da u svojoj pedesetoj liči na uplašeno dete. Nepokretan, izgubljen, ukočenog pogleda, leži u dnevnom boravku roditeljskog doma, pokriven do brade, s nogama koje izlaze iz dužine postelje”, piše “Slobodna Dalmacija”.
O Jeri Lakošu (50) i njegovoj tragediji koju deli sa svojim nesrećnim roditeljima mediji nisu znali ništa dok ih Marko Kursar (81), komšija Lakoševih nije kontaktirao. Jeri je potrebna svakodnevna nega, a nema ko da mu je pruži. Jedino rešenje je dom, ali, kapaciteti su skromni.
– Sve vidite, sve vam je jasno. Šta da vam govorim. Počelo je pre godinu dana – priča Jerin otac Maksim.
– Ujutro je ustao, kad ono nakon nekog vremena veli mi: “Tata, drži me! Vrti mi se, pašću!” Odmah zovemo Hitnu. Čim su ga pogledali, zaključili su da je ostao bez kiseonika. Odveli ga u šibensku bolnicu, smestili na Psihijatriju, tamo ostao dvadesetak dana, pa ga pustili kući. Video sam da to ništa nije dobro… A šta mu mi možemo pružiti kod kuće? Eno, majka je u krevetu, boluje od 2016. stalno – što bubrezi, bešika, materica, sad letos slomila i kuk. Ne mogu ni njoj pomoći, a kamoli Jeri – žali se klonuli otac.
Jere je rođen 1968. U rat je otišao 1993. Primao je samo socijalnu pomoć, a sad ni to jer je bio hospitalizovan.
– Kad je tražio penziju kao veteran, i lekari zaključili da na to ima pravo, Komisija mu je bezosećajno preporučila da ide da kopa, obrađuje zemlju.
“Pa ja nemam zemlju”, rekao im je tada Jere. “Neka ti da otac”, drsko su mu odgovorili. Videlo se već nakon dolaska iz rata da sve nije kao što je bilo pre, priseća se Maksim. Počeo se zaključavati, stalno je imao neke strahove. Klasični PTSP. Ali, nije se imao ko za njega založiti. A toliki su zdravi PTSP naplatili – rekao je otac.
I Maksim je obilazio sve institucije. Od Ministarstva branitelja do Centra za socijalni rad. Svi se slažu da Jeri treba osigurati smeštaj u domu, ali to nikako ne ide. S bolesnom suprugom i nepokretnim sinom, Maksim je na kraju snage.
– Tata, makni mi jastuk, boli, peče me noga – oglasi se za trenutak zapomažući Jere. I Maksim odmah skače, uklanja jastuk pod nogom, namešta sina kako mu najbolje odgovara, a to je muka pregolema.
– Jere ima ogromne rane na leđima, duboke do kosti. Iz peta mu teče krv. Evo, vidite kolike flastere mu moramo stavljati – pokazuje.
– Jere je bio hospitalizovan u Kninu od februara do pred božićne praznike. Otpušten je iz bolnice 18. decembra prošle godine i dovezli su ga nepokretnog kući starim i bolesnim roditeljima na brigu. Dok je još bio u bolnici pokušala sam – ispričala je dr Divna Bračić – da stupim u kontakt sa šeficom produženog lečenja u kninskoj ustanovi kako bih je zamolila da ga zadrže. Nisam uspela da dođem do nje. Zvala sam Centar za socijalni rad u Šibeniku, gde su mi rekli da sve znaju o tom slučaju i da bi Jeru trebalo smestiti u dom. Ali, gospođa u Centru mi je priznala da to nije u njenoj moći. A onda sam nazvala Ministarstvo branitelja, njihovu kancelariju u Šibeniku, tražila gospodina Mira Cukrova. Nažalost, bio je na godišnjem odmoru. Javila mi se njegova koleginica i ljubazno kazala da je upoznata sa slučajem i da je već zatražila pomoć Ministarstva – priča lekarka.
U međuvremenu, Jeru su dovezli kući. Došli su praznici, nije se radilo, pa je odmah nakon njih ponovo zvala sve redom:
– Gospođa u kancelariji Ministarstva odbrane gotovo se rasplakala nad njegovom sudbinom, bilo joj je neverovatno neprijatno zbog nemoći, kao da je i sama zbog toga kriva, ali je obećala da će ponovo tražiti pomoć Ministarstva. Kao porodični lekar učinila sam što sam mogla: naložila sam da patronažna sestra svakodnevno obilazi porodicu Lakoš i previja Jeru. U početku su – požalila nam se doktorka Bračić – odbijale da idu jer su se navodno bojale neke bakterije, pa sam odlazila lično, sve dok ih nisam uverila da nema opasnosti. Međutim, saznala sam da dolaze ipak samo dvaput nedeljno – detaljno je ispričala za “Slobodnu Dalmaciju”.
– Kad je došao iz Knina, izgledao je kao da je došao iz Manjače. Sad je bar malo boje dobio u obraze, srećom, ima apetit. Nekada je bio ljudina, bar 135 kila težak. U bivšoj Jugoslaviji je bio najviši Jugosloven. A do rata njegov je karton bio potpuno čist. Nikad nije bio bolestan. Posle rata, sve otišlo nizbrdo. Počelo je sa strahovima, a vidite dokle je stiglo. – govori otac. Maksim se brine za oboje, suprugu i sina.
– Vidite, mokrim direktno iz bubrega, imam stomu, ali sve to loše funkcioniše. Puna sam tumora. Izvadila sam matericu, bešiku, jedan bubreg mi se osušio, od 2016. stalno sam po bolnici, stalno na zračenju. Poremećena mi je i ravnoteža. A prošlog leta sam i kuk slomila – priča nekako gotovo nezainteresovano, kao o nekom neznanom.
A i suprugu joj Maksimu su vene u levoj nozi 90 odsto začepljene. Lekar ga je još prošle godine uputio na operaciju. Ali, to ne rade u Šibeniku. Morao bi hitno u Split ili u Zagreb, jer bi se moglo dogoditi da ostane bez noge.
– Ma, mogu ostati i bez obe noge, rekao sam, a kome ću ženu i sina ostaviti?! – veli Maksim sateran u pat-poziciju. Lakoševi imaju još jednog sina. Dve godine starijeg od Jere. Pedeset druga mu je. S 13 godina je oboleo od meningitisa, smešten je u ustanovu u Popovači i danas izgleda, kaže majka, kao da mu je 90. Potpuno je izgubljen i mora biti zatvoren.
Može li toliko nesreće da snađe jednu porodicu, pomislim u sebi, zgrožena količinom bolesti koja se sručila na ove ljude i uništila im život. Nepravedno je to, nije pošteno, nije ljudski i gde je, uostalom, ta socijalna država?
– Mogu vam samo reći da je Jere Lakoš naš prioritet i da se na njegovom smeštaju intenzivno radi – kaže direktorka šibenskog Centra za socijalni rad Davorka Grbac-Plavčić. – Ali, njega je vrlo teško smestiti zbog ograničenih domskih kapaciteta. Koleginica je na 12 adresa poslala zahtev i još nemamo smeštaj za Jeru – napominje.
Iz Ministarstva hrvatskih branitelja na upit o njihovom eventualnom interventnom delovanju u slučaju Jere Lakoša odgovorili da su upoznati sa slučajem i aktivnostima koje preduzima Centar za socijalni rad Šibenik, u čijoj je nadležnosti smeštaj u ustanove za socijalno zbrinjavanje.
dijaspora.news/slobodnadalmacija.hr
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.