Nekada Sarajlija, a danas stanovnik Toronta, slikar Ozrenko Mrkić jedan je od onih koje je sa Balkana život odveo na drugi kontinent. Od tada već daleke 1994 godine, on sa suprugom Aleksandrom i sinom Filipom (16), poput mnogih sa naših prostora, gradi svoj život pod “suncem tuđeg neba”.
Ozrenko Mrkić ovih dana vredno priprema samostalnu izložbu, pod nazivom “Nekad mi je žao stvarnosti”, koja će za posetioce biti otvorena od 23. marta do 7. aprila u galeriji Srpske nacionalne akademije u Torontu.
Ozrenko je Akademiju Likovnih Umetnosti završio u Sarajevu, u klasi profesora Ljubomira Perčinlića. Odmah nakon akademije bio je primljen u ULUBIH (Udruženje Likovnih Umetnika BiH), ULUJ (Udruženje Likovnih Umetnika Jugoslavije), i kao član tih udruženja učestvovao je na mnogobrojnim grupnim izložbama u zemlji i Evropi. Istovremeno, bavio se i primenjenom umetnošću: proizvodnjom i distribucijom nakita, proizvodnjom lampi tehnikom američkog vitraža, uređivanjem enterijera, scenografijom na televiziji i u pozorištu, kao i ilustrovanjem školskih udžbenika.
Raskrshce sjecanja
Stvaralački put tada mladog umetnika, privremeno je morao da bude prekinut zbog ratnih dešavanja u Jugoslaviji. Ozrenko je svoju prvu samostalnu izložbu održao aprila 1992. godine u Sarajevu u “Muzeju Olimpijskih Igara”, samo mesec dana pred početak građanskog rata. Prisećajući se tog perioda, Ozrenko priča:
” Iz Sarajeva sam izbegao u Beograd. Tamo sam, u početku, radio svašta: krečio, konobarisao, a onda mi je prijateljica Nada Anđelković pomogla da se zaposlim u grafičkoj kući BMG. Tu sam započeo svoju karijeru grafičkog dizajnera i to iskustvo mi je jako koristilo kasnije, po dolasku u Toronto. Tu sam ostao i uživao u tom radu sve do odlaska u Kanadu. U Torontu sam pokušavao da se ponovo vratim slikarstvu. Mnogo sam slikao, izlagao gde god mi se za to pružilaprilika. Grupa slikara, koji su u Kanadu došli sa raznih strana sveta (Evrope, Latinske Amerike, Azije) i ja, otvorili smo galeriju “Propeler”. Neprofitnu, za koju smo sami plaćali troškove rente i organizovanja pojedinačnih projekata. Nakon 3 godine, shavtio sam da se od nekomercijalne umetnosti ne može živeti i tada sam se ponovo vratio dizajnu. “Propeler” je i danas jedan od najznačajnijih i najvećih neprofitnih umetničkih kolektiva u Torontu.
Tokom 90 – tih godina, među emigrantima sa prostora bivše Jugoslavije, bilo je i mnogo slikara, muzičara, umetnika svih profila. Ozrenko objašnjava da su i u Toronto u to vreme dolazili umetnici sa naših prostora:
“Jako mnogo dobrih umetnika sa prostora bivše Jugoslavije je došlo u Toronto 90-tih godina. U početku smo pokušavali da se organizujemo i da radimo zajedničke projekte, ali kasnije se sve to rasplinulo i gotovo nestalo. Jedan od najznačajnijih projekata koji i danas predstavlja radove naših umetnika je “Art Salon”.
Zavjera odsutnih
U brojnim intervjuima koje je davao za medije, Ozrenko je svoj odnos prema umetnosti i slikarstvu objašnjavao ovako:
“Umetnost je delo koje nastaje kao potreba čovjeka da neko svoje osećanje ili razmišljanje materijalizuje. A samo slikanje je, za mene, proces sličan meditaciji koja opušta i ispunjava srećom. Ne volim kada me “guraju” u jedan slikarski pravac zato što smatram da nijedan iskreni umetnik, svoj rad i ne može da definiše, zarobi unutar suvoparnog termina koji su izmislili i plasirali kritičari.”
dijaspora.news/nasiusvetu.com
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.