OTKRIVENE NAJMRAČNIJE DAFININE TAJNE: O ubistvu porodice, računima u Švajsarskoj i masonskim šiframa!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

U velikoj dnevnoj sobi kuće na Senjaku Dafina leškari na trosedu, ja zavaljen u fotelju. Pauzu koristimo za gledanje Dnevnika RTS. U trenutku kad se na ekranu pojavljuje lice Milana Beka, Dafina kaže: „Gledaj kako se šepure! A svi su oni bili moji dileri!“

U zimu 1997-98, kada je javnost verovala da je vlasnica Dafiment banke u kućnom pritvoru, pripremajući veliki intervju koji nikada nije objavljen, sastajao sam se sa Dafinom Milanović u njenoj kući na Senjaku i u poslovnom prostoru koji se nalazio usred Knez Mihailove 13-15.

Listajući dokumentaciju jednog prepodneva, pročitao sam kako se Dafina, nakon tragedije u kojoj je stradala njena porodica, pre sahrane u kapeli zaklela nad mrtvim telom svoga sina Živka. Istog dana, u razgovoru Dafina mi je u jednom trenutku prišla i, da ne čuju prisutni, šapnula: „Oni su živi, samo ne smeju da se vrate u Srbiju“.

 

DILERI
Tu subotu nikada neću zaboraviti. Iako sam bio na početku karijere, te mi je mogućnost da intervjuišem Dafinu u vreme kada drugi novinari to nisu mogli delovala inspirativno, nimalo nisam priželjkivao da glumim Herkula Poaroa. No, da situacija bude gora, nakon šokantne izjave Dafina mi je u ruke tutnula dokument za koji je rekla da predstavlja ovlašćenje za raspolaganje sredstvima koja je njen pokojni suprug imao kod Kraljevske švajcarske banke. Bio je to običan list papira, rekao bih foto-kopija, sa meni nepoznatim memorandumom i tekstom, u kome sam, budući da ne znam nemački, prepoznao jedino ime Dragana Milanovića.
Kako se u mojim rukama taj za Dafinu važan papir nalazio svega tridesetak sekundi, stigao sam tek da je upitam kakva je to kombinacija slova i brojki masnim slovima istaknuta pored imena njenog supruga?
„To je šifra masonske lože“, šapnula je bojažljivo, osvrćući se nestrpljivo oko sebe. I odmah mi je otela papir iz ruke, ne ostavljajući ni najmanju mogućnost da ga kopiram, dam da se prevede i upotrebim kao dokaz u, kako sam naivno verovao, ekskluzivnoj priči na kojoj sam radio.

 

Odlazeći toga dana kući, toliko sam bio pod utiskom Dafinine izjave da njen suprug Dragan, sin Živko i ćerka Ljiljana nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj jula 1992. da mi se u nekoliko navrata učinilo kako dva kršna momka, na desetak koraka iza mene, zapravo sve vreme špartaju u mom pravcu.
Držeći fotografije na svom radnom stolu, puna pijeteta, Dafina je u narednim razgovorima o članovima svoje porodice govorila isključivo kao o pokojnicima i nikada više nije pomenula mogućnost da su živi. Meni pogotovo nije padalo na pamet da pokrećem tu temu, samo sam je jednom upitao zašto ih je sahranila na Lešću kad je u to vreme bila toliko moćna da je mogla da kupi pola Novog groblja. Odgovorila mi je da je to učinila zato što je njen suprug (Dragan Milanović je nekada bio kapetan Rečne mornarice, odakle potiče i poznanstvo sa Mihaljom Kertesom, jedno vreme šefom obezbeđenja Dafiment banke) voleo reku, „a sa Lešća se lepo vidi Dunav“.
I ostala moja sećanja na druženje s Dafinom Milanović, u vreme kada ona, kako je kasnije govorila, sama nije mogla da ode ni do toaleta, vrve od bizarnosti. Jednu od njih opisao sam u nedavno objavljenoj knjizi „Rečnik srpske tranzicije“. U velikoj dnevnoj sobi kuće na Senjaku Dafina leškari na trosedu, ja sedim zavaljen u fotelju iste kožne garniture boje slonove kosti. Pauzu u obavljaju mamutskog intervjua koristimo za gledanje Drugog dnevnika RTS. U trenutku kad se na ekranu pojavljuje lice Milana Beka, Dafina kaže:
„Gledaj kako se šepure! A svi su oni bili moji dileri!“

PROPAST
Tih devedesetih godina prošlog veka u Srbiji između stvarnog i bizarnog gotovo da i nije bilo razlike. Tako je i u priči o Dafini Milanović, sitnom prevarantu specijalizovanom za izdavanje čekova bez pokrića i falsifikovanje tuđih potpisa. Za nju je šira javnost čula prvi put čula 9. oktobra 1991, kada postaje predsednica Dafiment banke, koja je, prema nalazu Komisije Narodne banke Srbije, za manje od dve godine oko 160.000 štediša ojadila za sumu veću od 450 miliona nemačkih maraka. Kao da su im vrane popile mozak, građani Srbije pohrlili su da spas od inflacije i beznađa prouzrokovanog početkom rata na tlu bivše SFRJ potraže kod „srpske majke“, kako su zvali Dafinu, u kamatama koje su na mesečnom nivou desetak puta premašivale najprimamljivije godišnje kamate u razvijenim zemljama.

 

Ali bajka je trajala kratko. Već 7. marta 1993, kada je iz zemlje pobegao Jezdimir Vasiljević, vlasnik takođe piramidalne štedionice Jugoskandik, među štedišama nastaje panika i počinje pravi stampedo na šaltere Dafiment banke. Dužina redova u kojima su stajali oni koji su želeli da podignu svoj novac može se porediti sa mimohodom Beograđana koji su početkom maja 1980. ispred Savezne skupštine čekali da odaju počast Josipu Brozu Titu. Uzalud su svi mogući mediji uveravali štediše da je njihov novac na sigurnom. Već 1. maja proglašen je bankrot, a dva i po meseca kasnije, 14. jula 1993, Dafina je vraćena sa graničnog pelaza Kelebija i oduzet joj je pasoš.
Slede godine života daleko od očiju javnosti, godine u kojima su se Dafinine štediše, organizovane u nekoliko udruženja, uporno i bezuspešno borile za svoja prava. Prateći njihove aktivnosti kao novinar Blica, krajem leta 1997. došao sam u posed zapisnika sa jednog njihovog sastanka, na kome je, navodno, bila prisutna i Dafina. Uredništvo je objavilo integralni tekst zapisnika, a na naslovnoj strani krupnim slovima pojavila se optužba protiv vlasti, čija se suština može sažeti jednom rečenicom – Dafiment banka je bila državni projekat iza kojeg je stajao lično Slobodan Milošević.

Nekoliko dana kasnije od tadašnjeg glavnog urednika Blica Manojla Vukotića dobio sam zadatak da sa Dafinom Milanović uradim veliki intervju, koji će biti objavljen u vidu feljtona. I tako je počelo naše druženje, uglavnom u Knez Mihailovoj 13-15, a ređe u Dafininoj kući na Senjaku. Profesionalno gledano, taj megalomanski intervju, iscepkan u sedam-osam dvočasovnih seansi, obavljanih u razmacima od pet, sedam, pa i deset dana, kako je njoj odgovaralo, s moje je strane bio loše vođen. Iako sam u startu shvatio o čemu Dafina nikako ne želi da govori, a koje detalje kiti i šminka po aršinima vlasti, bio sam nemoćan da tok razgovora preusmerim u željenom pravcu.

 

Delom zato što je Dafina na svako moje provokativno pitanje odgovarala munjevitom promenom teme, ili kratkotrajnim prekidom razgovora zbog obavljanja neke banalne radnje, a delom zbog činjenice da tokom svih tih razgovora nijednog trenutka nismo bili sami. Uvek su se, ne baš za istim stolom sa nama, ali u neposrednoj blizini, nalazile osobe za koje nisam mogao da razaberem da li su pripadnici obezbeđenja, posluga ili članovi familije.

No, jedno je bilo sigurno. Dafina je svaki momenat koristila da pokaže kako sa optužbama objavljenim u novinama nema nikakve veze. Za Miloševića je govorila da je genije, jedini čovek kome se istinski divi i koji od nje nikada ništa nije tražio. A svaki moj pokušaj da pokrenem temu okončanja razgovora i pripreme materijala za štampu, propratila bi pretećom rečenicom:
„Ništa ne smeš da objaviš dok tata ne dozvoli!“

SPECIJALNI POSLOVI  
Mnogo godina kasnije, kada je nova vlast protiv nje pokrenula sudski proces, već obolela od raka dojke, nekadašnja mis Skobalja (mesto kraj Smedereva gde je Dafina rođena) u izjavi datoj istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu optužila je Slobodana Miloševića da je preko tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije Borislava Atanackovića naložio osnivanje Dafiment banke sa ciljem da se, kako je rekla, „operu dve milijarde dolara od ‘specijalnih’ poslova“. U razgovoru sa mnom, izuzev paušalne tvrdnje da su svi ljudi iz vlasti i javne ličnosti podigli svoj novac pre kraha banke, nikoga nije imenovala. Nešto malo ružnih reči izrekla je o Milutinu Mrkonjiću, a sav gnev sručila je na nekadašnju najbolju prijateljicu Klaru Mandić.
„Sve zlo je ušlo u moju kuću sa Klarom Mandić. Ona me je zombirala“, rekla mi je, a slično je ponovila i u nekim intervjuima nakon 2000. godine.

 

Moguće je da je time pokušala da opravda i neke svoje bisere, poput toalete (kitnjasti šešir, drečavoroze haljina i cipele) u kojoj se pojavila na promociji pompezno najavljenog projekta zdrave vode sa Šavnika, svega dva meseca nakon pogibije svoje porodice. Iako oni koji je dugo poznaju tvrde da je oduvek bila „posvađana sa bojama i dezenima“, neuobičajen način iskazivanja žalosti nošenjem odeće neukusno jarkih boja i skupocenog nakita, kod dela javnosti dodatno je podgrejao sumnju u istinitost verzije o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginula njena porodica. U prilog verovanju da je tragedija iscenirana išla je i izjava advokata Milenka Radića da je pet dana pre nesreće iz Dafiment banke izneto pet miliona maraka u kešu i kupljeno pet avionskih karata. Sve je to bilo u potpunom neskladu sa čituljama preko cele strane koje je jula 1992. objavila Politika, prvi put u svojoj istoriji odstupivši od standardne veličine oglasa za objavu smrti.

Dafinin rođeni brat Dobrica Todorović u intervjuu za Nedeljni telegraf februara 2003. izjavio je da mu vlast nije dozvolila da ode u Mađarsku i identifikuje zeta i sestrinu decu. „Uhapšen sam u Subotici i vraćen u Beograd, a majci Milanki lica i tela nastradalih nikada nisu pokazana.“
Sama Dafina na sudu je izjavila „da je Slobodan Milošević likvidirao njenu porodicu“ kada je saznao da je „nadmudren i prevaren“ u finansijskoj operaciji koja je vođena preko njenog muža, dodavši da je pre „likvidacije“ od muža dobila ovlašćenje da je jedini naslednik tog kapitala (možda je to onaj papir koji je meni pokazivala). Iako je nekoliko meseci posle tragedije u Mađarskoj pričala kako je sanjala svoju decu koja su joj rekla: „Mama, mi smo anđeli koji su Bogu bili potrebni, a tebe je poslao dole da budeš naš izvor svetlosti na zemlji“, nekoliko godina pre smrti septembra 2008. Dafina je za Glas javnosti izjavila da pravu istinu o sudbini svoje porodice nikada nije saznala:
„Znam da nije bilo saobraćajnog udesa, ni slučajnog ni namernog. Da li je moguće da se u kolima koja su išla 180 kilometara na sat ne razbije staklena tegla u kojoj je bilo slatko od trešanja?“
Zbog sličnih protivrečnih izjava, poznati beogradski advokat Sava Anđelković jednom je za Dafinu rekao: „Ona je ili perfidna ili bolesna“.

LOPOV IZ UBEÐENJA  
A ako mene pitate šta danas mislim o ženi čiji je sestrić snimio ploču sa pesmom „Moja tetka može sve“, koja je ginekologu koji je porodio njenu ćerku Oliveru poklonila „mercedes“ i koja je dva meseca pred potpuni krah svoje banke tvrdila da će otkupiti dug Srbije, jedini iskreni odgovor bi glasio: Ne volim ni da je se setim. Ma koliko da sam je u momentu kada je na naslovnoj strani jedne novine objavljena njena slika bez kose, opale nakon zračenja na Onkološkom institutu, žalio mnogo više nego njene štediše.

 

Verujem da svakog novinara u karijeri zadesi poneka priča koju bi voleo da zaboravi, priča koja mu odnese mnogo energije, a nimalo ga ne približi ispunjenju osnovne misije novinarstva – istini. Jasno da je Dafiment banka, kako je to svojevremeno objasnio bankarski stručnjak Branko Čolanović, od početka bila ratno-profiterska banka, koja je u uslovima međunarodnih sankcija obavljala veliki državni posao. Samo formalno, na čelu te banke nalazila se Dafina Milanović, kako kaže Čolanović, proizvod policijskog uma, koji je nepogrešivo pronašao pravu ličnost za najveću pljačku na Balkanu – pljačkaša iz ubeđenja, a ne racionalnog lopova koji postavlja pitanja i uslove.

Ali to su samo opšta mesta. Detalje afere „Dafiment“, imena i prezimena, cifre, kao i pravu istinu o sudbini porodice Milanović, verovatno nikada nećemo saznati. Ima u tome i mojih „zasluga“. Jer izuzev teksta „Krunski svedok u hladu Senjaka“, koji sam, koristeći delove neobjavljenog intervjua, objavio u proleće 1998, po prestanku viđanja s Dafinom i moje lično interesovanje za ovu temu gotovo sasvim je presahlo. To je verovatno i bio cilj onih koji su nam bacili mamac u vidu velikog intervjua-feljtona. Nakon usvajanja Zakona o vraćanju stare devizne štednje, koji je obuhvatio i štednju u Dafiment banci, prestali su i kontakti sa udruženjima štediša, došla je nova vlast, počela je privatizacija, stigle su nove afere…
Ostalo je samo sećanje na zimu 1997-98, na pistaće i plazma televizor koji sam prvi put u životu video kod Dafine, na njeno ludilo ili lucidnost kojima se, uprkos nedostatku vrlina, branila od sopstvene nesreće. Baš kao što i mnogi danas u Srbiji svesno izbegavaju da se prisete groznih devedesetih i njihovih glavnih aktera, od kojih su mnogi i danas na sceni, ponašajući se kao Radoman Božović, koji je, u momentu kad je poslanici Savezne skupštine SRJ trebalo da raspravljaju o izveštaju Anketnog odbora o Dafiment banci, sednicu prekinuo rečima: „Ja moram da idem u pozorište“.

(Dijaspora.news/Newsweek.rs)