Mladi paraglajderista Đorđi Ristoski (26) iz Skoplja postigao je neverovatan uspeh. On je sa svojim “zmajem”, takoreći u jednom dahu preleteo celu Makedoniju.
U nebesa se otisnuo sa najviše tačke brda Vodno iznad Skoplja, a nakon pet sati neprekidnog letenja i pređenih 118 kilometara sleteo je kod mesta Kosel, sedam kilometara od Ohrida. Planirao je da se prizemlji u ohridskom turističkom naselju Ljubaništa, ali je morao da sleti pre zacrtanog cilja jer je paraglajder naglo počeo da gubi aerodinamiku zbog slabe termike. Termika je pojam za topli vazduh koji letilicu podiže gore i daje joj uzgon.
Đorđi Ristoski, dilomirani ekonomista i član skopskog paraglajding kluba Vertigo, je najmlađi letač u Makedoniji koji je uspeo da preleti ovu relaciju. Pre njega, to je do sada uspelo još samo dvojici starijih paraglajderista.
Kako se odlučio na ovaj dug i veoma opasan let, ispričao je za skopski portal Sakam da kažam.
– Mi koji smo iz Skoplja često u Ohrid putujemo sa automobilom ili autobusom. U jednom trenutku sam se upitao da li ta relacija može da se pređe sa paraglajderom. Dugo sam time bio opsednut. Nekoliko puta sam leteo do Gostivara da bi isprobao mogućnosti, termiku u tom delu zemlje, vetrove i ponašanje paraglajdera. Ubrzo sam shvatio da let koji želim da ostvarim može da se realizuje. Bio sam siguran u sebe, u moju letilicu i znanje koje sam stekao o termici, vetovima i strujanjima, počeo je svoju priču Đorđi Ristoski za portal sdk.mk.
Svoj najduži let, mladi paraglajderist je ostvario 21. aprila ove godine, a osim njegovih kolega, za to sve do sada niko nije znao.
– Za svaki let, koliko je važno da imaš dobar paraglajder, opremu i znanje, bitno je da analiziraš meteorološke uslove. Danima sam pratio podatke meteograma za taj dan. Sve je ukazivalo da ću imati idealne uslove: jaku termiku, povoljan vetar i lepo vreme. Više se nisam dvoumio. Sa prijateljem, koji me je pratio na letu do Gostivara, popeo sam se na Vodno i odande poleteo tačno u 12 sati. Iza mene, sa paraglajderom je do Gostivara leteo moj drug. Zatim sam se sam uputio prema Kičevu. Držao sam se prosečne visine od oko 2.200 metara. Let je bio miran. Kod Kičeva ima dve visoke planine. Tamo ima i opasnih vetrova koji mogu da prizemlje paraglajder zbog jakih strujanja prema dole, od kojih strahuje svaki paraglajderist. Ugledao sam jedna kumulus ( vrsta niskih oblaka ), uputio sam se ka njemu i u njegovom podnožju sam imao dobru termiku. Tako sam preleteo planine. Osetio sam da sam blizu ostvarenja svog cilja, iako je do njega trebalo još dugo leteti – priseća se Đorđi Ristoski.
Dok je leteo iznad planina kod Kičeva, on je u vazduhu bio nekoliko sati.
– Bio je povoljan severni vetar koji me je nosio u pravcu Ohrida, a bila je dobra i jaka termika. U jednom trenutku, termika ili takozvani vazdušni balon me je dizao i do deset metara u sekundi. Tako sam se u trenutku našao na visini od 3.100 metara. To je bila najviša visina koju sam postigao tog dana. Krajem dana, kod Kosela termika je nestala. Počeo sam da gubim visinu, a bio sam blizu zacrtanog cilja, Ljubaništa. Paraglajder je gubio aerodinamičnost zbog slabe termike. Za pilota je u tim trenucima bitno da na vreme reaguju i nađu odgovarajuće mesto za sletanje. Video sam jedanu čistinu kod Kosela i tu se prizemljio. Nisam stigao do Ljubaništa, ali sam bio zadovoljan što sam ostvario tako dug let – kaže mladi paraglajderista.
(dijaspora.news/telegraf.rs)
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.