Porodice Živanović, Kovačev, Vukov i Starjački nisu se poznavale. Iako svi žive u Zrenjaninu i prve tri porodice imaju decu istog uzrasta, pitanje je da li bi se ikada sreli da ih nije spojila ista muka.
Kada se u jednom odeljenju dogodi vršnjačko nasilje, onda je to slučaj koji treba da alarmira sve u školi da što pre reaguju i reše problem.
Ali, kada se iz jednog odeljenja, i to u razmaku od godinu dana ispišu tri devojčice i to iz istog razloga – maltretiranje vršnjaka koje učiteljica nije umela ili nije htela da reši, onda već govorimo o pojavi.
Ako se onda pojavi još jedna devojčica, sada već srednjoškolka koja je rešila javno da progovori o torturi koju je trpela svih osam godina školovanja u istoj ustanovi, na čijem se čelu sve vreme nalazi ista direktorka, onda bi i u nadležim institucijama trebalo ozbiljno da se zapitaju. A od Aleksinog zakona i dalje ni traga ni glasa.
Porodice Živanović, Kovačev, Vukov i Starjački nisu se poznavale. Iako svi žive u Zrenjaninu i prve tri porodice imaju decu istog uzrasta, pitanje je da li bi se ikada sreli da ih nije spojila ista muka.
Naime, deca iz porodica Kovačev i Vukov upisala su se u prvi razred „renomirane“ OŠ „Vuk Karadžić“ koja im je preporučena još u vrtiću. Već na početku školovanja, obe devojčice naišle su na nepremostive prepreke – jedna je pretrpela fizičko nasilje, a drugu su deca zadirkivala. Ono što je zajedničko, roditelji oba deteta naišli su na nerazumevanje učiteljice koja je svojim postupcima jaz između devojčica i ostatka odeljenja dodatno produbljivala. Jedno dete ispisano je pri kraju prvog, a drugo na polovini drugog razreda.
Porodica Živanović, ne znajući da sled tih događaja, u drugom razredu upisuje svoju ćerku u isto odeljenje i vrlo brzo doživljava istu sudbinu. Tek kada su započeli borbu za svoje dete, javljaju im se porodice Kovačev i Vukov, predočavajući im da su doživeli sličnu sudbinu. A onda se njihovoj borbi pridružuje i porodica Starjački, čija je ćerka završila istu školu i bila maltretirana svih osam godina. I nisu samo oni ti koji su se susreli sa sličnim problemom u školi „Vuk Karadžić“. Ostali jednostavno nisu spremni da govore u javnosti.
Snežana i Vladan Živanović su roditelji dve devojčice. Majka je prosvetni radnik, profesor u srednjoj školi u Zrenjaninu. Ovo je priča koja je počela vršnjačkim nasiljem, koga kako kažu uvek ima i uvek ga je bilo. Ali, kasnije se pretvorila i u nasilje nastavnika nad decom. Mlađa ćerka u došla je u školu „Vuk Karadžić“ u drugom razredu.
„U novom odeljenju nailazimo na strogu i rigidnu učiteljicu, koja decu kažnjava gomilom jedinica, koje im saopštava usmeno ili beleži u neku svesku“, kaže Snežana.
Ona je svesna da njena ćerka nije matematički genije, ali isto tako uviđa i da nije za konstantno loše ocene, naročito u drugom razredu. „Međutim, i pored loših ocena koje su se ređale tokom godine, devojčica taj drugi razred završava odlična, ali kada je pitaju kako je završila razed dete ne zna da kaže, jer je tokom cele godine imala loše ocene, sa ponekom peticom“, objašnjava majka.
Roditelji su pokušavali da skrenu pažnju učiteljici da je preveliki broj loših ocena demotivišuć za dete, da su joj deca zalepila etiketu „nepismene glupače“. I u trećem razredu deca nastavljaju da je zadirkuju. Sve kulminira na času fizičkog kada joj je devojčica, koja je stalno vređa i zadirkuje, to učini i ovaj put i između njih dve izbija tuča o kojoj učiteljica ne obaveštava roditelje.
Vladan i Snežana dobijaju poruku pisanu rukom svoje ćerke da se potpukla na času i da se na to potpišu. Snežana poruku potpisuje i šalje uzvratnu poruku učiteljici u kojoj joj predlaže da se održi Čas odeljenskog starešine na kojem bi se sa decom pričalo o lepom ponašanju, drugarstvu itd. Inače, taj čas je obavezan i nalazi se u rasporedu, ali nikad se ne održava. Posle toga, učiteljica na času srpskog samo ćerki Živanovića daje zadatak da za domaći napiše sastav na temu „Zašto sam se potukla sa S.F.
“S. F. me je u poslednje vreme jako razočarala. Nagovara ceo razred protiv mene, kaže da sam nepismena i glupa. Pošto neću više da trpim, odlučila sam da se odbranim. Inače, ja volim svoje drugare i ne želim svađu. Moji roditelji kažu da je važnije biti kulturan i dobar, nego imati sve petice i biti bezobrazan.“, piše mlađa ćerka Živanovića na zadatu temu.
Posle toga, devojčica sa kojom se potukla tokom vikenda na viberu napravi grupu „Mrzimo I. Ž.“ uz poruku koju šalje: „Budaloooooo. Ti ne možeš da budeš administrator. Nateraću te da igraš igricu Plavi kit dok ne umreš“. Direktorka upućuje roditelje da sve prijave školskom policajcu, koji digitalno nasilje (na vajberu) prijavljuje policiji. Samo sedam dana kasnije, brat devojčice koja je pisala poruke na vajberu, istupa iz grupne tuče u kojoj učestvuje u hodniku škole, zaleće se na I.Ž., koja stoji sa strane i kolenom je udara u stomak. Živanovići pokušavaju da se obrate direktorki i traže da se uključi Tim za borbu protiv nasilja, što se dešava tek po završetku školske godine.
I dok su Živanovići na letnjem odmeoru, škola podnosi prijavu Centru za socijalni rad, pod sumnjom da je njihova ćerka zlostavljana i zanemarena u porodici. Posle razgovora u prostorijama CSR socijalne radnice dolaze i u posetu porodici i šalju školi izveštaj u kome je obaveštavaju da nisu uočili nikakav oblik zlostavljanja ili zanemarivanja deteta.
Sličnu sudbinu, da ih škola prijavi CSR, doživela je i porodica Starjački. Njihove ćerka, danas srednjoškolka Anja, osam godina trepela je nasilje u školi „Vuk Karadžić“. Anja je usvojena. Od prvog razreda osnovne skole dozivljavala je diskriminaciju, na osnovu toga, kao I zbog malo tamnijeg tena. Kako je rasla, uvrede I poniženja su bili sve gori. Kada je stigao pubertet I kada je ona postala svesna sta joj rade “drugari” iz razreda obratila se roditeljima za pomoć, a oni školi. Anja je rešila da ne ide na mature I da se ne slika za godišnjak, što je njena majka Mirjana saopštila razrednoj I ostalim roditeljima.
Porodica Starjački nikada nije dobila napismeno od prosvetne inspekcije šta su oni uradili povodom ovog slučaja, a bilo im je obećano. Anja je majci jednom rekla: “Ako žele da budem loša, ja ću biti loša.”
I porodica Vukov je doživela sličnu sudbinu kao Živanovići I to u istom odeljenju, kod iste učiteljice. Aneta Vukov je majka devojčice koja je takođe trpela nasilje I na kraju je premeštena u drugu školu. Njenu ćerku su fizički napala tri dečaka iz razreda. Dvojica su je držala dok ju je jedan šutirao. Posle tog incidenta roditelji nisu naišli na razumevanje učiteljice.
Oca je izbacila iz učionice kada je pokušao da se raspita o pomenutom dogadjaju. Dete je bilo žrtva i psihičke torture.Učiteljica je koristila svaku priliku da detetu dokaže kako ono ne zna i dete je počelo da gubi samopouzdanje. Takve situacije bile su svakodnevne. Majka je na jednom od razgovora sa učiteljucom dobila”stručno” objašnjenje da joj dete nema karaktar. Na predlog dečijeg psihologa prebacili su dete u drugu školu koja nema “renome” i ozdravili u svakom smislu. Još jedna porodica koja se suočila sa istom pričom u odeljenju iste učiteljice je I porodica Kovačev.
Devojčica je na početku prvog razreda etiketirana kao buntovnica, a majci je rečeno da bude srećna ako joj dete ne pobegne od kuće do trećeg razreda. Učiteljica je ponižavala pred celim odeljenjem, terala da prizna da je varala na kontrolnom, toliko da je izgubila samopouzdanje i osećala se odbačenom. U drugom polugodištu drugog razreda, kada je dete došlo u totalnom rastrojstvu iz škole, sutradan bilo je ispisano iz škole “Vuk Karadžić”.
Živanovići su se nebrojeno puta obraćali gradskoj prosvetnoj inspektorki, pokrajinskoj prosvetnoj inspekciji, ministarstvu, pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, pokrajinskom zaštitniku građana…I konačno, gradska inspektorka I dve pokrajinske inspektorke izvršile su inspekcijski nadzor u školi I uočile niz nepravilnosti koje su navele u svom izveštaju, između ostalog: škola nije primenila sva raspoloživa sredstva da se reši konflikt u odeljenju, nije se adekvatno odreagovalo u slučaju elektronskog nasilja, nije adekvatno procenjen nivo nasilja itd.
Do danas nismo uspeli da sazanmo šta je učinjeno povodom tih propusta. Sve tri devojčice koje su ispisane iz jednog odeljenja škole „Vuk Karadžić“ danas idu u isto odeljenje druge osnovne škole, gde su naišle na izuzetno razumevanje svih prosvetnih radnika, kao i njihovi roditelji. Anja Starjački kaže da u srednjoj školi u koju ide nikada nije imala nikakvih problem zbog svog tena, a još manje zbog toga što je usvojena.
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.