Čitateljka Milena P. poslala nam je poruku u kojoj je snažno i srčano opisala s kakvIm se životnim situacijama rvala i kako joj je patrijarh Pavle vratio veru u život.
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
Sa 6 godina sam preživela rat i morala da napustim svoj dom. Živeli smo u nemaštini, ali smo imali svega – ljubavi i vredne ruke koje su nas hranile. Nas četiri sestre smo se lepo slagale i godine su počele da se nižu jedna na drugu.
Kad sam napunila 20 godina, budući da nisam išla na fakultet i da sam ostala s majkom da vodim računa o njoj, upoznala sam svog sadašnjeg muža. Zabavljali smo se tri godine i odlučili smo da se venčamo. Moja nastarija sestra već tada je imala dete, a mlađe su bile odveć male i za šetanje s momcima, kamoli za venčanje.
Volim decu i uvek sam želela da budem majka. Ali nije nam se dalo. Počeli smo od lekara u našem malom gradu, a onda, kako nam tu nije bilo pomoći, išli smo dalje. Prošli smo čitavu Bosnu i Hercegovinu, pa na kraju stigli i do Crne Gore. Ništa. Krenuli smo i do Beograda. Išli smo kod najboljih lekara, ali kao da nam se nije dalo. Prošla je prva godina, pa druga, pa treća…
Ostajala sam trudna, ali moje telo je odbacivalo plod posle nekoliko meseci. Redukovala sam ishranu. Izbacila sam skroz šećer. Sve sam učinila da donesem naše malo biće na svet. Ali nije nam se dalo. Kad bih videla svoje drugarice kako šetaju mališane, srce bi mi se napunilo srećom, a onda bi me njihov pogled pun sažaljenja oborio i sve teže sam podnosila to. Jednostavno, ja sam najviše želela da moj čovek i ja imamo dete. Ali nije nam se nikako dalo.
Naposletku sam išla i na razne hirurške intervencije. I dalje se nije dalo. Lekari su bili u čudu jer sam bila mlada i zdrava, a moj organizam, moje telo, odbacivao je najveću moju želju – bebu. Posećivala sam i manastire, molila se svaki dan. A onda se prolomila vest da je preminuo patrijarh Pavle. Osetila sam kao da mi je neko isisao pola života. Zaputila sam se u Beograd da celivam to sveto biće. Tog živog sveca koji je plenio dobrotom i ljubavlju.
I taj dugi red u kom smo stajali, tiskali se i čekali da priđemo počivavšem patrijarhu nije mi teško pao. Ljudi su stajali u tišini, kao da se jedna era završila, a počinje neka nova, neizvesna.
Stajala sam u tom redu i mislila na partrijarha, na sva dobra dela koja je učinio. I nisam bila sama. Svi oko mene su imali iste misli, bili smo velika energija koju čini hiljade ljudi spremnih da stoje i čekaju da celivaju omiljenog patrijarha.
Kada sam ušla u crkvu, telo mi se ispunilo nekim spokojem, nekim čudnim osećajem, nečim što nikad nisam osetila dotad. Pozdravila sam poslednji put patrijarha i izašla. Vratila sam se kući. Posle mesec dana sam ostala trudna!
Bila sam u šoku i bila sam sigurna da mi je patrijarh pomogao. Ne moramo verovati u boga, dovoljno je verovati u čiste misli i ljubav koju može čovek da pruži. Moj sin se zove Pavle.
(Dijaspora.news/beograd.in)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.