Ponosni poljoprivrednik Miloš (23) traktor vozi elegantan i namirisan: U kafani pije samo vodu, a kad se drugi vraćaju iz provoda, on i dalje ore (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Ovaj mladić je jedan od onih retkih ljudi koji vam čvrsto stegnu ruku i široko otvore kapiju kada im dođete u goste, a zbog komšije zastaju na ulici kada prođe, ne bi li ga pozdravili.

Gledam ga kako baca brz pogled ka nebu dok razgovaramo, pa se lako vraća na temu, kao da mu nije na pameti to što jeste, kao da mu od ovog sunca i onih poplava koje se najavljuju ne zavisi sve.Dok izgleda kao da je upravo sišao sa modne piste u beloj, pedantno ispeglanoj košulji, široko se osmehuje izgovarajući neke od velikih životnih istina, sa samo 23 godine.

Posmatram ga i dok kao pravi domaćin toči rakiju i poslužuje nas kafom ispred svoje kuće u Borči, iako nijednu nikada nije okusio – ni kafu, ni rakiju. Kaže da pije samo vodu. Povezujem tog Miloša kog gledam ispred sebe sa poslom kojim se bavi i nikako mi ne ide jedno s drugim.

 

Od prvog ovogodišnjeg jakog sunca zaklanja nas džinovski plavi traktor, onakav kakav se verovatno viđa samo na velikim sajmovima. Proleti mi kroz glavu u tom trenutku da mi liči na Transformersa i čekam da to “čudoviste” od traktora progovori.

Kao da mi čita misli, Miloš kaže da je bila njegova ideja da ga kupe. Obilazio je godinu dana Srbiju ne bi li našao pravi. Sigurna sam da mnogo košta, iako se u traktore ne razumem preterano. Kao da i to čita, mladić mi odgovara da je za njega pre godinu dana podigao kredit, ali da mu se već isplatilo.

Miloš Petrov (23) je jedan od onih retkih ljudi koji vam čvrsto stegnu ruku i široko otvore kapiju kada im dođete u goste.

Dok nas vodi ulicom ka kući, ljudi zastaju da ga pozdrave, a on im nasmejan odmahuje. Kaže da komšijama uvek treba pokazati poštovanje. Jedan od manira koji je, čini mi se, davno izgubljen.

Nekada je bio fudbaler, stizale su i ponude iz inostranstva, Kine, ali je, priznaje, bio realan i odlučio da napusti sport ne bi li nastavio porodični posao. Tako je postao poljoprivrednik.

Dok mi objašnjava kako obrađuje zemlju, ne mogu da ocenim na koji tačno parfem miriše, ali je miris vrlo prijatan. Iako mu sunce smeta, iz bontona skida naočare, da se gledamo u oči dok razgovaramo.

– Od sedme godine sam trenirao fudbal, ali sam sa 20 presekao jer sve ovo što sada imam: kuću, imanje, mašine, ugled… sve je to neko dugo sticao. Pradeda, deda, moj otac. Svi su oni živote posvetili tome i ja njihovu zaostavštinu ne mogu da odbacim tek tako. Prelomio sam, napustio fudbal i posvetio se poljoprivredi. Dres sam zamenio radnim odelom – kaže.

Ne bilo kakvim. Miloš se pravda da je mnogo pedantan zbog horoskopskog znaka koji utiče na njega, ali ja sumnjam u to. Mislim da je prosto takav.

– Moj radni dan na njivi traje minimum 12 sati. Nekada je za poljoprivrednike važilo da su pocepani i prljavi, ali kod mene nije tako. Traktor je moja kancelarija u kojoj provodim ceo dan i zašto da mi bude prljavo? U njega ulazim u beloj košulji, čist, namirisan, stavim naočare za sunce – priča mi Miloš dok preko njegovog ramena gledam u traktor koji se zaista cakli od čistoće.

– Prošlog leta sam morao da prođem kroz centar Borče traktorom, tako u beloj košulji i sa naočarima, pa su me ljudi gledali kao da sam pao s Marsa. Jedna devojka se toliko zagledala, zamalo sudar da izazove – kaže Miloš kroz osmeh.

Iako zvuči neverovatno, nikakve kikseve u životu nije imao. Tako mladom na prvom mestu su mu porodica, vera i disciplina.

– Velika su odricanja. Svakog dana radim bukvalno od ujutru do uveče. Pošto moj posao zavisi od vremenskih uslova, često moram da čekam da padne noć da bih mogao da orem, pa dok moji vršnjaci izlaze, ja u ponoć idem na njivu da radim. Kad se oni vraćaju iz kafane, ja i daje orem i završim tek oko 7 ujutru. Jednom se desilo da sam bio sa prijateljima u kafiću i da su u ponoć oni otišli kući na spavanje, a ja na njivu – iskren je.

Mada mu je na prvom mestu posao, on je urbani mladić koji vodi normalan život 23-godišnjaka.

– Naravno da volim da izlazim i da se provodim, ali bez alkohola. I u kafani pijem samo vodu. Kažu mi da ne znam šta propuštam, a ja ne znam za bolje. Nikada ne bih pio alkohol jer mi u provodu ne treba tamo neka supstanca da mi veštački popravi raspoloženje. Meni je i bez toga fenomenalno – kaže Miloš.

Dodaje da bi samo voleo da se izmisli neka tableta protiv spavanja, jer mu 24 sata nije dovoljno za sve što mora da uradi. Osim što provodi minumum 12 sati na poslu, Miloš svaku noć pred spavanje trenira u teretani.

– Zamisli da moraš da zameniš gumu na traktoru, a nemaš snage za to. Trebalo bi da se uvede kao pravilo da svaki poljoprivrednik mora da trenira – dobacuje nam Milošev otac i ja shvatam da je u pravu dok gledam u traktorsku gumu koja je veća od svih nas.

Kad kažem Milošu da odskače od svoje generacije koja misli da je sramota baviti se poljoprivredom, odgovara mi kao iz topa:

– Ponosan sam na život koji vodim i koji sam sam izabrao. Tačno je da se mnogi tek u 30-oj odluče čime će se baviti, ali ja sam ranije presekao. Izabrao sam čestit posao od kog moja porodica može da živi. I nikada se nisam pokajao, iako je teško – iskren je dok ponovo gleda u nebo.

Shvatam da dok se ja samo radujem proleću, on u tom trenutku razmišlja šta će sunce doneti njegovom poslu. U glavi pravi planove kad će u njivu i istovremeno skače sa stolice da pomogne majci koja prinosi poslužavnik sa kafom. Jos jedan od manira koji se, čini mi se izgubio.

Puštamo ih da se vrate poslu, a oni se zahvaljuju što smo bili.

– Od posla odmaramo samo kad nam dođu gosti, pa ste se mogli i duže zadržati – kaže Milošev otac dok nas ispraća, osmehujući se.

Pitamo Miloša za kraj kako devojke reaguju na njega, na njegovo zrelo razmišljanje i posao kojim se bavi.

– Ne pričam ja o tome, a i ne dovodim devojke u kuću. Ne moraju ljudi baš sve da znaju o vama, a u kuću se dovodi samo ona koja će u njoj ostati. Tako se, pre svega, poštuje porodica – kaže nam na kraju.

(dijaspora.news/telegraf.rs)