PRIČE IZ DIJASPORE: U Švajcarskoj su pravila jasna, i možda vam se NEĆE SVIDJETI

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Srbin koji više od deset godina živi Švajcarskoj poručuje da su jasna pravila igre u pečalbi ko dolazi u stranu zemlju mora da se uklopi u sistem, a ne obrnuto

Đ. K. (ime poznato redakciji) otišao je u Švajcarsku 2009. godine. Sada, tamo živi i radi kao vozač autobusa u javnom prevozu u okolini Ciriha.

Za B92 govori o životu u toj, kako se često kaže obećanoj zemlji, svojim iskustvima, i uslovima rada na poslu koji obavlja več tri i po godine. I naravno – da li mu se isplatilo.

“Iskustva na mom poslu su pozitivna, zarada nije loša (oko 5.000 CHF neto) imajući u vidu da od obrazovanja imam samo vozačku dozvolu kategorije D, ali zato mogućnosti za napredak postoje, kao i u skoro svakom zanimanju ovde u Švajcarskoj“, priča on.

Prednost je i što postoje beneficije, tako na primer, besplatno može da koristi svaki javni prevoz (voz, autobus, brod) na teritoriji čitave Švajcarske, dok članovi porodice plaćaju polovinu cene. Prekovremeni rad, kao i rad noću, subotom, nedeljom i praznicma je, ističe, dodatno i adekvatno plaćen (na primer, subota 30CHF, nedelja i praznici 40CHF, naknada za noćni rad od 20 CHF pa gore).

“Svi ovi uslovi, zarada i ostalo ispunjavaju moja očekivanja u potpunosti i, iskreno, ne mogu da napravim poređenje sa Srbijom, a u drugim zemljama nisam radio. Uglavnom, postoji dosta ljudi iz drugih zemalja Evrope, pa i sveta koji rade ovaj posao ovde, tako da ta sama ta činjenica dosta govori o prednostima Švajcarske.“

Đ. K. priča da postoje tri modela radnog vremena: 42 sata, 43 sata ili 44 sata nedeljno pa sa tim u vezi i tri mogućnosti godišnjeg odmora (4 nedelje, 5 nedelja, 6 nedelja). Dodaje da je odnos poslodavca i više nego korektan i ne postoje razlike ili bilo kakve diskriminacije.

Kaže i da bi odnos plate i kirije trebalo da bude 0,3/1 (trećina plate za jednu kiriju) ali to nije svuda tako i razlike su od kantona do kantona.

“Stan u kojem živimo (4,5-sobni, oko 120 kvadrata) plaćamo 2.400 CHF što je skoro polovina moje plate. Stan naravno iznajmljujemo. Moja supruga takođe radi, ali samo dva dana nedeljno, jer bismo samo sa jednom platom mogli da preživimo, ali sa dosta odricanja i štednje”, priča on.

Takođe, Švajcarska je zemlja u kojoj poreski tretman varira od kantona do kantona, D. K. ima sreće jer je porez u njegovom kantonu prilično nizak, pogotovu kada se uzimaju u obzir broj članova porodice i ukupna zarada oba bračna partnera. Poreski upitnik se svake godine popunjava i unose se sve finansijske stavke, tako da se za pojedine (npr. troškovi obrazovanja, putovanja na posao itd) mogu očekivati izvesne olakšice, tačnije umanjenja.
A kada je reč o troškovima života i cenama hrane, kaže:

“Cene hrane, kao i uostalom svega drugog, su u odnosu na Srbiju dosta veće. Otprilike, bar peti deo jedne plate mora da se odovoji da bismo se hranili normalno. Ostale stavke, kao što su obavezno zdravstveno osiguranje, struja, voda, telefon, internet, automobil, itd. opterećuju dosta kućni budžet i oduzimaju skoro trećinu primanja“, kaže.
U toj zemlji svi imaju pravo na lečenje, naravno, kada se obavezno zdravstveno osiguranje plati. Postoji i neobavezno dodatno zdravstveno osiguranje koje omogućava i dodatne medicinske, bolničke i ambulantne usluge i činjenica je da Švajcarci dosta novca daju za tu stavku, ali je i lečenje sa tim u skladu kvalitetnije. Poznato je da se u tamo prilično odvaja za zdravstvo, ali država jedan deo tog novca i vraća. Na primer, porodicama sa lošijim primanjima.

Takođe, obdanište je kao deo školskog obrazovanja od četvrte, tj, pete godine obavezno i besplatno. Škola je takođe besplatna. Za Đ. K. prilično su skupe jaslice i vrtići za malu decu (do četvrte godine). Naravno, kaže, postoje i osobe koje pružaju usluge čuvanja dece, ali i za to treba izdvojiti nešto malo manje novca nego za vrtić.

“Uslovi za život u Švajcarskoj su zaista povoljni, ljudi možda nisu toliko otvoreni, ali su prijatni, vreme je umereno kontinentalno, što znači da se u svakom godišnjem dobu može uživati. Kultura i socijalne veze su prisutni, samo je pitanje koliko čovek ima slobodnog vremena i želje na raspolaganju.“

Đ. K. ima švajcarsko državljanstvo, dobio ga je „olakšanim putem“ – posle pet godina braka sa švajcarskim državljaninom, boravkom u istom kantonu, bez kriminalne prošlosti, zaduženja, uredno izmirujući sve svoje obaveze. Deca državljanstvo dobijaju automatski ukoliko je bar jedan roditelj državljanin Švajcarske.

Za kraj ima i savet:

“Trebalo bi svi da poštuju pravila igre, a pažnju treba obratiti isključivo na sebe, jer se onaj ko dolazi u stranu zemlju mora da se uklopi u sistem, a ne obrnuto“, i još dodaje:

“Švajcarsko razmišljanje, sve u minut, sve po protokolu…Tako i život – kvalitetan i bezbrižan, ali nekad bez ukusa, bez emocija i spontanosti”.