OSTALA NEPOKRETNA ZBOG JEDNOG POKRETA: Dok sam stigla do Ivane, više nisam mogla da stojim! Doktori su samo rekli da se naviknem na kolica!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Laura Lovošević (20) iz Zagreba ostala je nepokretna kada je bila u sedmom razredu i to samo zbog toga što je napravila nagli pokret!

Zagrepčanka Laura Lovošević ima 20 godina, išla je u sedmi osnovne kad je, spremajući se za školu, u kupatilu napravila nagli pokret zbog kog je nešto kasnije počela da oseća neobične trnce u nogama. Do trenutka kad je došla do drugaricinog stana već je polako počela da gubi osećaj u nogama, a u roku od pola sata više nije mogla da stoji. U bolnici joj je dijagnostifikovan transverzalni mijelitis, upala kičmene moždine; doktori su joj tada samo rekli da se navikne na kolica!

 

“Sat je zvonio u devet, probudila sam dobro raspoložena. Bio je četvrtak, 7. april 2011. godine. Dan kad je, nakon što sam tri nedelje provela u krevetu, trebalo da se vratim u školu. Najprije sam imala upalu krajnika, a onda sam pokupila virozu. Oko podneva sam počela da se spremam, dogovorila sam se s najboljom prijateljicom Ivanom da ću pre škole doći do nje. Bila sam u kupatilu. Kada sam se očešljala, vratila sam četku u fioku i celim telom se naglo okrenula prema vratima. Odjednom sam osetila laganu bol u leđima, nisam se previše opterećivala s tim, mislila sam da će proći. Stavila sam ranac na leđa i krenula. U dvorištu je tata razgovarao s nekim čovekom, mislim da je bio popisivač stanovništva. Prošla sam pokraj njih dvojice i mahnula tati”, priseća se Laura. Ona kaže da je, dok je izlazila na ulicu osetila čudne trnce u nogama.

 

“Nisu bili bolni, ali su bili neugodni. Osećala sam se kao da ću pasti. Hodala sam pokraj potoka koji vodi prema susednom naselju Voltino, gde se nalaze škola i Ivanina zgrada. Putem nisam srela nikoga. Sve je bilo neobično prazno. Bio je lep prolećni dan, jako sunčan. Sećam se da mi je trava iz nekog razloga delovala nestvarno zelena, a potok, koji je inače ružno prljav, imao je neku ludo tirkiznu boju. A onda mi je hod postajao sve teži. Počela sam da razmišljam o tome kako niko, ako se nešto dogodi, neće moći da mi pomogne, jer nikoga nema”, kaže Laura i dodaje da je nekako uspela da dođe do Ivanine zgrade.

“Zakoračila sam u lift, pričekala da se zatvore siva išarana vrata i doslovno pukla. Počela sam da plačem. Izašla sam na šestom spratu, pozvonila na njena vrata i ušla u stan. Ispričala sam joj šta mi se događa, rekla mi je da sam verovatno iscrpljena od virusa. Otišla je do kuhinje i sipala mi sok. Kada se vratila u boravak, ja sam se srušila sa stolice. Pokušavala sam da se podignem, ali nisam mogla, od tog trenutka nisam više osećala noge”, objašnjava Laura kako je izgledao dan koji joj je promenio život, tada je imala samo 13 godina.

 

Ona kaže da je do tog trenutka bila potpuno zdrava devojčica koja je stalno jurila okolo. U tom trenutku uhvatila ju je panika jer nije mogla da ustane.

 

“Objašnjavala sam Ivani da više ne mogu da sedim jer konstantno gubim ravnotežu. Podigla me s poda i prebacila na krevet. Napokon sam nazvala mamu i rekla joj da ne osećam noge. Mama i tata su došli za pet minuta. Prvo su me pitali jesam li možda pala i slomila nogu. Neprestano su me pipali po nogama, nadajući da će izazvati bilo kakvu reakciju. Onda sam im sve ispričala, kako sam postepeno, kroz tih pola sata koliko je prošlo, potpuno izgubila osjećaj u nogama. Tata me podigao u ruke, odneo do auta i odvezao u bolnicu. Sećam se kako, dok sam pokušavala da pronađem poziciju u kojoj donekle mogu da zadržim ravnotežu, u autu nisam paničila. Bila sam uverena kako klinci ne mogu da budu ozbiljno bolesni. Mislila sam da ću jednostavno u bolnici dobiti nekakvu injekciju od koje ću prohodati…”

Po dolasku u bolnicu lekari nisu mislili da je Laura hitan slučaj. Pregledali su je tek nakon nekoliko sati i prvo rekli da je verovatno priklještila neki živac i hteli su da je pošalju kući. Srećom, umešala se njena majka koja je medicinski radnik i Lauru su hospitalizovali.

 

“To mi se činio kao zgodan način da izbegnem test iz matematike koji je bio najavljen za sledeći dan. Mama je ostala sa mnom. Smestili su nas u sobu s još nekoliko dece koja su bila znatno mlađa od mene. U sledećih nekoliko sati, stanje mi se pogoršalo. U nekoliko navrata sam izgubila svest. Imala sam osećaj kao da mi se oduzetost još proširila, odjednom više nisam osećala ništa ispod pupka. Kasno naveče, negde oko ponoći, oko mog kreveta okupilo se nekoliko doktora. Najstariji je postavljao pitanja, a ostali su samo klimali glavom. Poslali su me na magnetnu rezonancu, ali aparat nije bio ispravan pa su me istu noć prebacili. Na putu sam prvi sam zadremala, a probudila sam se kada su me smestili na Intenzivnoj. Čula sam doktore kako spominju neku retku bolest zbog koje bih u roku od nekoliko sati trebalo da budem potpuno paralizovana. Kasnije sam saznala da se ta bolest zove Guillain-Barré. U tom trenutku mama se potpuno raspala i počela je da plače. Nakon toga su me odveli na magnetnu rezonancu. Ugurali su me u taj aparat, stavili mi slušalice na uši i sledećih sat vremena morala sam da budem potpuno mirna. Ostatak noći iščekivala sam potpunu paralizu. Svako malo sam podizala ruke. Bila sam presrećna što mogu da ih pomerim”, kaže Laura koja je u bolnici ostala tri nedelje na brojnim ispitivanjima.

 

“Doktori su na kraju zaključili da je moju oduzetost izazvao transverzalni mijelitis, odnosno upala kičmene moždine. Najčešće je izazivaju bakterijske ili virusne upale. Početak bolesti sam očito izdržala na nogama, a trajna oduzetost dogodila se nakon tog naglog okreta u kupatilu. U bolnici mi nisu otvoreno rekli da ću ostati paralizovana. To sam zaključila kada su govorili kako bi trebalo da se naviknem na kolica.”

 

Dani koji su usledili bili su veoma mučni za Lauru. Druga decu u školi su mislili da glumi da je nepokretna kako ne bi išla na nastavu.

Za devojčicu su usledili meseci oporavka i fizikalne terapije. U školu se vratila tek nakon pet meseci, na početku osmog razreda. I pored sve muke, Laura je nastavila da se bori, sada i studira.

 

U bolnicu odlazi samo na kontrole.

 

“Uvek znam što me čeka: obavim nekoliko pretraga, a onda me doktori ispituju kako se osećam. Nikad mi ne kažu ništa konkretno o mom stanju, samo da se vidimo opet. Na zadnjoj kontroli, koja je bila pre otprilike godinu dana, dočekao me jedan mladi hirurg. Delovao je jako zainteresovano za moje stanje. Dugo je proučavao medicinsku dokumentaciju. Zamolio me da mu prepričam onaj dan kada sam završila u kolicima. Zanimali su ga svi detalji, kada su se simptomi javili, koji intenzitet boli sam osećala, jesam li ikada posle osjetila noge – bar na trenutak. Rekla sam mu da nisam, da sam svesna da se to nikada neće dogoditi. Naglo me prekinuo. Rekao mi je da su neurohirurzi na Rebru nedavno počeli da izvode operacije na mozgu. Takve operacije vrlo brzo bi se da se vrše i na kičmi. Mislim da je hteo da mi poruči da postoji mogućnost da jednom opet stanem na noge.”

(dijaspora.news/kurir.rs)