Najpoznatiji srpski moreplovac, Srboljub Kojadinović, koji je oplovio čitavu zemaljsku kuglu zajedno sa svojom porodicom, preminuo je 5. jula u Beogradu.
Svoj život, ovaj moreplovac, posvetio je moru. Želeo je da zameni gradsku vrevu drugačijim životom, i pobegne negde od svega. Nije mu se svidelo da ima samo par nedelja godišnjeg odmora i da posle posla, kada dođe kući, od umora legne da spava, a izjutra sve nanovo.
On i supruga Jelena, tako, odličili su da urade nešto što će im zauvek promeniti život. Odlučili su se na život na brodu i put oko sveta.
Kojadinovići su svoju avanturu započeli davne 1976. godine. Isplovili su iz francuske luke Avr, u svom jedrenjaku, i uputili se sa svojim trinaestomesečnim sinom Vanjom u nepoznato. Osam godina kasnije dobili su ćerkicu i novog člana posade – Mila Moanu koja se rodila na Tahitiju. Zbog toga su na tom ostrvu bili nastanjeni dve godine.
– Na brodu su važne dve stvari. Prva je brod, mora uvek da bude u redu, mora sve da bude tako složeno da ne može ništa da iznenadi. Na brodu je čovek kao u mašini za veš, sjajno je za mršavljenje, svaki mišić vam radi. Uvek ste u položaju da jedna ruka traži nešto dok je druga oslonac, kuva se na šporetu koji je obešen kao kolevka tako da ma kako da je brod nagnut on ostaje horizontalan. To je srce broda – pričao je Srboljub svojevremeno za “Vreme” o tome kako je izledao njegov, za većinu, neobičan život.
Početak putovanje oko sveta pamte po jakoj oluji u Biskajskom zalivu. Pošto su oluju prebrodili, doplovili su do Zelenortskih ostrva, a posle toga vratili su se u Gijanu i Karipskim morem stigli do arhipelaga Galapagos na Ekvatoru 1976. godine.
Put ih je odveo dalje do Markiskih ostrva, a zatim na Tahiti, gde im se posada uvećala. Rodila im se ćerka kojoj su nadenuli dva imena, srpsko Mila, a drugo, tahićansko Moana. Tamo su ostali dve godine, pa su plovili do Samoe, na Fidži i Novi Zeland. Odatle do Nove Kaledonije, pa kroz Toresov moreuz između Australije i Nove Gvineje.
Indijskim okeanom preko Indonezije dojedrili su do Božićnih ostrva, Mauricijusa i Reuniona. Tu su ostali 18 godina, ne zato što im se toliko dopalo, već je bila prilika da se Vanja i Mila tamo školuju. Odatle je „Kli-kli“, kako im se zvao brod, oko pedesetak puta isplovio do Mauricijusa, često i Madagaskara i Sejšela.
Brod je bio naša druga kuća
Kojadinović je u svojoj ispovesti pre 10 godina za “Blic” rekao da je brod bio njihova druga kuća, pa su se tako prema njemu i ophodili.
– Trudili smo se da “Kli-kli” uvek bude dobro ofarban i da je svaka sitnica na brodu na svome mestu jer u haosu je teže brzo reagovati i donositi odluke. Klopali smo iz dubokih posuda koje smo krstili “noše”. Na različitim mestima smo razmenjivali nož za svinju, ili majicu za ribu. Uvek smo se trudili da znamo po neku reč jezika naroda sa kojim se trampimo. “Kako ste”, “zdravo”, “koliko košta”. Na engleskom je sve uvek bilo skuplje… Klinci su na brodu očvrsnuli, izgubili strah od pučine i zavoleli more.” govorio je on.
Na moru su često doživljavali avanture kakve se samo u knjigama mogu naći.
Posle 31 godine, koliko su Srboljub i Jelena proveli na moru, spustili su sidro. Poslednje njihovo uplovljavanje bilo je u Bokokotorskom zalivu 2006. godine i tu je jedna etapa njihovog života zatvorena.
– Vi shvatite posle jedne takve plovidbe da je najveće bogatstvo ovog sveta baš ta raznovrsnost koja postoji u jezicima i običajima, a koja polako nestaje. Nema nikakvog smisla da svi budu isti. Zato je vrlo teško kada vidimo kako Srbi gube identitet – rekao je tada Srboljub.
On i njegova supruga Jelena napisali su i tri knjige putopisa: “Sunčano jedro”, “Tri godine za sedam okeana” i “Isti jarboli dva pokoljenja”.
Kremacija Srboljubu biće održana danas u 13.30 na Novom groblju u Beogradu.
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.