Ovo je najlepša srpska kuća: Stara je 133 godine, a kad otvorite vrata, ulazite u magiju

– Mnogo sam novca u nju uložio, ali davno sam rešio da ne dopustim da propadne. Dok sam živ održavaću je. U njenim su temeljima koreni moje porodice, u njoj osećam toplinu i energiju, deo sam nje. Ona je podsetik ko sam i odakle, ona je predstavnik stare srpske kuće, spomenik – kaže Dragan Gligorijević iz Jagodine, vlasnik polovine ove čatmare.

foto telegraf

A kuću su pre 133 godine podigla četiri brata – Aca, Aksentije, Đorđe i Antonije Kostić.

Aca je bio prvi školovani čovek u selu i komandant uprave u selu Bagrdan za vreme Prvog svetskog rata. Kostići su bili imućni. Imali su mnogo ovaca, zemlje, mnogo para, čak 20 slugu. Nakon ženidbi, braća napraviše na svom imanju četiri kuće, ali je ova koja je glavni junak priče bila najlepša. I ko će je dobiti? Priča se da je odluka donešena izvlačenjem drvaca. Pripala je Aci.

Foto: Dejan Mihajlović

Kuća je pravljena od blata, slame, drveta i kamena. Krovne grede stare su koliko i kuća. Pravljene su od srčevine, to je srednji deo, srce hrastovog drveta, najkvalitetniji deo stabla. Deda mi je pričao da su grede, duge po 13 metara, iz planine dovožene duplim zaprežnim kolima. Podrum je građen od kamena, sa sobicom u kojoj se čuvalo voće i povrće i burad za rakiju. Doksat je autentičan i služio je da se po dolasku iz njive na njemu sedi, odmara i večera. Kuća je oslikana 1891. godine, i tu ništa nije menjano, te boje opstaju do danas – objašnjava Dragan Gligorijević.

A u njoj – velika slavska soba, s autentičnim, oslikanim krevetima, klupama, velikim stolom i kubetom, spavaća soba, dnevni boravak s ognjištem, sofrom, tronošcima. Dragan kaže da je 90 odsto nameštaja i razne opreme za kuhinju, te alata, iz tog vremena. Da su to stvari koje su upotrebljavali njegovi preci. U kući su sačuvane i kadice, drvena korita, češagije, grnčarija, ramovi za tkanje.

Foto: Dejan Mihajlović

Vidite, nekada čovek bira pun novčanik ili puno srce. Ja sam izabrao ovo drugo. Uložio sam u kuću prvi put oko 2.000 maraka, pa godinama po par stotina evra. Oko 2002. godine bila je muzejski sređena. Uspeo sam tada da nađem majstora koji zna da radi s blatom i koji je sredio zidove, te ćeramidu da popravim krov. Ofarbao sam stolariju. Ipak je propala vremenom, moram da zamenim čitav krov, stavim nove grede, prepokrijem ćeramidom koju nabavljam godinama, što je investicija “teška” jedno 2.000 evra. Ali, ne mogu da je pustim da propadne. Dolazim u nju vikedima, samo da radim, nikada ne odmaram, ali ne mogu da dopustim da postane zgarište. Ona je ono što ću ostaviti za sobom, kao moji preci – trudi se da objasni Gligorijević kome je ova kuća “sa majčine strane”.

A onaj Aca Kostić, što je kuću lepoticu dobio izvlačenjem drvaca, imao je tri ćerke. Jednu je udao za Stojanovića, prizetka iz obližnjeg sela Vojska. Tako je kuću nasledio ujak Dragana Gligorijevića, koji je u čast gazda Ace prezime Stojanović promenio u Kostić. U znak zahvalnosti zbog brige o kući, Draganu je ujak prepisao pola ovog zdanja

– Naše seoske kuće postaju zgarišta, ali moja neće. Zaboravljamo ko smo i odakle smo, ali moja ćerka Nikolina neće. Ne mogu da dajem novac obilazeći svetske znamenitosti, a moju da pustim da propadne – zaključuje Dragan Gligorijević uz napomenu da je njegova kuća preživela dva rata.

On kaže da je Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda ovu kuću uvrstio u katalog najlepših srpskih kuća.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)