Četiri života su spasena transplantacijom srca, oba bubrega i jetre, koje su obavljene 29. marta na Kliničkom centru Srbije. Organi su uzeti od 33-godišnjeg mladića kome je prethodno konstatovana klinička smrt.
Sve četvoro pacijenata oporavlja se prema planu, a “Blic” ih je posetio u Kliničkom centru. Siniša Bobojević (46) iz Negotina čekao je na novo srce pune četiri godine. Sada, dve nedelje nakon transplantacije, oseća se, kako kaže, odlično.
– Pre četiri godine su mi otkrili srčanu bolest i iz dana u dan mi je bilo sve gore. Dan pred transplantaciju više nisam mogao da jedem, da hodam. Imao sam stalna gušenja – priča nam Siniša.
Došao je u bolnicu i nakon dva dana potencijalni donor je pronađen. Veći strah od onog koji je godinama iz dana u dan osećao, kaže, ne postoji, te je transplantaciju dočekao optimističan.
– Razmišljao sam o tome kako će sada biti samo bolje. Moje srce je radilo sa pet do deset odsto kapaciteta. Kada sam se nakon operacije probudio, osećao sam se kao nov čovek, što u neku ruku i jesam – objašnjava Siniša.
Danas, on može da stoji, samostalno odlazi do toaleta, razgovara sa sestrama i doktorima… Ne zna, kaže, od koga je dobio srce, ali je siguran da će nakon oporavka i sam potpisati donorsku karticu:
– Potpisaću jer sam osetio koliko to nekom može da znači i spase život.
Prof. dr Svetozar Putnik, direktor Kardiohirurgije KCS koji je uradio transplantaciju, objašnjava nam da se radi o kompleksnom bolesniku.
– Reč je o pacijentu koji ima poseban oblik kardiomiopatije koja izaziva slabost mišića, pa samim tim i srca. To je veoma kompleksna stvar po pitanju transplantacije srca, ne toliko zbog hirurgije nego zbog preoperativne pripreme i postoperativnog praćenja – kaže dr Putnik.
U sam proces transplantacije bili su uključeni specijalisti, neurolozi, endokrinolozi i genetičari…
– Pacijent je bio u hitnom stanju, bilo je pitanje dana ili nedelja koliko će živeti. Sada, dve nedelje nakon transplantacije, on je dobro i oporavak ide željenim tokom – zadovoljan je dr Putnik.
Adela Kučević (36) i Ivan Redžić (33) više nikada neće morati da provode sate i dane u sobama za dijalizu. Kako kažu za “Blic”, ne postoje reči kojima mogu da zahvale na pruženoj šansi za normalan život.
– Na dijalizi sam bio osam meseci. Iako izgleda kao kratak period, zapravo je jako mučno – iskren je mladi Beograđanin.
Kada mu je 28. marta u 23 časa uveče zazvonio telefon, a glas s druge strane saopštio da je pronađen odgovarajući bubreg, osećanja su mu bila pomešana. Počeo je da se pakuje kako bi što pre stigao u bolnicu.
– Jedva sam čekao novi bubreg, ali sam se ipak i uplašio odlaska pod nož. Međutim, kada sam se probudio i shvatio da je sve u redu, mojoj sreći nije bilo kraja – iskren je Ivan Redžić.
Na ove njegove reči glavom klima i Adela, Ivanova “bolnička cimerka”. Ona je na dijalizi bila nešto duže, 3,5 godina.
– Kada su me pozvali iz bolnice, samo sam želela da što pre stignem do Beograda. Tek posle nekoliko dana sam bila svesna šta se desilo, da sam dobila šansu za novi život. Posle operacije sam se osećala sjajno, s malom dozom straha od odbacivanja organa, ali nakon dve nedelje sve je odlično – sa osmehom priča nam ova Novopazarka.
Ni Adela ne zna ko je donor, ali porodici koja je dala saglasnost želi neizmerno da zahvali.
– To je baš velika žrtva. Koliko god i šta god da kažem, nije dovoljno. Ja i moja porodica još od 2001. godine imamo potpisane donorske kartice – kaže Adela.
Urolog prim. dr Čedomir Topuzović kaže da su prednosti transplantacije nad dijalizom ogromne.
– Životni vek pacijenata na dijalizi je mnogo kraći nego pacijenata koji su dobili bubreg. Pored toga, pacijent na dijalizi je povezan sa mnogim neželjenim dejstvima koji praktično oštećuju sve organe, dok se transplantirani pacijent vraća u normalu i živi kao da ima normalan bubreg, uz određenu terapiju – priča dr Topuzović.
Šansu za novi život dobio je i Ivan Stevanović (23) iz Smedereva. On je krajem septembra osetio bolove u stomaku. Doktori su posumnjali na kamen u žuči, ali su kontrole pokazale da jetra nije u redu i Ivan je hitno upućen u KCS. Na listi je bio od 20. decembra.
– Kada je 28. marta zazvonio telefon, nisam znala šta da radim, šta da spakujem da dete ponese, šta da mu obučem… Bili smo baš uznemireni. Ali na sreću, sve je na kraju ispalo u redu – ispričala nam je uzbuđeno Ivanova mama Olivera. I ona je, kao i svi ostali pacijenti i njihova rodbina, neizmerno zahvalna porodici koja je odlučila da donira organe.
Ne vade bubrege nakon transplantacije
Kako se ne zna mnogo o transplantaciji bubrega, obično se svi pitaju šta se dešava sa bubrezima koje pacijent već ima. Doktor Čedomir Topuzović objašnjava da se oni – ne diraju.
– Mi ne diramo te bubrege, oni najčešće ostaju u organizmu. Vade se samo oni koji stvaraju ili mogu stvoriti probleme prilikom transplantacije, poput infekcije, ili ako postoji mogućnost razvitka maligniteta – kaže dr Topuzović.
Transplantirani bubreg se, priča on, stavlja blizu bešike, lateralno od nje, jer su tu najpristupačniji krvni sudovi na koje mogu da se anastomoziraju krvni sudovi bubrega. On stoji levo ili desno i vrlo je blizu koži – njega samo koža i mišićno tkivo dele od spoljne sredine, te pacijent mora da se pazi.
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.