OVAKO JE PISAO ZORAN ĐINĐIĆ Kako je video Kosovo, Jugoslaviju, moć…

O stogodišnjici Pariske komune

“Jednoga dana umrli će ustati preko crknutih dana ubuđalog vremena, jednoga dana mrtvi će se podići i tražiće osvetu. Bilo ih je trideset hiljada. Ne, bilo ih je trista hiljada. ne, bilo ih je tri miliona. Pre sto godina. Bilo ih je možda tri milijarde. Jedan čovek – jedna planeta. Jedno srce – jedno čovečanstvo. U jednu zenicu stao bi čitav kosmos….

Za sebe nisu ništa hteli. Želeli su samo jedno sutra… Želeli su da mi uspravno hodamo, da mi slobodno pevamo. Želeli su nešto svetlo, kao kap rose na latici cveta. Pariz je bio ruža, Pariz je bio san, Pariz je bio baklja u tami sveta. Sedamdeset dva dana je trajao san. Prekratko da bi postao java. Predugo da bi ostao tek san. To je priča koju treba dovršiti. To je pesma koju treba dopevati….”

(Deo gimnazijskog rukopisa Zorana Đinđića koji je u arhivi pronašao njegov profesor sociologije u Devetoj beogradskoj gimnaziji Milo Petrović)

O kosovskoj krizi u bivšoj Jugoslaviji

Foto: Petar Dimitrijević / RAS Srbija

…”Kosovo nije poslužilo kao katalizator za načelno preispitivanje temelja na kojima je naša politička zajednica konstituisana nego kao dobrodošli povod da se takva rasprava izbegne”.

(Iz knjige “Politika i društvo”, rasprave, članci, eseji)

O kontroli moći

“Na koji način je moguća efikasna kontrola moći? Ako isključimo metafizičku zamisao o samokontroli i samonormiranju, ostaje nam ultimativni odgovor: moć se može kontrolisati samo konkurentskom moći, tj. politička moć se može kontrolisati isključivo političkom opozicijom”.

(Blic/Iz knjige “Politika i društvo”, rasprave, članci, eseji)

O voajerima demokratije

“Vladajuća politička scena u Srbiji može se opisati jednom rečenicom: vode predizbornu kampanju, a na izbore i ne pomišljaju. Trenutno je u opticaju nekoliko argumentacijskih figura koje bi trebalo da zamagle pomenuti apsurd. Najznačajnije su dve – legalistička i patriotska…

Legalistički argument omiljen je među partijskim reformistima. On za njih predstavlja neku vrstu političkog prezervativa. Mirno se mogu odreći mehanizma samokontrole i prepustiti se čarima liberterstva. Ustav kao kondom čuva ih neželjenih posledica tog novog promiskuiteta koji, zasad, nudi čista zadovoljstva bez obaveza. Psle čitavih decenija ideološke monogamije, sada su otkrili pluralizam i najviše bi voleli kada bi ga imali u bezopasnom obliku, kao ružu bez ijednog trna. Ili prozaičnije: kod kuće neugledna ali nezamenjiva supruga/partija, a na ulici neobavezni flertovi. A sve skupa pod firmom slobodne ljubavi. Istinski voajeri demokratije…”

(“Stav”, jun 1990, iz knjige “Politika i društvo”, rasprave, članci, eseji)

O Jugoslaviji

“…Minerološkim pojmom pseudomorfoze Osvald Špengler je označio nesklad između “sadržaja” i “forme”… Nije li Jugoslavija rezultat pseudomorfoze? Nije li ona kao državna tvorevina na raspolaganje stavila samo praznu formu u koju se slio rastući i nekontrolisani sadržaj (kao “nacionalni tokovi”), koji bi rado, samo da je mogao, stvorio vlastitu formu, ali je sticajem političko-istorijskih prilika bio prinuđen na prilagođavanje? Da li je Jugoslavija – posmatrano funkcionalno, a ne sa stanovišta subjektivnih motiva aktera – imala samo tu osnovnu ulogu da osigura pozadinu za nastanak nekog, njenoj spoljašnjoj arhitekturi stranog sadržaja, naime za nastanak nacionalnih država osnovnih naroda koji su se u njoj skupili?…. Jugoslavija, sveća koja gori s oba kraja!”

(Iz knjige “Jugoslavija kao nedovršena država”)