Posle više od 20 godina traganja za istinom konačno sam dobila sliku svoje sestre, za koju nam je rečeno da je umrla nekoliko dana po rođenju. Ovako za Kurir počinje svoju ispovest Snežana Knežević ugledna profesrka Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu. Ona tvrdi da je nakon dugogodišnje borbe za istinom saznala kako njena sestra bliznakinja izgleda i da živi u Novom Sadu.
– Neki moji poznanici su je sretali u blzini Limanske pijace. Ja, lično nisam je do sada nikada srela, iako sam nebrojano puta odlazila u Novi Sad i tražila je od vrata do vrata. Ne postoji nijedna nadležna institucija u ovoj državi kojoj se nisam obratila, ali niko od njih ništa konkretno nije preduzeo i pored svih dokaza koje sam im priložila. Zato sam prinuđena da fotografiju svoje sestre bliznakinje objavim u vašim novinama, u nadi da će je neko od čitaoca Kurira prepoznati i pomoći mi – oćajna je Kneževićeva.
Snežana je jedna od mnogih svedoka da je krađa beba u srpskim porodilištima nekada bila masovna i po svoj prilici profitabilna kriminalna radnja. Ova ugledna profesorka u tišini je duže od dve decenije na sve načine pokušavala da dobije odgovore na pitanja ko je oteo njenu sestru bliznakinju neposredno po rođenju, gde se ona sada nalazi i zašto niko nije odgovarao za njen nestanak.
– Moja sestra Svetlana i ja rođene smo u Jabuci, selu kod Pančeva, 15. februara 1966. godine. Uz obrazloženje da imamo određene komplikacije, obe smo par dana po rođenju iz pančevačke bolnice prebačene na Institut za neonatologiju, koji se nekada zvao Stacionar za prevremeno rođenu decu, dok je naša majka ostala u Pančevu. Tražila je da bude uz nas, ali joj to nisu dozvolili. Ona je nastavila da insistira na tome, ali su doktori to uporno odbijali.Tada su joj saopštili da je jedna beba preminula i da se bore za život druge bebe. Majka je tražila telo, želela je da naša porodica obavi sahranu, ali su lekari tvrdili da je telo na obdukciji i na tome se sve završilo. Mesec dana potom javili su joj da drugo dete dobro i da može da me vrati kući – kaže Snežana i objašnjava kako je sasvim slučajno posle mnogo godina saznala da je njena sestra zapravo živa.
– Jednog dana sam išla do opštine da izvadim izvod iz matične knjige rođenih i tada sam videla dva papira… Na jednom piše Knežević Snežana, na drugom Knežević Svetlana. Radnica na šalteru mi je rekla “pa vi ste imali sestru bliznakinju”. Ja ništa o tome nisam znala, roditelji nisu hteli da mi pričaju o tome jer sam po prirodi jako emotivna. Kada mi je otac objasnio da oni nikada nisu videli telo moje navodno pokojne sestre, bilo mi je jasno da nešto nije u redu. U potragu sam krenula devedesetih godina, otišla sam prvo u institut za neonatologiju i tražila informacije, dokumentaciju, potvrdu o smrti. Dali su mi neku matičnu knjigu lečene dece, to je smejurija. Obična sveska gde je medicinska sestra rukom upisivala “Knežević 1 umrlo”, “Knežević 2 otpušteno”. To “Knežević 1” sam ja, znači po njihovim papirima ja sam mrtva, a ne ona. Posle toga sam otišla u Jkp pogrebne usluge, odnosno u groblje u Ruzveltovoj i u registru sahranjenih lica nailazim na ključni. Piše da je Knežević bezimeno žensko dete sahranjeno na parceli 50 a, a ta pacela nikada nije postojala na centralnom groblju. U knjigama je zavedeno da je sahranu moje sestre obavila “službeno 67”! Šta to znači, koja je to služba? Da bi se lice sahranilo, oni moraji da imaju izvod iz matične knjige umrlih, ta umrlica u slučaju moje sestre nikad nije stigla. Dakle, ne postoji grobno mesto, ne postoji parcela. Suštinsko pitanje je gde je nestalo telo? Gde je završila moja sestra – pita se profesorka Knežević.
Doći do potrebne dokumentacije koja bi dokazala da postoji krivično delo otmice deteta, u njenom slučaju sestre bliznakinje, nije bilo nimalo lako. Nailazila je i još uvek nailazi na razne prepreke, ali je ovaj put ubeđena da je na korak do rešenja.
– Koji god roditelj ili srodnik da je nešto tražio, uvek bi nam govorili kako je poplava uništila dokumentaciju, ili da su glodari uništili papire. Očigledno je da su ljudi u svim ovim institucijama bili u sprezi i zajedno su radili sve ovo. Ne mogu da verujem da neko može da se bavi ovakvim stvarima, nešto najstršsnije što postoji na svetu je trgovima bebama. Odvratno.
Moja sestra nikada nije skinuta sa liste državljana Srbije. Pre nekoliko godina sam izvadila njeno državljanstvo u opštini, vodi se kao da je žive jer ona i jeste živa, samo su joj identitet promenili i živi na adresi u Novom Sadu. Njenu fotografiju sam dobila pre par godina preko određenih kanala. Nikada neću otkriti ko mi je dao njenu sliku, tu tajnu ću odneti u grob. Njena slika i slika našeg mlađeg brata pokazuje koliko njih dvoje neverovatno liče. Znam da će njoj ovo biti šok, ali ja je molim da mi oprosti i da me razume. Ne zelim nikakvo zlo njenim roditeljima, želim samo da se nas dve nađemo. Volim je, nedostaje mi. Moji roditelji se raduju našem susretu, mada nam oduzeto vreme koje smo provele razdvojene niko i nikada ne može vratiti – zaključila je Kneževićeva.
(dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.