Naučio je par rečenica na nemačkom i išao od vrata do vrata.
Kod kuće te vole, ali kako ćeš tu preživeti? Gore ne moraš da brojiš svaku lipu, priča Antonio Sinković (27), Zaprešićanin s minhenskom adresom koji je na nedelju dana došao u Hrvatsku, u posetu porodici i prijateljima, a prenosi 24sata.hr.
Na odlazak iz Hrvatske se odlučio jer nakon završenog fakulteta nije mogao da nađe posao. Više je, kaže, mogao da zaradi kao student.
“Za mesec dana u Hrvatskoj nisam dobio ni jedan odgovor”
– Ovde sam završio Tehnički fakultet u Zagrebu za web dizajn i radio preko studentskog ugovora. Nisam ostao da radim tamo jer se radi o državnoj firmi. Došla je nova vlada, nova garnitura… – kaže Antonio koji je ostao bez radnog mesta sa smenom vlasti. Nakon toga se prijavio na berzu i poslao 10-ak molbi za posao.
Pola godine proveo u Belgiji
– Za mesec dana nisam dobio ni jedan odgovor. Slao sam molbe za struku, ali i za poslove koji nisu usko vezani uz struku. Samo da radim. Imao sam mogućnost da radim preko stručnog osposobljavanja za 2400 kuna. To mi je bio šok jer sam više zarađivao preko studentskog ugovora. Dobiješ ti iskustvo, ali… Kako za mesec dana nisam dobio ni jedan odgovor, samo jedan mejl sam poslao u inostranstvo, u slovensku firmu. Slučajno sam naišao na njihovu stranicu, nisu imali ni oglas. Poruku sam im poslao u sredu, napisao sam im da me zanima šta rade, elektronika, spajanje robotskih ruka, a odgovor sam dobio za 10 minuta i to mi je odgovorio direktor. Pitao me šta sam završio i šta znam da radim. Bila je sreda, rekao mi je da odmah u petak dođem u Ptuj na testiranje. Obavio sam intervju i testiranje i u nedelju krenuo u Belgiju gde sam proveo pola godine – prepričava Antonio svoje prvo iskustvo s radom u inostranstvu.
– Tih 2400 kuna s početka priče, koje tu dobiješ za ceo mesec, ja sam zaradio u tri i po dana. Pa me pitaj zašto sam otišao! – kaže Sinković.
Iz Belgije se vratio nakon pola godine, jer kaže, to nije bio život za njega. Radio je po 10-12 sati dnevno i nije imao vremena za privatni život.
Spakovao kofere i otišao u Nemačku
– To mi je bio i cilj, da odem gore i zaradim neki novac jer sam već imao u planu da ću se preseliti u Nemačku. Tamo sam hteo da nađem neki normalan posao koji se radi 7-8 sati, da mogu da imam normalan život. Gle, ti kad vidiš stanje na računu nakon prve plate ti si u šoku i sad se vratiti ovde i raditi za 3500 kuna, to ne dolazi u obzir – kaže Antonio koji je nakon povratka iz Belgije u Hrvatskoj ostao samo mesec-dva.
– U martu 2017. sam doslovno spakovao kofere i otišao. Da sam bar imao nekoga gore, to bi mi puno značilo. Ono što je važno reći je da ti ne možeš gore ići s 500 evra. Treba ti najmanje 1000-1500 evra. To ti je dovoljno da platiš stan i imaš od čega da živiš dok ti ne legne plata, ako već imaš posao – priča Sinković koji se jako dobro pripremio i raspitao pre odlaska.
Naučio par rečenica na nemačkom i išao od vrata do vrata
– Na društvenim mrežama sam naišao na stranice na kojima se nude poslovi na aerodromu i stupio sam u kontakt s čovekom koji mi je dao spisak firmi. Ja sam naučio par rečenica na nemačkom i doslovno išao od vrata do vrata. Imao sam sve papire spremne, naravno, dobro sam se raspitao pre nego što sam išao. Ostavio sam papire u prvoj firmi, za deset dana su me zvali i prošao sam školu. Trenutno radim na aerodromu punim kontejnere i bokseve s hranom i pićem za avione. To nije posao za ceo život, ali za odskočnu dasku, sa znanjem jezika, odličan posao – priča Sinković koji je već nakon tri meseca rada uspeo da skupi sedam slobodnih dana da poseti domovinu. Jezik brzo uči, ali kad je tek došao nije puno znao.
Prvi put u životu idem s guštom na posao
– Kad sam došao gore nisam znao 20 reči, sad znam mnogo više. Nisam upisao školu, ali nameravam to da uradim. Učio sam samostalno, vežbao bih posle posla – kaže raspoloženi Sinković.
– Prvi put u životu, u svojoj 27. godini, idem s veseljem na posao. Nemam onaj pritisak, baš idem sa guštom. Ne umorim se. Radi se, ali znaš za šta radiš, bolje ti je plaćeno, niko te ne zaje***, cene te kao radnika i to je najbitnije, da se čovek oseća normalno – ističe.
– Što se tiče društvenog života treba ti malo vremena da se uklopiš, ali ti je lakše kao strancu tamo, nego ovde, jer je multikulturalna sredina. Ima dosta i naših ljudi, a pod time mislim na ceo Balkan. Ne izlazimo toliko kao u Hrvatskoj. Kod nas je recimo normalno da se popiju dve kafe dnevno, toga tamo nema. I cene su puno više u lokalima. Ovde se družimo napolju, odemo na kupanje na jezero, družimo se u parkovima i stanovima.
“Kad na ulici vidiš zgodnu devojku, većinom su s Balkana”
Što se tiče negativnih strana života u Nemačkoj, kaže Sinković, teško je naći smeštaj, a i razdvojenost od porodice i prijatelja teško pada.
– Nedostaje mi porodica pogotovo sestra i mama, prijatelji, ali jednostavno s vremenom otupiš na sve to. Kod kuće te vole, ali kako ćeš tu preživeti? Gore ne moraš brojati svaku lipu – kaže Sinković kojem nedostaju i zgodne balkanske žene.
– U gradu od milion i nešto ljudi, kad na ulici vidiš zgodnu devojku, većinom su s Balkana, Nemice su ružne – kaže Antonio.
Stan i auto su lukzus
– Ono što sam primetio u tih par meseci, gore čistačica i direktor mogu otići u isti restoran, uzeti isto piće, otići na isti izlet, uplatiti isti hotel jer je sve prilagođeno da si svako može sve priuštiti. Jedino što se tamo smatra luksuzom je stan i auto. Tu se već klase ne podudaraju, zaključio je Antonio.
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.