Nebojša više od tri godine živi takav život i kaže da često pomisli kako je na robiji, ali to svakako ima svoje dobre strane. On je svoju priču ispričao za portal Noizz, onakvu kakva jeste – bez ulepšavanja.
– Iskustva onih koji su već bili u Americi su zvučala primamljivo, naročito za studenta kao što sam ja bio. U fazonu, napravi se nekoliko hiljada dolara za kratko vreme. Dugo sam se dvoumio hoću-neću i u poslednjem momentu sam presekao i zapalio preko. Otišao sam da vidim da li će mi se svideti, pa ako se desi da je stvarno tako – onda ostajem. Ne razlikuje se moja potreba da odem od potrebe ostalih, ja sam hteo da zaradim za auto i da olakšam sebi neke stvari prosto.
Uhvatio sam taj poslednji voz za poslove, pošto ih ima svakakvih, pričaš sa milion likova preko skajpa ne bi li našao nešto što ti odgovara. Aplicirao sam za posao u Virdžiniji, nešto najgore ikada, čišćenje soba po hotelima i tako te stvari. Odradio sam sve stvari oko viziranja te 2014. i nedugo zatim 6. juna sleteo u Vašington. Ponašao sam se kao da idem u Beograd, sve nekako na brzinu. Poneo sam bukvalno šaku stvari, jer mi je rečeno da idem u toplije krajeve, sad kad vidim da se ljudi spremaju mesecima i godinama za tako nešto – vidim da je put bio pretežak. Ništa, dovučem se nekako do Virdžinije, tu se spojim sa par naših ljudi koji me upute dalje i nađem smeštaj sa još četvoro ljudi. Radio sam svašta u životu ali tako težak posao nikada, po čitav dan čistim sobe pa idi bre.
Nakon desetak dana dobijam poziv od jednog poznanika koji me zove da vozim kamion za njega. Dok sam sačekao da mi stigne socijalni broj, kupio sam kartu za Čikago i odmah zapalio. Po dolasku sam u džepu imao jebenih 5 dolara. Imao sam sreću da stignem “na gotovo”, jer mi je taj čovek izašao u susret. Ali opet taj osećaj ružan, došao si, totalno izgubljen gledaš ljude oko sebe koji žive život za koji si čuo ili gledao na tv-u. Svi obavljaju nešto, žive u lepim stanovima, voze lepa kola bla bla. Moja prva pomisao je bila “kako ja da dođem do ovoga?”
Išao sam u školu za kamion i radio na građevini uporedo. Škola je relativno lako prošla, jer mi je to super išlo, i posle nekih mesec dana sam seo u kamion. Niko nije lud da ti odmah da kamion od 20 i kusur metara pa sam prošao obuku, a onda sam počeo. Prvih 10 dana ti je sve zanimljivo, dečak jebi ga znaš… Kamioni, putovanja, ludnica. Ali onda kreće da te lomi sve, napor je neizdrživ, ne pita te niko – dan i noć voziš. Nisam mogao da dočekam trenutak kada ću početi da radim konkretnije i napravim neku ozbiljniju kintu. Dolazio sam do trenutaka iznemoglosti kad jedva čekaš da dođeš u stan i smiriš glavu za vikend.
Mnogi ljudi se odlučuju za kupovinu kamiona i ranije, dođu do poznanstava, sednu u kamion preko tih poznanstava i odmah čim malo kinte skupe – otcepljuju se. Meni je to nepoštovanje, jer ipak treba da se odužiš onima koji su ti pomogli, tako da sam ja vozio godinu dana za čoveka koji mi je izašao u susret i nikad neću moći da se odužim celoj njegovoj porodici. Opet kažem, ja nisam plaćao stan i primili su me bukvalno kao člana porodice. Neko od rodbine mi ne bi tako pomogao, siguran sam.
Kupio sam kamion od njih i krenuo da vozim sam. E, to je skroz druga priča. Malo se opustiš jer si svoj na svome i zarađuješ bolje, pa kad god sam osetio umor ostao sam kući. Ali ima to i svojih mana, kad radiš za nekoga logično je da ti je jedina dužnost da voziš. Međutim kad imaš svoj kamion to je rupa bez dna; sipaš gorivo, iznajmljuješ prikolicu, sve popravke koje se tiču kamiona plaćaš iz svog džepa. Ja sam napravio grešku po kupovini, kada sam trebao najviše da radim pauzirao sam gotovo svaki vikend, posle godinu dana ti postane muka od svega i samo želiš da iskuliraš. I dan-danas mi je robija kad krećem na put jer ne vidim ništa više što me privlači u tom poslu – priča on za NOIZZ
Što se tiče života u kamionu, možeš da živiš lepo u njemu – ako se to može nazvati životom. Postoje parkinzi, tuševi, restorani, apsolutno sve što može da ti olakša posao i učini da se osetiš skoro kao kod kuće. Ako si dovoljno lud, možeš da ostaneš tri meseca na putu bez ikakve potrebe da dolaziš kući.
Konstantnost je mnogo bitna, bez nje propadaš vrlo brzo, kao i u svakom poslu. Ranije sam naprimer radio tri nedelje pa sam vikend odmarao. Sada sam proredio, nije mi moranje da se toliko cimam. Dobra strana je to što su naši ljudi koji se bave transportom povezani, sećam se da mi po dolasku engleski nije trebao uopšte.
Možda je mnogima neshvatljivo ali Amerikanci su preljubazni. Kad dođeš na šalter da nešto obaviš, koliko god da je njoj usran dan, šalteruša uvek pita kako si, konverzacija se odvija u pozitivnom smeru, na kraju ti poželi lep dan. Gde god da dođeš dobrodošao si, u suštini kada ti se desi da je neko nadrndan a ti si navikao na sistem ljubaznih ljudi, dođe ti da ga zadaviš.
Ono što će ti svi reći je da su prošli Ameriku uzduž i popreko, od istočne do zapadne, sever jug kompletno. Kad stigneš u neki veći grad uvek te sačeka prvo periferija a onda ogromne zgrade, sve je sterilno previše i ulice su puste. Svi su po kolima jer se dozvola dobija za dan. Seli u kola pre sat i izašli na autoput gde se vozi 120 na sat.
Svakodnevno te isteraju iz takta, zamisli kad u proseku pređeš 1000km na dan, i još ti dođe neki pametnjaković da se ku.či u kolima. Kad već pričam o gradovima, Njujork je nešto drugačije od svega, ima dušu. Nije da nije veštačko, ima dosta novih zgrada ali ljudi menjaju atmosferu i čine ga posebnim. Dok u Los Anđelesu ne možeš da vidiš čoveka na ulici. Čikago je keva, prelep grad za živeti.
Pa, povratak kući kao skroz da se vratim i zaboravim na Ameriku – ne bih. Dosta mi je donela i mnogo stvari sam uspeo da završim o kojima bih u Srbiji samo mogao da sanjam. Trenutno mi je jedini cilj da se sredim sa papirima, da mogu i tamo i ovamo. Pričati o tome da mi nedostaje Srbija i porodica je izlišno, jer to je jedina stvar koja gura napred.
Mislim, dovoljno je reći Srbija. Ono što nikako ne želim je da mi deca odrastaju u Americi, jer rizikuješ da ako ga kući ne vaspitaš na pravi način – sistem od njega napravi debila. Sa decom bi priča bila skroz drugačija, ali ne smem da izgubim priliku da dobijem papire i dođem ovde kad god poželim.
Ovo je sigurno najbolji izvor zarade, sam organizuješ svoje vreme. To mi je najbitnija stvar u ovom poslu, nemam nekoga iznad sebe da mi naređuje i vrši pritisak. Kinta se ne zarađuje lako, a troši prelako. Ono što neki misle da je sve jeftino i da se živi za džabe, to je iluzija. Desi mi se da dođe neko iz Srbije, i kad vidi kolike troškove ja imam zabezekne se. Ko u Srbiji još plaća parking za kamion, izađeš, ostaviš pored puta i uživaš. Ovde ako ne platiš odneše ga.
Dolazak ovde je velika odluka u životu, ljudi ostavljaju žene i decu da bi došli i rizikovali da se ne vrate. Ne bukvalno da se ne vrate, svako od nas može sad da sedne na avion i pravac Srbija, ali ne možeš da ponovo dođeš ovde.
Svi bi dole voleli, ja svakodnevno čujem da neko planira da pobegne ali svi samo planiraju, niko ništa ne radi povodom toga. Nemaju petlju jer dole žive nekim životom i to je to. Retki ljudi su zadovoljni svojim životom, iako to izgleda drugačije, bar one koje sam ja upoznao za ove tri i po godine. Mnogima nešto fali, van tog finansijskog momenta.
Ogromna odluka, nema sumnje da se dosta dobije ali se dosta dragocenih trenutaka i gubi, kao taj socijalan život koji svi vodimo u Srbiji. To je jednostavno rizik na koji moraš da budeš spreman, prvenstveno da se navikneš da budeš sam. Ako si iole pametan, snaći ćeš se. Ja sam najponosniji što mojima mogu da omogućim da putuju i da se odmore. Sada je njihov red da uživaju, da prestanu sa nekim poslovima jer sve mogu da im nadomestim. Ostvaren sam, u jednom trenutku sam iz deteta prerastao u čoveka.”
(dijaspora.news//NOIZZ)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.