NAJMILIJI SU IH OSTAVILI, ALI NE I OVAJ DOBROTVOR: Obilazi zabačena sela i ZABORAVLJENIMA gradi kuće

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Dok ga fotografišem kraj reke Hida Muratovića (57) vozači pozdravljaju sirenom iz automobila, a na ulici prolaznici pružaju ruku i čestitaju mu. Na obližnjoj pijaci, gde njegov otac prodaje zeleniš, mušterije neretko ostavljaju novac ne pitajući kome će ga Hido nameniti, jer mu veruju.

Vozio je juga i zastavu 20 godina, a onda je novi automobil dobio na poklon od dobrih ljudi iz Švajcarske, koji su hteli da mu pomognu u njegovoj plemenitoj misiji. Benzin ne plaća jer ga njime snabdeva jedan Pazarac. Tako je i sa automobilskim gumama i delovima. U kućici u koju me je odveo skladišteno je stotinak pari dečjih čizmica koje su kupljene na sniženju i poslate iz Evrope, kao i druga obuća, odeća i potrepštine za one koji ih nemaju.

I tako Hido već 30 godina sprovodi svoje tiho, ali istrajno humanitarno delo. Nikada nije pozivao ljude da šalju novac, već mu se oni sami javljaju jer znaju da ih on neće izneveriti.

Ovaj dobrotvor iz Novog Pazara decenijama obilazi bolesne, stare i siromašne žitelje zabačenih sela na Pešterskoj visoravni i u okolini Novog Pazara, Tutina, Sjenice i Rogozne. Svojim četvorotočkašem probija se i neprohodnim putevima ne bi li pomogao najugroženijima i izmamio im osmeh.

Za Novu godinu tradicionalno postaje Deda Mraz dečici koji čuvenog deku u crvenom odelu tokom 365 dana samo tada vide. Mnogi nemaju ni televizor, a među brojnima su i oni kojima je uveo struju u kuću, sazidao nove domove i kupio stoku novcem koji dobri ljudi šalju iz belog sveta.

Nedavno je u Beogradu dobio nagradu Virtus za filantropiju i veći aplauz od svih velikih kompanija koje su nagrađene tim istim priznanjem. Tu smo se upoznali, a onda sam ja otišao u Novi Pazar da mi Hido uživo ispriča svoju Priču sa dušom.

– Sagradio sam tridesetak kuća na Pešteru, Goliji, Rogozni, što bošnjacima što pravoslavcima. Ni sam ne znam koliko puta sam uveo struju. Ja sve to radim iz čiste ljubavi i to me čini srećnim. Iako nemam fondaciju, ljudi mi se javljaju sa željom da pomognu jer znaju da ih neću prevariti. Iako u ovim teškim vremenima često kažemo da je čovek čoveku vuk i gore od toga, dobrota se nije izgubila. U početku sam imao problema sa ženom i majkom koje su se ljutile jer bih se izgubio po ceo dan po tim selima i tek uveče dolazio kući. Tek kad sam celu porodicu poveo sa sobom, videli su šta radim i podržali me – seća se Hido.

Ideja je nastala kada je osamdesetih godina prošlog veka, po povratkuz iz armije, otkupljivao ćilime od porodica iz pomenutih sela i prodavao ih u Istanbulu. Deo novca od prodatih rukotvorina odvajao je za siromašne, kada je i prvi put video, kako kaže, zaboravljene ljude.

– Primetio sam da su ih najmiliji zaboravili, ali bogami i država. Ne znam kako se to desilo, da li zbog toga što ljudi brzo žive i u strahu su da ne izgube posao? Ja sam tu da potaknem dobrotu koja se izgubila, da probudim ljude koji su ostavili majku ili oca. Volim da kažem da se imućni ljudi troše kao kineske baterije. Oni koji imaju mnogo novca zaborave na sirotinju, ali ih ja zato otreznim i povedem sa sobom – ističe.

Hido je mnogo naučio od starijih. Draguna Martinović iz sela Jarebica koja je živela 120 godina rekla mu je da je „dobrota valuta koja nema cenu i koja ne može ostati nenagrađena“. Kada je čuo za Stanku Bakračević sa Golije koja nikad u životu nije imala struju pozvao je Elektrodistribuciju Novi Pazar, radnici su prebacili osam bandera iz napuštenog sela, a Hido je kupio šta je trebalo.

– Struja je stigla, ja sam seo pored nje, a ona je uzdahnula i rekla: „Eh, dobro je, nijesam umrijela, a dobila sam struju“. Sada svake večeri gleda pesme na televiziji. Hajran Turković na Pešteru takođe je živeo u kolibici bez električne energije. Kada sam ga pitao kakav je život bez struje, odgovorio mi je: „K’o u grob dijete“. Sada i on i baka Stanka mogu noću da upale sijalicu, da dođu do česme i popiju čašu vode kad ožedne.

Hido je kao neka socijalna ustanova, s tim što sa državom nema bliske veze. Ljudi mu jave ako su nekoj porodici sa decom uginuli krava ili koza, pa im on kupi novu brav. Kada zida kuće samohranim majkama sa decom, onda su to građevine po sistemu ključ u ruke sa sve stvarima unutra, a kada u kući ima i odraslih muškaraca tada gradi samo kuću, dok donatori kupuju prozore, nameštaj i ostalo. Priča mi da ga do sada intuicija nije izneverila i da nijednom nije pogrešio u proceni.

Pošto stalno pomaže drugima, pitam ga ima li nešto što njega muči?

– Ima. Jedino mi je žao što je, u gradu u kojem živim, moja emisija na lokalnoj televiziji zabranjena i što za sve ovo vreme nikad od lokalne samouprave nisam dobio nijedno priznanje. Ja sam u Beogradu domaćin, a u Novom Pazaru stranac. Nikad nisam učestvovao u političkom životu niti želim da budem u stranci. Ja sam humanista. Posle nagrade Virtus koju sam primio u Beogradu, gradonačelnik Novog Pazara me je pozvao na prijem, ali nisam imao snage da odem – iskren je Hido.

Podrška mu stiže iz celog sveta. Njegovi istomišljenici prate ga na youtube kanalu i na fejsbuk profilu Hido Muratović koje vodi njegova ćerka.

– Nedavno mi je gospođa Dragica iz daleke Kanade platila da jednoj baki kupim kozu, jariće i da platim račun za struju. Vozio sam jariće na zadnjem sedištu automobila (smeh). Pravoslavni sveštenik iz Kanzas sitija Aleksandar Bugarin takođe je poslao donaciju. Ima mnogo dobrih ljudi, dobrota se nije izgubila – kaže.

– Ja sam za ovih 30 godina bio i hodža i pop. Komšiju Spasoja sam sahranio po pravoslavnim običajima jer nije imao decu. Bilo je i mnogo suza. Ima trenutaka kad držim kameru i kada plačemo i sagovornik i ja. Humanost je lepa, a ja sam srećan čovek. Imam zdravu porodicu i zahvalan sam Bogu i dobrim ljudima što je sve ovako kako jeste. Moja duša je puna kad pomognem zaboravljenim dušama – rekao mi je Hido, simbol humanosti Novog Pazara i cele Srbije.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)