Iz završne reči đenerala Mihailovića na jugoslovenskom komunističkom sudu jula 1946.
“Verujem da će se naša buduća pokolenja, na pravi način pozabaviti nevino stradalima; kako od nemačke, ustaške, muslimanske, belogardijske i balističke, tako i od vaše (partizanske) puške. Takve zahteve nameće istina, kao najbolja zaštitnica od nove nesreće…
Od svih savezničkih vojski u svetu, naša je bila jedina, koja se borila ne samo na jednom, na dva, već, na žalost, na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do zuba naoružanog, protiv ustaša koji su po zločinima premašili svoje nemačke gospodare, stavljajući pod nož sve što je srpsko, bez razlike, žene decu i starce, i protiv trećeg, Titovog, najžalosnijeg i najtežeg fronta koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajući njene snage i pretvarajući nacionalni, u građanski rat, do istrebljenja…
Dok mi mislimo na oslobođenje, komunisti misle na osvajanje vlasti radi uspostavljanja svoje diktature. Ukoliko su se oni borili protiv okupatora, ta se borba svodila na odbranu života, njihovog, a ne narodnog. Njihova glavna briga sastojala se u stalnim napadima na moju vojsku i druge rodoljubive građane. Za vreme svake borbe sa Nemcima, i njihovim saveznicima, nalazili su se u mojoj blizini. Tako smo celu njihovu borbu osećali na svojoj koži, mogo teže mi, nego okupatori…
“Gospodo sudije, onaj koji nadživi ovo vreme, dostići će istinu i o nama koji odlazimo, i o vama koji stupate na naša mesta. I ovom prilikom jako žalim što se moja vojska u otadžbini, uključujući i sve četničke formacije, od svih ostavljena, nije razvijala onako kako treba i kako sam ja zamišljao. Kolike su štete, za naš narod što nije teklo po mojoj zamisli i da li je stvarno ima, reći će pokolenja…
Gonjeni pred udruženim četvorostrukim neprijateljem, gladni, goli, bosi i nenaoružani, spoticali smo se i padali. Svuda usput iz jama, u koje smo upadali, čulo se i Bogu teško umiranje. Iza nas na žbunju, ostajale su naše izgažene i zgužvane šajkače, torbe-tkanice, kanice, pletene čarape, rukavice, opanci i obojci. Biće mi lakše na nebu, ako nova pokolenja upale najmanje 20.000 sveća, borcima koje sam izgubio dok me je Tito progonio kroz Bosnu. Tokom ovog suđenja slobodi sam se nadao samo u zaboravu. Moje sadašnje nade i molbe usmerene su isključivo ka nebu…“
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.