Ana Lazić je pre sedam godina sa rodnog Uba došla u Ameriku, u Čikago, zasnovala porodicu, rodila dvoje dece…Suprug joj se, kao uostalom i većina radno sposobnih Srba u ovom delu sveta, bavi “trucking business”-om. Kamioni, avion, klasika…
Ana je, međutim, rešila da razbije tu monotoniju. Njeno zanimanje je totalno atipično kada je u pitanju srpska zajednica, a naročito pripadnice lepšeg pola, piše Serbiantimes.
Ana je… policajka.
-Došla sam ovde 2011.godine, u Ameriku me je dovela ljubav, tu sam se udala za svog sadašnjeg supruga, Nenada. Naredne dve godine smo proveli u kamionu. On je vozio, ja sam pomagala ali nisam želela da naučim da vozim jer sam znala – ako položim, kupiće mi kamion, i onda ćemo svako na svoju stranu. Viđaćemo se, ali na truck stop-ovima… Gledala sam već takve slučajeve i nisam želela da krenemo njihovim stopama. Te dve godine su bile interesantne, uspela sam da proputujem najveći deo Amerike i jedan deo Kanade. Imali smo mogućnost da biramo kada ćemo da vozimo, kada ćemo da idemo na odmor i to je sve funkcionisalo dobro dok ja nisam ostala u drugom stanju. Nakon što sam rodila dvoje dece i ta deca su počela da rastu, znala sam da ću morati da počnem da se bavim nečim…
A kada si Srpkinja i imigrant u Čikagu onda nemaš puno izbora. Ustvari, možeš da biraš u koju ćeš kamiondžijsku kompaniju, a ja sam smatrala da je dovoljno što se jedno u kući bavi kamionima. To jeste neka vrsta sigurnosti za čoveka koji dođe iz Srbije, ali je u neku ruku i kletva. Jer, kad jednom uđeš, ne možeš da izađeš. Ili ćeš voziti kamion ili ćeš, ako si Srpkinja, Bosanka, Makedonka…raditi neki safety ili accounting.
…Bez obzira kakve si škole učila, čime si se bavila ranije ili kakva su ti interesovanja…Ti si ipak odlučila da nešto promeniš, da izađeš iz tog začaranog kruga?
-Upravo tako. Znala sam da ako ne uspem uvek imam opciju da mogu da radim u kamionskoj industriji, što je neka vrsta olakšanja jer imaš izlaz. A rešila sam da se bavim poslom koji, kao što si rekao, nije karakterističan za emigranta, za ženu, ali i za ženu u mojim godinama (35). Rešila sam da budem policajac. A to se ne postaje preko noći. Trebalo mi je nekoliko godina da završim koledž (Associated degree) i kasnije Policijsku akademiju. Taj koledž nije bio neophodan, ali sam se odlučila da ga završim jer ti daje bolju startnu poziciju, pokazuje da si zaista zainteresovan za tu karijeru.
To je neka vrsta Više policijske škole, kada bi prevodili na naški…
-Otprilike. Olakšavajuća okolnost jeste da mi je koledž bio maltene ispred nosa, preko puta našeg apartmana. Uspešno sam ga završila, sa odličnim ocenama, na šta sam veoma ponosna. A nakon toga odlučila da apliciram za posao u policijskim stanicama. Aplicirala sam na 25 mesta. Dok sam čekala na odgovore, aplicirala sam u Department of corrections i dobila posao u zatvoru…
Mi smo na Akademiji imali nešto što se zove “wall drill” gde te fizički slome, a usput toliko viču na tebe, vređaju te, degradiraju…Gledala sam svojim očima momke, moje kolege, koji nakon toga sede u kolima i plaču. Kad jednom to prođeš, spreman si na sve.
Zar te nije bilo strah da svakodnevno provodiš vreme sa zatvorenicima? Znamo kakve priče kruže, snimani su i filmovi, dokumentarci…prilično opasan posao?
-Može da bude vrlo, pogotovo kad provodiš vreme među zatvorenicima a nisi naoružan. Ali nije me bilo strah. Pre stupanja na posao završila sam i Zatvorsku akademiju (Correctional academy). Tamo sam učila svašta, od veština samoodbrane do korištenja sprejeva. Bilo je vrlo zahtevno, jer se svodi na to kako da se odbraniš bez oružja, ali podrazumeva i učenje zakona, prava zatvorenika. U zatvoru sam provela samo nekoliko nedelja, jer mi je stigla ponuda da radim kao policajka. Položila sam zakletvu i krenula u Policijsku akademiju…
Kako izgleda biti pitomac Policijske akademije…Koliko to liči na ono što smo gledali u filmovima, koliko je naporno, da li instruktori zaista pokušavaju da vas slome psihički od prvog dana?
-To se ovde zove “military style”. Onog momenta kada uđeš ti znaš da će biti tako i pomiriš se sa tim. A oni priznaju da im je zadatak da te slome i da te izgrade ponovo. Jer posao kojim ćeš da se baviš kada izađeš odatle podrazumeva da ćeš biti na ulici, gde će te ljudi nazivati raznim imenima, psovati porodicu, pretiti, napadati, pokušati da te ubiju… Moraš biti dovoljno psihički jak da kontrolišeš svoje emocije u svakom trenutku, da te reči ne dotiču. Mi smo na Akademiji imali nešto što se zove “wall drill”gde te fizički slome, a usput toliko viču na tebe, vređaju te, degradiraju…Gledala sam svojim očima momke, moje kolege, koji nakon toga sede u kolima i plaču. Kad jednom to prođeš, spreman si na sve.
Koliko je teško bilo sve to prolaziti kao izgrađena ličnost, koja ima decu, porodicu…?
-Lakše je kada si stariji. Imaš neko životno iskustvo i znaš da je sve to samo jedna stepenica na tvom putu, nešto što moraš da prođeš. I to sam stalno ponavljala ovim momcima i devojkama od 20-tak godina, sa kojima sam bila tamo: “Ništa ne shvataj lično”.
Šta se još dešavalo na Akademiji a što ti je ostalo u sećanju?
-Osim izuzetno fizički napornog treninga od koga ne stižeš da se oporaviš, nespavanja jer si tamo od 5 ujutru do 6 uveče svaki dan…moraš da vodiš računa i o higijeni. Ako ti se cipele ne cakle, radiš trbušnjake i sklekove po kazni i pišeš Izveštaj koji se šalje u tvoju policijsku stanicu. Rigorozna pravila kojih moraš da se držiš jer u suprotnom bivaš kažnjen…
Šta kad neko zakasni na obuku?
-Onda svi oni koji ga čekaju idu u poziciju za sklekove i drže se tako na rukama sve dok se ta osoba ne pojavi. Ljudi se tresu, padaju, plaču…Ako si ti taj koji je zakasnio, svi te kasnije gledaju ispod oka jer si kriv za njihove muke. Ali najbitnije od svega jeste da se ne predaš, da ne odustaneš…
Je li bilo onih koji su odustali?
-Ja sam toliko ponosna na moju klasu jer smo svi izdržali do kraja, nas 59. U klasi pre nas troje je odustalo već u drugoj nedelji, a prethodna klasa je izgubila 8 ljudi.
Među tih 59 koliko je bilo žena?
-Bilo je 10 žena, ja sam bila najstarija. I nijedna nije odustala.
Koliko je američka policija otvorena za emigrante, ko sve i pod kojim uslovima može da aplicira?
-Da bi aplicirao moraš da budeš državljanin. Zelena karta ne prolazi. Imigranata ima u policiji, ali je to prava retkost. Žena iz Srbije koliko znam još uvek nema.
Zato smo ovde i razgovaramo sa tobom…Šta se dešavalo kada si stupila na dužnost u Policiji gradića Elmhursta, koji se nalazi u širem regionu grada Čikaga, kako su ti prošli prvi dani, privikavanje na uniformu?
-Bilo je interesantno. Kada počneš da radiš ulaziš u “full training program”, gde kolega policajac sedi pored tebe. I to je jedina prilika da imaš nekog pored sebe jer policajci više ne idu u parovima kao nekad, sada svako ima svoja kola…Ja sam dobila najstrožijeg kolegu, koji me je već drugi dan stavio da vozim. Geografija mi je bila najveći problem, da upoznam ulice i kraj u kome radim. Treći dan sam već imala svoj prvi “trafic stop”, zaustavila sam jednu gospođu, Korejanku koja nije znala engleski, pa je bilo pomalo smešno. Nekako smo se sporazumeli, radio je “body language”, na kraju sam joj dala samo upozorenje. Pola sata posle toga sam imala prvu intervenciju zbog nasilja, dve sestre su se potukle ispred restorana pa sam morala da ih razvađam. Deset minuta kasnije sam imala prvo ubistvo i samoubistvo…
Šta se desilo?
– Majka, verovatno u teškoj depresiji, ubila je svoja dva sina od 16 i 18 godina, zapalila kuću pa izvršila samoubistvo. Pre nego što se ubila poslala je poruku sestri da je ubila decu i da će presuditi sebi…Pratili smo u tom trenutku jednu od sestara u bolnicu kada nam je stiglo obaveštenje da je izbio požar, ali ubrzo potom smo saznali da je u pitanju samoubistvo. Stigli smo tamo prvi, pre vatrogasaca, nismo znali šta se zapravo u kući dešava…
Šta razmišlja čovek u tim trenucima?
-Na Akademiji te uče da prvo vodiš računa o bezbednosti. Primaš informacije iz centrale, ali je na prvom mestu ono što vidiš i čuješ oko sebe. U ovom slučaju smo brzo saznali šta se desilo, a tu se pojavio i otac i bivši muž te gospođe, kome je neko trebao da objasni šta se desilo, a nismo smeli da ga pustimo da priđe kući. Ja sam pokušavala da ga smirim, a moj kolega je prišao bez reči i zagrlio ga. Mislim da je tada shvatio šta se desilo. Teško je gledati čoveka koji je izgubio sve što je imao. Mi pričamo o takvim stvarima ali kada se to desi, koliko god da si pripremljen, takve stvari te pogode. Mnogi policajci pod takvim stresom pokleknu, počnu da piju, izvrše samoubistvo…Zato je bitno da se o tome priča među policajcima, da se emocije ne sakrivaju. Ja sam plakala u kolima posle ovog slučaja…
Da li Vam se u takvim situacijama preporučuje da posetite psihologa?
-Apsolutno. Dok sam bila na Akademiji imali smo ženu koja je specijalizovan za policajce. Imamo njen telefon i poželjno je da odemo na razgovor posle takvih iskustava…Postoje ustanove gde uvek možeš da odeš i da se požališ, popričaš, da nađeš zdrav mehanizam da prevaziđeš neke stavri, da to ne akumuliraš u sebi, ne prenosiš na porodicu. Mnoge kolege odlaze kući posle takvih situacija, ne razgovaraju sa ženom, decom, guraju to u sebe, što nije dobro…Nekad je to bilo uobičajeno, da ako si policajac budeš hrabar i nedodirljiv, da držiš to u sebi…ali se u praksi pokazalo kao loše jer dovodi do pucanja. Da bi se to sprečilo insistira se na razgovoru, na tome da smo ljudi i da je u redu da nas pogađaju neke stvari. Ako te ne pogađaju, onda sa tobom nešto nije u redu.
Ti nosiš oružje. Jesi li imala prilike da ga koristiš pre nego što si postala policajka?
-Počela sam da se zanimam za oružje kada sam postala svesna da je to moj budući poziv. Otišla sam u streljanu da se uverim da uopšte umem da pucam, jer ima ljudi koji to nikada ne savladaju. Na Akademiji smo imali ljude koji nisu mogli da prođu obuku sa oružjem i zbog toga su izgubili poslove.Prijatelja koji je instruktor mi je pomogao da savladam tehniku s obzirom da pre toga nikada nisam držala pištolj u ruci.
To je tehnika…Da li si imala moralni ili psihički problem da nosiš oružje?
-Ne. Zato što sam se spremila za to. Nisam do sada bila u prilici da koristim oružje, ali ponekad je mnogo napeto. I ti moraš da budeš svestan oružja i spreman da ga upotrebiš. Na poslu nam stalno ponavljaju da budemo obazrivi kada radimo te rutinske saobraćajne kontrole, jer nikad ne znaš ko je za volanom. I zato ćeš svaki put kad te policajac zaustavi videti da ruku drži blizu oružja. Ne zato što misli da si ti opasan, već iz predostrožnosti. Pokazivali su nam toliko snimaka na kojima su policajci upucani u toku rutinske kontrole.
Imala si skoro jedan sličan slučaj…?
-Da, javili su nam da imamo bušnu gumu na putu. A onda smo na licu mesta zatekli jedan “maserati” potpuno slupan, a malo dalje na putu i “mercedes” sa aktiviranim air-begom, tragovima krvi…Vozač je pokušao da pobegne jer se radilo o osobi koja je na poternici, član bande…Našli smo ga iza nekog bara, dok je pokušavao da se presvuče, bio je bez cipela, sav isečen.
Jesi bila u situaciji da hapsiš?
-Ja lično ne, ali bila sam sa kolegom koji je hapsio, davala podršku. Sreća pa do sada nismo imali ljude koji se opiru ili pokušavaju da uzvrate.
Zanimljivo da si par dana nakon ove tragedije sa majkom i dva sina imala situaciju koja je u mnogome podsećala na tu…
-Žena koja se zaključala u jednom hotelu sa dva maloletna sina, se požalila svom svešteniku da joj je dosta svega i da će izvršiti samoubistvo. On nas je pozvao i kada smo došli tamo zatekli smo je van sobe. Drala se na nas, psovala nas, optuživala za rasizam. Deca su se zaključala u sobi jer im je rekla da je policija došla da ih povredi. Pokušali smo da je smirimo rečima da postoje ljudi koji brinu o njoj, da nije sama…Ona je odbila da komunicira. Pozvali smo hitnu pomoć i oni su ustanovili da je ona ok, zato što nikome od nas nije rekla da želi da se ubije…
I sada ti treba da napustiš lice mesta dok u glavi i dalje imaš sliku prethodnog događaja, kada je majka ubila dva sina u stanju rastrojstva…
Da. Ideš kući i razmišljaš šta ćeš da zatekneš u izveštajima kada sutra dođeš na posao. Sreća pa se ovaj put ništa nije desilo.
U Srbiji, kada žena radi u policiji, to su najčešće kancelarijski poslovi, bez terena i rizika. Ovde nije tako…
-Ne. Ovde je policajac, bez obzira da li je muško ili žensko, stalno na ulici. U kancelarijama rade civili. Jedina situacija kada sedim u kancelariji jeste kada pišem izveštaj. Ali ja nisam ni htela kancelarijski posao. Jeste teško i naporno, na mojih 165cm i 54 kg nosim 15 kg opreme (pancir, oružje, pojas), koju ni jednog trenutka ne skidam. Malo je nezgodno kada se leti desi nesreća a ti regulišeš saobraćaj u sintetičkoj košulji na suncu koje prži, 45 stepeni, pod punom “ratnom opremom”, ali ja sam zadovoljna.
Kakvi su planovi za ubuduće?
-Idem korak po korak, od cilja do cilja. A moj cilj je da za godinu dana nastavim školu, želim da napredujem do detektiva i da završim karijeru tako što ću raditi kao policajac “part time job”, a uporedo predavati kriminalistiku negde na koledžu. Ali za to treba dosta škole…
Ono što će svakako zanimati sve Balkance…Da li suprug ima više strahopoštovanja otkad nosiš oružje i uniformu, je li vredniji u kući, poslušniji?
-To ćeš morati da pitaš njega. Da li mogu da ne odgovorim na to pitanje?(smeh). On je i dalje moj tipični Balkanac i zato ga volim. Od prvog dana me podržava u ovome, pomaže mi oko dece. Bez njega i njegove porodice ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Naročito bake koja je vodila računa o deci i kući kada nisam tu.
Kako si uskladila sve to, majka dvoje dece, koledž, dve akademije, ni malo lak posao…?
-Mnogo truda i žrtve. kako moje tako i moje porodice. Kada sam krenula na koledž radila sam domaće u pauzama kada su deca spavala. Iziskuje i dalje velike žrtve, ali sve ovo radim da bi moja deca jednog dana bila ponosna na mene…
Šta možeš da poručiš ženama koje ovo gledaju i razmišljaju da krenu tvojim stopama?
-Ja sam zaista u ovoj zemlji otkrila da postoji Američki san. Ja čak nisam ni sanjala da ću uspeti ovo da uradim. Znamo koliko je teško u Srbiji promeniti posao ako imaš 35 godina i dvoje dece. Ovde se ispostavilo da je to moguće. Ako se trudiš i radiš naporno možeš da uradiš šta hoćeš. To bi bila i moja poruka…
Dijaspora.news/Nasiusvetu.com
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.