Srbija

NEMAM NI OBUĆU NI ODEĆU, ALI NE ŽELIM NOVAC, ŽELIM POŠTENO DA GA ZARADIM: Vasilije pripada onoj vrsti koja je izumrla – poštenim ljudima. Ovo je njegova tužna priča

By admin

Posted on 21/03/2018

– Ne želim da ljudi odvajaju od svojih usta za mene kad znam da nisam jedini koji nema – priča naš sagovornik.

Ekonomski položaj većine građana Srbije i te kako je poljuljan. Siromaštvo uzima maha, a sugrađani se najviše oslanjaju jedni na druge kad je pomoć u pitanju.

Svako malo na društvenim mrežama neko apeluje da se pomogone ljudima koji žive na rubu egzistencije.

Upravo je na Tviteru osvanula još jedna takva molba.

Izvesni gospodin po imenu Vasilije zatražio je od svojih sugrađana pomoć u vidu garderobe, obuće i posuđa. On je na parčetu papira s Beograđanima podelio probleme koji ga more i sve dobre ljude zamolio za višak gore navedenih stvari.

Zamolio je za pomoć sve ljude dobre voljeFOTO: PRINTSREEN / TWITTER

Naš portal kontaktirao je Vasilija u želji da mu pomognemo i saznamo s kakvim se još problemima suočava. Ipak, njegov odgovor nas je zapanjio i naterao da se zapitamo – kuda plovi ovaj brod zvani Srbija? Da li je moguće da ljudi koji su sučeni sa egzistencijalnim probelemima imaju više ponosa i časti od onih s dubokim džepom?

Na naše pitanje da li mu je potrebna i finansijska pomoć, te ponudu da apelujemo na čitaoce kako bi doprineli kako i koliko mogu, Vasilije je rekao:

– Nema potrebe za tim. Za mene je ponižavajuće da tražim novac od građana, a zna se kakva je situacija u državi. Ne želim da ljudi odvajaju od svojih usta za mene kad znam da nisam jedni koji nema objašnjava Vasilije i dodaje:

– Meni je trebao višak garderobe ako neko ima. Imam porodicu i čekam posao kao i mnogi kod Vukovog spomenika, svakodnevno. Fizički, bilo kakav. Želim da pošteno zaradim novac. Trenutno mi je trebala pomoć u garderobi i obući i javili su se neki ljudi i pomogli mi. Na tome sam neizmerno zahvalan. Čak mi je jedan čovek ponudio posao. Ne volim da prosim, ja sam sposoban čovek, želim da nađem pošten posao. Znate, skinut sam s Biroa rada kad mi je istekla lična karta i nisu hteli da mi priznaju karton. Šutnuli su me jer mi je istekla lična, pa da li to može tako? Sad nemam ni zdravstveno. Građanin stodesetog reda, toliko. Živimo u banana državi, a sve su banana države posle raspada SFRJ – priča naš sagovornik, pa u dahu nastavlja:

– Ovi što govore o ljudskim pravima i kako se u Srbiji poštuju, neka okače to mačku o rep. Oni su diskriminatori, zbog takvih ljudi mole svoje sugrađane za pomoć. Život mi je propao na raznim ratištima, a šta sad? – pita se naš sagovornik.

I dok pošteni građani poput gospodina Vasilija, uprkos poteškoćama s kojima se suočavaju, hodaju ulicom uzdignute glave, neki drugi, iako žive na “viskoj nozi”, jedno moraju da zapamte – obraz se ne može kupiti.

(dijaspora.news/espreso.rs)