Najbolji promoter moje krojačke veštine bio je čuveni libijski predsednik Muamer el Gadafi. Bele košulje, dugačke toge i upečatljiva besprekorno bela odela koja su mu bila zaštitni znak, godinama sam šio za njega. I bilo mi je veliko zadovoljstvo da to činim.
Pukovnik je cenio disciplinu, rad, znanje, obrazovanje, a bio je izuzetno pedantan. Presvlačio se i po pet puta dnevno, obožavao eleganciju, a svaki detalj morao je da bude savršeno na svom mestu. Svaki porub, šav, dugme, rever – da “dubi”.
Ovako, za “Novosti”, priča Beograđanin Nikola Đekić (77), prisećajući se, sa osmehom, perioda kada je osamdesetih i devedesetih godina bio Gadafijev lični, rezidencijalni krojač. Sa mnogo poštovanja govori o pokojnom libijskom predsedniku, bezbrižnim godinama koje je proveo u Tripoliju i ne krije da prateći aktuelna dešavanja, iskreno želi da Gadafijev sin Seif el Islam bude novi predsednik Libije.
Pre nego što se uputio u Libiju, Nikola je stekao tri diplome – 1962. godine završio je krojački zanat, 1974. trgovačku, a ubrzo zatim i Visoku školu za aranžere. I posle pola veka šnajderskog zanata u rukama, i dalje svakodnevno šije u “Pendžeru mode”, u Ulici kralj Milana, gde sa sestričinom Brankom Cvetković vodi neobičnu zanatsku radnju i trgovinu. Osim Nikolinih šubara, etno i jedinstvenih kreacija, ovde se nude suveniri, tradicionalni motivi, koje izrađuju naši slikari, vajari i mnogobrojni domaći umetnici.
U ispovesti za naš list Nikola priča kako ga je prvi posao i početak rada za jugoslovensku vojnu industriju odveo do Tripolija i legendarnog Gadafija.
– Prvi posao sam dobio u konfekciji “22. decembar”, gde sam šio oficirske i vojničke uniforme, a ubrzo sam krenuo da radim za Vojnu ustanovu “Jedinstvo” – seća se naš sagovornik. – Osamdesetih sam, radeći za “Jugoimport SDPR”, proveo 17 dana u Libiji. Tamo sam postavio naše eksponate za veliku izložbu vojnih uniformi. Baveći se tim poslom, upoznao sam mnogo oficira, generala i ljudi iz samog vrha jugoslovenske vojske, pa sam od njih saznao da Gadafi traži krojača.
Prijavio se i 1984. godine stigao u Bengazi. U vojnoj bazi 14 meseci je radio kao krojač za libijske vojnike. Godinu kasnije, ponovo odlazi da radi kao krojač, ali sada u rezidenciju libijskog vođe.
– Da bi me iskušao, u početku sam mu šio na desetine trenerki, pižama, razne garderobe – kaže Nikola. – Konačno, njegovo poverenje “kupio” sam kada sam uspeo da nabavim materijal baš u beloj boji, za kojim je on godinama tragao.
A, kada sam mu od njega sašio odelo kakvo je zamišljao, bio je oduševljen. Sašio sam ih na desetine tokom rada za njega.
Posle američkog bombardovanja Libije 1986, kada se Gadafi sa porodicom sklonio u pustinju, sve njegovo lično osoblje, 19 odraslih sa sedmoro dece, a koje su listom činili Jugosloveni, vratilo se u domovinu.
– Situacija se smirila, a kako sam vremenom stekao veliko pukovnikovo poverenje, od 1993. do 1998. godine bio sam u Libiji njegov lični krojač – priča Đekić. – Nas trojica krojača imali smo obavezu da brinemo o njegovoj garderobi. “Vrtelo” se čak 14 veš-mašina dnevno. Njegova savršeno bela posteljina prala se, sušila i peglala svakog dana. Tražio sam da se donesu nove veš-mašine, sušilice, valjkovi za peglanje i potpuno preporodio kamp u kom je živela Gadafijeva posluga.
Kako naš sagovornik priča, osoblje je boravilo u kampu, u odlično opremljenim montažnim kućama, a gde god bi Gadafi išao, u karavanima, osim žena i njegove vojne svite, pratilo ga je i celokupno osoblje.
– U apartmane u kojima je odsedao, prvi sam ulazio da spakujem njegove stvari, a nosio sam prosečno oko 300 vešalica – priča Đekić. – Iz Beograda sam poneo i “Burde” za Gadafijevu suprugu Safiju, a bakšišima koje mi je ostavljala, nije krila oduševljenje mojim radom. Upoznao sam njegovo sedmoro dece i godinama živeo uz njegovu porodicu. Bio je vrlo strog, ali posvećen otac.
Kaže ovaj krojač i da se seća da je bio izuzetno dobro plaćen za svoj posao. U vreme kada je u Libiji zarađivao oko 1.800 dolara, u Beogradu je mesečna plata bila osam evra.
– Osećao sam se sigurno u Libiji, a pamtim i pregršt anegdota i uspomena iz tog perioda – kaže Đekić. – Ispred vile u kojoj je Gadafi živeo sa porodicom, u dvorištu na travi, imao je razapet šator, u kome je primao strane goste i delegacije. Pamtim momenat kada sam, baš tu u šatoru, video ulje na platnu koje sam uradio gledajući u malenu sličicu i poklonio mu. Tada je pozvao sinove da im pokaže kako jedan krojač ima dar za slikanje, koliko su važni rad, upornost i školovanje.
TURBAN
– Dok se pripremao za put u Čad, Gadafi je imao specijalni zahtev, da mu napravim turban zaštićen pancirom i rukavice koje se neće primećivati na rukama, a da ga štite od zaraza – priča Đekić. – Zapravo, hteo je da se dodatno obezbedi. Rukavice su bile od materijala nalik najlon čarapama i nisu se primećivale, a turban je bio baš kakav je zamislio.
BOJALI GA SE I DIVILI MU SE
– Pred put u Libiju i rad za Gadafija, spremao nas je general Milan Daljević – priča Nikola. – Govorio nam je šta smemo, a šta ne. Ipak, libijski vođa je bio kontroverzna ličnost, koga su se bojali, ali mu se i divili. Libijci su u to vreme, pre nego što su se Amerikanci umešali da tobož reše stvar, bili srećni i živeli u blagostanju. Gadafi je mnogo uložio u podizanje standarda, obrazovanje, a apsolutno sve je bilo besplatno. Iškolovao je na jugoslovenskim fakultetima 20.000 mladih i 100 doktoranada. Svim mladim parovima je davao 50.000 dolara kada se venčaju, da započnu život.
dijaspora.news/Novosti/Bojana Caranović/Foto: EPA
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.