Duhovnost

PUTOPIS U INDIPENDENTU Slavna Engleskinja OČARANA srpskim manastirima

By admin

Posted on 28/11/2016

Ne mislimo samo mi da su naši manastiri nešto posebno, pošto smo pronašli ovaj dve godine stari tekst čuvene engleske televizijske i radijske prezenterke Valerije Singlton koja je za list „Independent“ napisala putopis nakon svoje posete našim svetinjama

Mi obično znamo da se hvalimo svojim manastirima, posebno pred strancima, mada je velika većina građana Srbije poslednji put posetila neki manastir u osnovnoj školi; broj onih koji u manastire idu iz čisto verskih pobuda još je niži.

Ipak, kao što rekosmo, pred strancima volimo da se hvalimo. Naravno, jasno je da nismo jedini koji imaju stare srednjevekovne manastire u Evropi, ali u našima ipak postoji nešto nedokučivo.

Nije da samo mi tako mislimo, pošto smo pronašli ovaj dve godine stari tekst čuvene engleske televizijske i radijske prezenterke Valerije Singlton koja je za list “Independent” napisala putopis nakon svoje posete našim svetinjama.

Prenosimo vam ga u integralnoj verziji (sa jednim izuzetkom koji će biti napomenut):

Manastior Gradac

“Drveni gong koji nas poziva na molitvu odjeknuo je niz hodnike. Skočila sam iz kreveta u svojoj maloj sobi da bi se istuširala i obukla, potpuno zaboravljajući da mi je rečeno da se prvi gong oglašava u 4:30h i da će ih biti još dva pre nego što budem morala da ustanem za liturgiju u 6h.

Manastir Gradac, gde sam provela tu noć, nalazi se u planinskoj regiji Raška na jugozapadu Srbije, vrlo blizu administrativne linije sa Kosovom i Metohijom. Bila sam počastvovana; data mi je soba koju koristi episkop kada dolazi u posetu, što znači da sam imala toalet i kupatilo.

Bilo je previše hladno za Blagoveštansku crkvu pa je liturgija održana u trpezariji koja je pretvorena u kapelicu. Služba je trajala dva sata i bila je čudnovato smirujuća. Vodio ju je otac Vasilije, jedini sveštenik koji živi u Gracu. Onda, kada je kapelica ponovo pretvorena u trpezariju, doručkovala sam sa sestrom Anom pre nego što sam bacila pogled na 13-vekovnu crkvu i freske.

Većina likova je bila oštećena ali su boje bile neverovatne, posebno bogate plave. Bila je tu i prilično netaknuta freska Blagovesti i prekrasna Bogorodica sa Isusom na kojoj je ona, sedeći u nečemu što izgleda kao jarko crvena stolica, nežno položila svoju glavu na Hrista u prilično neobičnoj kolevci.

Date su mi tri karte kada sam stigla u Beograd nedelju dana ranije. Turistička karta, jedna sa vinskim putevima i jedna sa manastirima. Kad sam poslednju otvorila bila sam zaprepašćena njihovim pukim brojem. Izbrojala sam 74, uključujući i one koje se nalaze na Kosovu.

(Prim. nov. Ovde ćemo prekinuti integralni tekst zato što autorka iznosi nekoliko netačnih tvrdnji: da je većina izgrađena u 12. veku, da se Stefan Nemanja tada preobratio u hrišćanstvo, da je tada u Raškoj stvorio prvu nezavisnu srpsku srednjevekovnu državu, itd.)

Raška je postala pojam kojim se takođe opisuje arhitektonski stil za manastire u ovom delu zemlje.

Ovi manastiri su skriveno blago Srbije. Mnogi sadrže izvanredne freske, čiji je veliki broj u iznenađujuće dobrom stanju, uprkos vekovima nemara i izloženosti atmosferskim elementima. Neki manastiri su na Uneskovoj listi Svetske baštine, a mnogi imaju spavaonice gde posetioci mogu da prenoće za malo (ili nimalo) novca.

Pošto sam imala samo nekoliko dana na raspolaganju, odlučila sam da pratim stazu srpskog nacionalnog sveca, Svetog Save (sina Stefana Nemanje), i da posetim pet manastira koji su u vezi sa njegovom porodicom i ranom srednjevekovnom državom. Moj vodič je bio šarmantni i učeni Srđan Ristić. ‘Dozvoli mi da ti kažem nešto o Svetom Savi. Sava je veoma važan za srpski narod. Bio je Nemanjin najmlađi sin koji je postao monah i uspostavio Srpsku pravoslavnu crkvu i postao prvi arhiepiskop – tako da je sada naš nacionalni svetac’.

Sava je bio sahranjen u Mileševi 1236. godine, ali su 1594, kao odmazdu zbog srpskog ustanka, Osmanlije iskopale njegove ostatke i odneli ih na Vračarski plato u Beogradu. ‘Spalili su ih naočigled svih stanovnika grada. Danas, na tom istom mestu, gradimo Hram Svetog Save, koji je veći od Aja Sofije u Istanbulu’.

Manastir Mileševa je na obali reke Mileševke oko 250 kilometara od Beograda. Nema mnogo toga oko manastira, nekoliko seoskih kuća razbacanih po okolnim brdima i jedan kafe gde su svetla pregorela. Srđan me je uveo u crkvu da bih videla Belog Anđela, jednu od najvrednijih freski u zemlji. Oslikana oko 1235. godine, i dalje je u izvrsnom stanju i prikazuje arhanđela Gavrila koji sedi iznad Hristove prazne grobnice.

Narednog dana stigli smo u drugi manastir: Sopoćane. Sopoćani su sagrađeni od strane kralja Uroša I, unuka Nemanjinog. Crkva je ostavljena u ruševinama i nije imala krov preko 200 godina, tako da je neverovatno da sam, i pored izbledelosti, mogla da vidim zidove prekrivene freskama.

Umetnici su nepoznati ali se veruje da su slikali krajem 13. veka. Uspenje Presvete Bogorodice, sa Majkom Božijom koja leži na ogromnom krevetu ogrnuta u raskošne tkanine, proglašena je najlepšom freskom srednjeg veka na Svetskoj izložbi u Parizu 1961. godine (prim. nov: ovo je po svemu sudeći naša urbana legenda ili izmišljotina koja se prenosi decenijama; za početak, nikakve Svetske izložbe nije bilo u Parizu 1961. godine; bio je Expo u Torinu te godine ali se ticao tehnološkog napretka).

Nakon noćenja u Gracu, krenuli smo za Beograd. ‘Postoje još dva posebna manastira koja želim da ti pokažem na putu nazad’, rekao mi je Srđan. ‘Studenica je jedna od Nemanjinih najvažnijih zadužbina. Sagradio ju je oko 1190. godine i sada je pod zaštitom Uneska. Naša poslednja stanica će biti Žiča. Žiča je drugačija. Okrečena je u crveno i tu je Stefan bio krunisan‘.

Studenica, smeštena u dolini okruženoj planinama, veća je i ukrašenija od ostalih koje sam videla. Imala je gotovo kompletne spoljne kružne odbrambene zidine, ruševine prvobitnih monaških stanova i ogromnu novu spavaonicu za goste.

Postoje tri crkve na tom mestu ali je Nemanjina romanička Bogorodičina crkva, delom obložena mermerom, najveća i najveličanstvenija, sa najpotresnijim Raspećem u dubokim crvenim i plavim nijansama, Nemanjinim sarkofagom i jednim kovčegom – kompletno obloženim starim srebrom i ruskim draguljima – u kojima su ostaci njegove supruge Svete Anastasije.

Žiča se pokazala kao još jedan veličanstveni romanički manastir, važan duhovni centar gde je Sava postao prvi srpski arhiepiskop i gde su Stefan i mnogi drugi kraljevi Srbije posle njega bili krunisani. Smešten na brdu u blizini Kraljeva, pljačkan je mnogo puta tokom vekova ali je izvanredno obnovljen.

Vratila sam se u Beograd srećna što sam videla pet tako kontrasnih primera srpskih manastira, ali svesna i toga da, sudeći po mojoj računici, moram da posetim još 69 u budućnosti“.