RAZBIJAJU SE OD PARA! Ivana je otišla u Francusku i povela dečka! RADE NEŠTO NEVEROVATNO ZA VELIKU LOVU

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Ivana Vrančić (35) i njen dečko Domagoj Kasić (36) već neko vreme znaju da ne žele da žive u gradu. Nakon što su živeli na jednom eko imanju u Bukovici, odlučili su da kupe svoju zemlju i izgrade skromnu kućicu od svega 50-ak kvadrata. No realizacija plana se zaustavila u trenutku kada su morali da „izmisle“ 20 hiljada evra za materijal.

Irska ne dolazi u obzir zbog kiše!

– Budući nam ne pada na pamet da uzmemo kredit, shvatili smo da je jedini način za doći do sredstava za gradnju kuće da odemo da radimo negde na zapadu. Setili smo se prijatelja u Nemačkoj, koji su tamo otišli s decom i rekli nam da dođemo i da će nam srediti smeštaj i posao. No, nakon nekoliko dana oboje smo nekako priznali sebi da se nama Nemačka baš i ne sviđa. Jednako tako ni Irska nije dolazila u obzir, jer tamo je stalno kiša.

Tako „dumajući“ smo se setili da imamo prijatelje koji odlaze svake sezone na tri meseca u Francusku da beru grožđe i shvatili da nam se ta opcija sviđa“ – priča Ivana.

 

Otišli su s njima prošle jeseni u jugoistočnu Francusku, bez ikakvog posebnog plana, dogovorenog posla ili smeštaja.

– Posao sam našao odmah, to je zaista zanimljivo kako se tamo nalaze poslovi samo hodajući uokolo. Prvo ti svi kažu da im ne trebaju radnici, no čim krene berba, ispostavi se da posla ima jer se uvek neko ne pojavi – kaže Domagoj. – Taj Estonac je doslovno izleteo iz grma na plaži i rekao da mu treba čovek.

– Tako se Domagoj odmah zaposlio. Kako nisam imala posao, no putem smo već po drugim mestima ostavili svoje kontakte po vinarijama, jedan čovek me je nazvao da dođem da radim kod njega u drugo selo. Naravno i Domagoj je onda otišao sa mnom – pojašnjava Ivana, koja se još i danas ne može načuditi koliko joj je dobro „legao“ taj berački život.

– Tamo smo svi spavali u šatorima i sve vreme je nekakva zabava. Prva dva meseca sam imala osećaj da sam stalno na partiju, a ne na poslu. Većina radnika su Španci, koji tako stalno putuju sa svojim kombijima u karavanu od mesta do mesta, od berbe do berbe.

Nakon grožđa na redu je sezona kivija, a zatim stižu i jabuke

Od berača Španaca saznali su da je nakon grožđa na redu sezona kivija, pa su se tako i oni pridružili karavanu i nakon tri dana pronašli novi posao.

– Ja sam valjda jedina, od 200 ljudi koje sam tamo upoznala, koja mrzi da bere kivi. Rastu na lijanama koje formiraju tunele, a ja sam niska i nemam snage u ramenima, pa mi je dosta teško. Uz to sam perfekcionista i ne mogu da dozvolim da kivi ostane neubran, a rezultat toga su žuljevi na ramenima od tobolca u koji se spremaju ubrani plodovi – kaže Ivana.

 

Dodaje i kako ona, za razliku svih ostalih, koji jauču zbog bolova u lumbalnm delu, voli da bere grožđe. Ono raste vrlo nisko, pa celo radno vreme provedu sagnuti.

Nakon berbe kivija su krenuli na Pirineje gdje je trebalo da počne skijaška sezona, ali su došli prerano i sve je još bilo zatvoreno. Stoga su krenuli dalje i završili u Provansi, tamo su pak brali jabuke. Nakon toga su otišli u Tuluz da beru šparoge i jagode, te kažu dobro se nasmrzavali u šatoru, pa preselili u kamp. Finansijski su se, priznaju, te zime jedva pokrili jer nisu radili punu satnicu, no kažu da je u Francuskoj ipak lakše za preživeti iz puno razloga.

Plata je 9 eura po satu

– Generalno standard je tamo puno veći, nego ovde, odnosno hrana je skuplja, ali sa druge strane plate su mnogo veće. Tamo smo plaćeni 8 do 9 evra po satu. Radimo pet dana u nedelji, samo sedam sati, a sve prekovremene bi nam morali platiti i 25 posto više, pa zato nas niko i ne traži i nema rada na crno – priča Domagoj i oduševljeno dodaje: – I znaš šta mi je super, svaki put kad ti daju novac, zahvale ti se i zaista to i misle. Kad se iko ikome u Hrvatskoj zahvalio što radi za njega?

– Premda hrana u Francuskoj nije jeftina, postoji puno takozvanih solidarnih dućana gde za 5 evra dobiješ hrane za celu nedelju. To funkcioniše po nekom zakonu, zbog kojeg dućani ne smeju da bacaju hranu koja je pred istekom roka i zbog toga supermarketi doniraju tu hranu zadrugama, a zadruge to vrlo jeftino prodaju ili dele onima kojima je potrebno. Takođe, na pijacama na kraju radnog dana neprodanu hranu prodavači dele, ništa se ne baca. Bila je neka baka koja bi po dućanima uzimala sav hleb koji se nije prodao i delila ljudima – kaže Ivana.

 

Nakon skoro godinu dana berbi Ivana i Domagoj su došli u Zagreb na godišnji odmor, a u ponedjeljak kreće nova sezona branja grožđa, zbog čega se vraćaju u Francusku, u selo u kojem su prošle jeseni i započeli svoju beračku avanturu. Budući ima iskustva u poljoprivredi još od ranije, vlasnik je Domagoju ponudio stalan posao pa se nadaju kako će tamo i prezimiti.

– Tamo nam je predivno, priroda je prekrasna, ljudi ljubazni i liberalni, a nema ni stresa – kaže Domagoj.

– Da sam kojim slučajem ovo krenula da radim kao mlađa, kada sam imala na primer 25 godina, sigurno bismo kupili kombi i tri psa kao Španci – kroz osmeh priča Ivana.

 

– No ipak, odrasla sam, a nisam Špankinja, pa volim da imam kućicu, frižider, toalet i samo jednog psa. Doduše Španci imaju takve kombije da u njima nema čega nema. Spavaća, dnevni boravak, biljke, vrt, peć na drva, gomila životinja i pokoje dete, sve im stane u taj kombi – kaže Ivana, a Domagoj zaključuje:

 

– Mi smo se spremili na to da ćemo tamo samo raditi po cele dane i živeti jedan skroman asketski život, ali ispalo je sve suprotno. Zapravo, to sve podseća na jedan veliki festival i zabavi nema kraja. S druge strane radimo, sasvim pristojno zarađujemo i ničeg nam ne nedostaje.

 

 

Dijaspora.news/(Espreso.rs/100 posto.hr)