Ivan (3) i Elena (2) tek što su zakoračili u svet, a već su toliko tužni da ni čokolade koje tako vole ne mogu da im izmame osmeh na lice. Ni njihova mama Valentina Geler se ne smeje. Ne može, muka joj ne da.
Pre mesec i po, sa samo 18 godina dobila je i treće dete i bila primorana da ga ostavi u porodilištu i ode da radi na njivi kako bi prehranila starije dvoje.
Ovoj porodici iz Novog Sada sudbina nije bila naklonjena. Počelo je još sa Valentininim detinjstvom. Poreklom iz nesrećne porodice, zanemarena, ostavljena na brigu babi, u potrazi za ljubavlju koja joj je toliko nedostajala, napravila je tipičnu grešku.
U sedmom razredu se zaljubila i odmah počela da živi sa nekoliko godina starijim dečkom u kome je videla viteza na belom konju. Mislila je da je njenim mukama došao kraj. Nažalost, to je bio tek početak.
Ubrzo je zatrudnela, porodila se kada je bila na početku osmog razreda, pa je morala da napusti školu, a njen “vitez” je tek tada pokazao pravo lice.
– Počeo je da me maltretira i tuče. Nije hteo da radi, nije ni tražio posao, pa sam ja morala da radim razne sezonske poslove kako nam dete ne bi gladovalo. Onda je počeo da mi uzima i novac za mleko koji sam ostavljala sa strane. Sve je trošio u kafani i kladionici – suznih očiju priča Valentina.
Jedinu utehu pružao joj je sin Ivan, zbog njega je, kaže, sve i trpela. A Ivanov otac se nije menjao. Nastavljao je po starom, samo što je sada počeo da insistira da imaju više dece. Kao što to obično biva, Valentina je pristala nadajući se da će drugo dete njenog “viteza” dozvati pameti i da će on konačno naći neki posao. San joj je bio da živi kao svaka normalna porodica.
– Dobili smo Elenu koja će uskoro napuniti dve godine, ali umesto nabolje, sve je krenulo nagore. Maltretiranje i batinanje nisu prestajali, a on se čak našao i sa one strane zakona. Postalo je neizdrživo i ja sam ga prijavila policiji i Centru za socijalni rad. Oni su mene i decu smestili u Sigurnu žensku kuću – priseća se Valentina uz duboke uzdahe tih teških dana.
Mladost i neiskustvo, međutim, učinili su svoje. Otac njene dece stupio je u kontakt s njom. Molio je da mu se vrati, obećavao da će se popraviti. I… Valentina je popustila.
– Ja sam mu poverovala. Sada kada razmišljam o tome – stvarno ne znam zašto. I ne samo to – ne znam zašto sam od početka bila sa njim i zašto sam sve to trpela – priča Valentina odmahujući glavom u neverici.
Ponovni zajednički život krenuo je istim tokom. Njen partner je počeo da insistira na tome da dobiju još jedno dete tvrdeći da će to poboljšati njihove odnose. Valentina to nije želela, poučilo ju je prethodno iskustvo, jedva su obezbeđivali novac da prehrane decu.
– Tada su malo pomagali i njegovi roditelji, ali to ni blizu nije bilo dovoljno za život – objašnjava ona.
Valentina kaže da ju je on “prisilio da zatrudni”. Nije ništa više objašnjavala, samo je ponavljala da ona to nije želela.
– Znala sam da ne mogu da hranim još jedno dete i onda sam u očaju kontaktirala s roditeljima koji sada žive u Mađarskoj. Saznala sam da i oni jedva preživljavaju i da više nisu zajedno, ali su se nekako stisli i poslali mi novac. Njime sam htela da platim abortus. Moj bivši muž ga je, međutim, pronašao, uzeo i iste večeri popio i prokockao. Nisam više imala kome da se obratim za pomoć, a on se, kada sam bila u trećem mesecu trudnoće, pokupio i pobegao u Nemačku. Od tada nismo u kontaktu. Čuli smo se samo jednom. Tada mi je rekao da više ne želi da vidi ni mene ni decu – zamišljeno priča ona.
Valentina ni tada nije želela da se preda. Nastavila je da radi razne sezonske poslove, a dobronamerni poznanici ustupili su njoj i deci na korišćenje jednu staru kuću u Zmajevu, selu nadomak Novog Sada, kako bi joj i njive i deca bili blizu.
– U međuvremenu me je pronašla majka i došla je da mi pomogne. Ona je čuvala decu dok sam ja trudna nadničila kako bih zaradila barem novac da platim dobrim ljudima osnovne troškove za kuću i da nahranim decu. U sedmom mesecu trudnoće počela sam često da gubim svest. Lekari su to u početku pripisivali trudnoći, ali kada se to nastavilo i posle porođaja poslali su me na razne analize i sada čekamo rezultate. Nadam se da će sve biti dobro jer moram da radim kako bih nahranila decu – kao da teši samo sebe priča Valentina.
Zbog jednog svog postupka ipak ne može da se uteši. Od sramote sklanjajući pogled, tiho priča o tome kako je nakon porođaja 5. jula, posle dugog razmišljanja, odlučila da svoju bebu da u hraniteljsku porodicu.
– Dala sam joj ime Anastazija i preplakala sva tri dana koliko sam bila u porodilištu. Nadležni iz Centra za socijalni rad jedini su shvatili svu moju bol i jedini su koji me nisu osuđivali zbog toga što sam odlučila da dete dam u hraniteljsku porodicu. Oni su mi mnogo pomogli, i sada mi pomažu. Od njih sam dobila obećanje da će pomoći da vratim moju Anastaziju kada se za to steknu uslovi – jecajući nam priča Valentina dok joj se Ivan i Elena ne miču iz krila, kao da pokušavaju da ublaže mamin bol.
I sama Valentina kaže da joj jedino oni daju snagu da izdrži muke na njivi gde je otišla da radi samo tri dana nakon porođaja.
– Sve što zaradim dam za hranu i račune. Ne mogu više posla da preuzmem zato što deca ne mogu u vrtić jer nemaju dokumenta. Nadam se da ćemo uz pomoć Centra za socijalni rad i to rešiti, pa da Ivan i Elena krenu u vrtić. Tada bih možda mogla da nađem barem malo plaćeniji posao, pa da obezbedim osnovne stvari za život. Veliku zahvalnost dugujem dobrim ljudima koji su nam ustupili kuću na korišćenje kao i komšijama koji su nam dali neke stvari. Još nemamo frižider, ni veš-mašinu… Imamo jedan poluispravni šporet, krevete, nešto dečjih igračaka i to je sve. Ali, tu smo nas troje i dok je njih boriću se svim silama da jednog dana svi budemo ponovo na okupu i da počnemo da živimo kao srećna porodica – odlučna je Valentina.
Dijaspora.news/(Espreso.rs/Blic)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.