PRIČE IZ DIJASPORE: Nina, Željko, Ivica i Kristijan otkrivaju kakav je rad “preko grane” – koliko zarađuju i troše, a kako žive (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Nije lako doneti odluku o preseljenju u drugu zemlju. Pogotovo ako vas tamo ne čeka mreža prijatelja i poznanika na koje možete da se oslonite u raznim životnim situacijama. Ako se ste iz finansijskih razloga prisiljeni na odlazak, koliko god je to moguće, pripremite teren za svoj dolazak. I tako pripremljeni budite spremni za iznenađenja. Četvoro Hrvata su otkrili svoja iskustva o radu u inostranstvu.

Bračni par se vratio iz Norveške u BiH, pa su pokrenuli sopstveni posao: Od svoje pekare dobro žive, a hleb uvek poklone onome ko ne može da ga kupi

Pre svega dobro se informišite o novom poslodavcu. Mnogi su bili nasankani već u startu tako da su im prevaranti koji ne prezaju od zarade na tuđoj muci, uzeli novac za sređivanje posla ili papira, da bi ostali i bez novca i bez papira.

I ako ne počinite te kardinalne greške, najbolje bi bilo da idete na preporuku nekoga u koga imate poverenja. Ko će vam pomoći oko pronalaženja stana. Uputiti vas u životne troškove koji vas tamo očekuju. Za mnoge radnike strani poslodavci sređuju potrebne papire za rad i boravak u toj zemlji. To je veliko olakšanje ako još ne vladate stranim jezikom, piše mnovine.hr.

Najviše briga kod preseljenja u inostranstvo očekuje porodicu sa decom, pogotovo ako su prekinuli školovanje u matičnoj zemlji i nastavili u stranoj. To je vrlo delikatna situacija za decu. Ona su prilagodljiva, ali morate nakon preseljenja biti vrlo brižni i posvećeni njima dok se privikavaju na novu okolinu.

Mnogi kreću u inostranstvo zbog oskudice, kredita koji ih guše. Neki zbog osećaja da u matičnoj zemlji nemaju perspektivu, a ima i onih koje se vode trendom da je “napolju sve bolje”. Vaša odluka o odlasku ne sme biti donesena hirovito, već mora da bude izuzetno dobro promišljena.

IVICA KAMENIĆ IZ Štefanca: Mesečno na stranu stavim do 1.000 evra

Pred nešto više od godinu dana, tačnije 16 meseci, na rad u inostranstvo otišao je i 51-godišnji Ivica Kamenić iz Štefanca. Kako kaže, nije otišao na prvom mestu zbog zbog gole egzistencije, već više zbog toga stanja u zemlji i situacije u društvu.

– Radio sam u jednom čakovečkom poduzeću i jednostavno mi je bilo svega dosta – obrazložio je svoj odlazak i dodao:

– Ne nameravam da se više vrćam kući do penzije jer ne verujem da će se nešto promeniti na bolje. Jednostavno želim normalno da radim i da živim bez stresa zbog nečega na šta ne mogu da utičem. Ovde sam se naprosto preporodio, nema pritiska, nema mobinga, nema grča u želucu.

FIRMA I PLATA

Posao u Gunzburgu, manjem nemačkom gradiću u Bavarskoj, poput Čakovca jer broji nešto manje od 20.000 stanovnika, pronašao je preko oglasa i već nakon tri meseca ponuđen mu je ugovor za stalno. Radi u struci u preduzeću koje zapošljava preko hiljadu ljudi.

– Zadovoljan sam, radim ono što znam, i to u miru. Iako je zakonski određeno da se radi 40 sati nedeljno, ostajem i duže jer to želim, a ne zato što mi je neko naredio ili me naterao. Naprosto je neuporediv odnos prema radniku tu i u Hrvatskoj.

Kako je dalje naglasio, u preduzeću se sve unapred zna: nema radnih vikenda, praznika niti iznenadnog prekovremenog rada. Sve je uređeno pa samim tim i plata koja mu omogućava i uređenje dvosobnog stana. Naime, po dolasku u Nemačku stanovao je po pansionima dok nije našao odgovarajući stan, piše mnovine.hr.

STAN I REŽIJE

– Iznajmio sam dvosoban stan od 55 kvadrata koji polako uređujem po svojoj želji. Stanarina mi dođe 550 evra u šta je uključena struja, voda i sve ostale režije pa čak i garaža. Jedino posebno plaćam internet. Do posla imam 14 km i vozim se svojim autom. Putni troškove mi nisu plaćeni jer se isplaćuju samo ako je udaljenost veća od 25 km.

Ali, kako mu je plata veća, a benzin jeftiniji, trenutno mu to i odgovara. Hrana je takođe mnogo jeftinija i pristupačnija. Kaže da često jede i na poslu jer u preduzeću postoji restoran u kojem kompletni meni košta od 3 do 3.5 evra. S druge strane.

ŽIVOT I SLOBODNO VREME

Ivica kaže da u Nemačku nije došao da radi kako bi kod kuće gradio dvorce. U gradu kojem živi i nije tako skupo kao u većim i poznatijim gradovima. Stoga može sebi da priušti da izađe i na kafu koja košta 2-2.5 evra, pivo je oko 3, a pica 4-6 evra.

Živi normalnim životom. Ne troši previše, ali i ne štedi onako kao je nauči kod kuće. Drugim rečima, kako je sam i nema porodicu, može sebi da prišti i izađe. Najveće zadovoljstvo mu je uređenje stana, a kada sve plati od svoje zarade ostaje u i do hiljadu evra.

-To sam u Hrvatskoj mogao samo da sanjam – poručio je neposredno nakon završetka božićno-novogodišnjih praznika.

ŽELJKO BOGDAN iz Železne Gore: Ako mi u Hrvatskoj daju takvu platu, odmah se vraćam

Željko Bogdan (41) iz Železne Gore po struci je tehnolog i rukovodilac proizvodnog pogona pa je nakon 20 godina rada u Hrvatskoj svoju sreću odlučio da potraži van nje.

– Razlog mog odlaska u Nemačku je bio taj što u bivšoj građevinskoj firmi u Hrvatskoj nisam dobijao redovnu platu. Ako mi u Hrvatskoj daju takvu platu, odmah se vraćam. Za sad ne planiram odvesti ženu i decu gore jer imamo kod kuće previše posla, bavimo se vinogradarstvom. Da nije tako, verovatno bi odmah žena i moje dve ćerke došle da žive sa mnom – ispričao je Željko koji je sa porodicom proveo božićne praznike.

U Nemačkoj se zaposlio u sličnoj takvoj firmi u gradu Rosenhajm. Do posla je došao tako što je pisao upite i molbe pa ih putem mejlova slao različitim firmama u Nemačkoj. Pre nego što se zaposlio u trenutnoj firmi pokušao je u nekoliko drugih u kojima su šefovi bili Hrvati, ali tamo nije bio zadovoljan načinom na koji se radilo ni satnicom, piše mnovine.hr.

– Oni te najpre puste dva do tri meseca da vide kako radiš i koliko poznaješ jezik, a onda odluče kakvu će ti platu dati. Ili je povećaju ili te šalju kući, ali to je zaista redak slučaj jer su Balkanci vrlo kvalitetni radnici. Sa mnom u firmi sada rade Rusi, Poljaci, Hrvati i vlasnici firme i generalni šefovi Nemci – kazao je on.

Nije tamo bolji život nego u Hrvatskoj, napominje Željko, ali zna se čiji je šta posao. Postoji red, rad i disciplina. Sviđa mu se što poštuju i cene radnika. U firmi rade dnevno deset sati, devet sati efektivno, a jedan sat koriste za pauzu. Od ponedeljka do četvrtka rade od 7 do 17 sati, a u petak do 12 sati.

FIRMA I PLATA

Zaposlio sam se kao u građevinskoj firmi niskogradnje, koja je slična firmi u kojoj sam radio u Hrvatskoj. Radim na utovarivaču i ujedno vodim ekipu pa sam i vođa grupe, to je jedno mesto ispod poslovođe. Kod kuće sam imao platu oko 810 evra, a ovde imam 2.300 evra u klasi jedan što znači da još nemam rešene sve papire, što se tiče dece i braka.

Kasnije će mi pripasti klasa tri, to onda znači još 300 evra mesečno. Isto tako, ako usavršim nemački, plata ide gore skoro pa duplo. Dečji dodatak iznosi 185 evra. Oko 1.000 evra bez problema od svake plate mogu stavljati na stranu i da ih ne diram.

Ali moram da napomenem da je to nemačka firma, nije isto ako su Hrvati šefovi. Radio sam pre u nekoliko firmi na probnom radu gde su mi Hrvati bili šefovi, ali nisam bio zadovoljan i plata je bila dosta manja. Neki Međimurci rade u Nemačkoj i za 1.500 evra, moraju da plate sobu 400 evra i još moraju da pokriju troškove hrane i prevoza. To se na kraju ne isplati. Službena nemačka satnica je od 12 evra do 30 evra za srednju stručnu spremu, piše mnovine.hr.

STAN I REŽIJE

Stanujem u privatnim kućama gde stanarinu i režije finansira naša firma. Cene stanova, koje zavise od toga u kom delu grada se nalaze, kreću se od 300 evra po osobi soba (pansion) plus prijava 100 evra, a cene stanova od 500 do 600 evra. Živimo na selu jer je život u gradu preskup. Nakon posla nikud ne izlazimo previše.

HRANA

Prehrana je u mom trošku za vreme rada. Za normalan život treba mi najmanje 10 evra po danu, s tim da dvaput nedeljno imam topli obrok. Ostatak dana jedemo konzerve i sendviče. Uveče nakon posla kuvamo kod kuće. Naravno, ako ostajemo gore preko vikenda, veći su izdaci za hranu, posebno ako izađemo da jedemo u restoran. Tada više ne trošim 10 evra po danu nego od 20 do 30 evra.

PREVOZ NA POSAO I DO KUĆE

Svakog dana putujemo iz naše kuće na selu do gradilišta u kombiju, ali sve je to na trošak firme. Kada nam se premesti gradilište pa do posla treba više od 50 kilometara, tada se selimo u drugu kuću koja se nalazi bliže gradilištu. Jednom mesečn firma nam finansira i putovanje u Hrvatsku, ostatak plaćamo sami.

Od mesta gde radim pa do moje kuće je oko 600 kilometara. Kući putujem svaki vikend pa mesečno potrošim oko 400 evra na te troškove, piše mnovine.hr.

KRISTIJAN GAČAL iz Čakovca: Cela islandska ekonomija usmerena je prema potrebama malog čoveka!

Kristijan Gačal (44) iz Čakovca po struci je samostalni ugostitelj i somelijer (CMS), a prvi put je otišao u beli svet s 19 godina kupivši kartu u jednom smeru iz Zagreba za Miami. Kasnije mu je to postao stil života, pa je radio i u Kopenhagenu, a trenutno ga je život odveo na Island gde radi od početka juna prošle godine.

– Posao i život na Islandu u moju priču su upali slučajno preko poznanstva. Radio sam dve godine u Kopenhagenu u Danskoj, a poznanstva se sa godinama stvaraju i učvršćuju. Dobio sam ponudu koja se ne odbija i nisam se dugo dvoumio oko odluke. Između Danske i Islanda sam radio u Zagrebu, a zanimljivo je da sad provodim više vremena sa svojom decom nego onda – poručio je Kristijan Gačal koji je u Kopenhagenu radio u svetski poznatoj piceriji.

Kristijan radi 20 dana u komadu, pa je 10 dana slobodan. To vreme iskoristi u porodične svrhe, sedne na avion i dođe u Čakovec. Ima dve male kćerke kojima se u tom razdoblju maksimalno posveti.

– Teško je sve to usklađivati, ali uspevam sve da držim u svojim rukama. Nisam osoba koja sedi na jednom mestu i time je zadovoljna. Island je prekrasna zemlja, a odmaralište u kom radim je mesto ličnog napretka i vrhunske usluge. Uslovi rada su više nego dobri, sve je planski organizirano do najsitnijih detalja i elektronski pa tako znaju tačno koliko se i kad radi – kaže somelier.

FIRMA I PLATA

Kristijan radi i živi u odmaralištu hotela Eleven Experience koji se nalazi na severu Islanda. U Danskoj je živeo u samom centru, užurbanim načinom, koji je sad zamenio mirnijim i prirodnijim okruženjem, piše mnovine.hr.

– Kao i u svim skandinavskim zemljama, standard je vrlo visok i rekao bih da su ljudi vrlo bezbrižni. Ekonomija počiva na malom čoveku, pa se smatra da on treba da bude nagrađen za dobar posao kako bi vodio bezbrižan život – poručuju Kristijan.

STAN I REŽIJE

Smeštaj je skup i mesečno iznosi 800 evra za sobu od recimo 13 kvadrata. Mesečna potrošačka korpa hrane za četveročlanu porodicu na Islandu je 9% do 12% ličnog dohotka, režije su dodatnih 10% do 13%. U najskupljem slučaju svi izdaci su do maksimalno 3o odsto, a Kristijan kaže da kad se sve stavi na papir ostane dovoljno novca za pristojan život sa mogućnošću uštede.

– Moram da naglasim da na Islandu apsolutno svaka kuća ima grejanje koje je jeftino ali energetski učinkovito. Islanđani mogu jako dobro da žive, bez obzira na visoke cene i poreze. Nasuprot tome se nalazi cena rada koja je takođe visoka i to se poštuje. Smatram da treba platiti malog čoveka jer će on na kraju dana i potrošiti taj novac, a time dodana vrednost raste – kaže.

JEZIK

Iako je službeni jezik islandski, dobro je znati da su Islanđani vrlo razumi po tom pitanju jer samo 350 hiljada ljudi u ovoj vrlo retko naseljenoj zemlji govori islandski. Prilagođavaju se trendovima pa tako većina dobro govori engleski jezik.

– Nikad se nisam našao u situaciji da me neko ne razumije jer radim u okruženju sa strancima koji dolaze sa svih strana sveta. Naravno da pomaže ako se zna islandski, pa ga zbog toga i učim u slobodno vreme, iako ide sporo – našalio se Kristijan.

PREVOZ I UČESTALOST DOLASKA KUĆI

– U Čakovec pokušavam da dolazim što češće zbog male dece koju imam. Dobra je stvar jer znam tačno kad i koliko radim, pa karte za avion kupujem za dobru cenu. Na kraju me jeftinije ispadne da dolazim kući, nego da u za to vreme plaćam stanarinu na Islandu – rekao je Kristijan koji se nakon dugogodišnjeg iskustva i rada u inostranstvu ipak planira da se vrati u Hrvatsku, ali da bi pokrenuo sopstveni biznis, piše mnovine.hr.

NINA CINDRIĆ iz okoline Bjelovara: Ovde za mesec dana zaradim ono što bih u Hrvatskoj dobila za tri meseca rada

Ona od 21. decembra prošle godine radi u okolini Salcburga, gde će ostati do kraja sezone, a to znači 1. maja, piše portal Bjelovarac.

– Radim na radnom mestu servirke i zaista ne mogu da sakrijem oduševljenje poslom i uslovima, pa je već sada sigurno da ću i sledeću zimu provesti na istom mestu. Posao sam dobila putem austrijske berze rada, iako sam se nakon gledanja oglasa direktno javila poslodavcima sa kojima je sve rešeno, od redovne plate svakog petog u mesecu, zdravstvenog osiguranja, do radnog vremena koje traje osam sati i ni minut više od toga. Zbog toga se s popriličnom nelagodom prisećam sezone u jednom našem jadranskom hotelu gde sam često radila i po 13 sati – kaže Nina koja radi sezonske poslove od 2008. godine kada je završila trgovačku školu.

– Iznos plate je tajna, ali za novac koji ću zaraditi za vreme boravka u Austriji, u Hrvatskoj bih trebala da radim devet meseci ili čak godinu dana. Još preciznije, ovdašnju mesečnu platu u nas bih zaradila za tri meseca – kaže ona.

dijaspora.news