Na današnji dan, 11. septembra 1914. godine, u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji rođen je Gojko Stojčević, budući patrijarh srpski.
Na tron Srpske pravoslavne crkve stupio je 1990. godine kao 44. vrhovni poglavar u istoriji. Bio je patrijarh srpski do svoje smrti 15. novembra 2009. godine. Prema želji izraženoj u testamentu, sahranjen je u manastiru Rakovica.
Patrijarha Pavla mnogi vernici su još za života nazivali “hodajućim svecem”, a njegovi poštovaoci već devet godina željno iščekuju da se donese odluka o njegovoj kanonizaciji, odnosno da se patrijarh proglasi svecem.
Iako SPC još nije proglasila patrijarha za svetitelja, to koliko ga je voleo narod i koliko i danas redovno posećuje njegov grob, govori o tome da Srbi i danas osećaju, vole i mole patrijarha Pavla kao sveca.
Matija Bećković, jedan od naših najvećih književnika, sažeo je sentiment naroda o omiljenom patrijarhu u nekoliko rečenica.
– Niko u bučnijem veku nije govorio tiše a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje a da je rekao više. Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči. Niko se za svoju slavu nije grabio manje – rekao je Bećković.
Toliko je, pričaju u sveštenim krugovima, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa. Nikada nije imao kola ni telefon…”Kome sam potreban, neka mi piše”, govorio je.
Beograđani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu…
Sveštenici prepričavaju i da je patrijarh imao lepe, udobne cipele. Te cipele, ustvari, nekada su bile ženske čizme, koje je neko bacio. Od njih je u svojoj radionici patrijarh načinio sebi dobre cipele.
Priča kaže da ga je obućarskom zanatu naučio neki čovek koji je popravljao cipeleu blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima.
Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.
Misli patrijarha Pavla koje nikada nećemo zaboraviti:
– Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.
– Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život.
– Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi.
– Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi.
– Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da kad umre ceo svet plače, a samo on se raduje.
– Jedna čaša vina je mera. Dve čaše vina su mnogo, tri čaše su malo.
– To što osećate izvesne nedostatke, i sa mnom je ista stvar. Uostalom, ko je taj ko ne bi trebalo da je bolji i u intelektualnom pogledu, i u pogledu srca i volje?
– Ne brini, nije Gospod daleko. On je tu sa tobom, zato dočekuj sve mirno, bez žurbe i nervoze, pa ćeš moći sve izdržati sa Njim. To je stvarnost.
– Gledaj da imponuješ ne svojim znanjem i svojom učenošću, nego svojim smirenjem i drugim evanđeoskim vrlinama.
– Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi, i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.
(dijaspora.news/telegraf.rs)
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.