Milica je s 15 godina doživela nesreću i ostala nepokretna: SAD JE ISTRČALA BG MARATON I ODRŽALA LEKCIJU SVIMA (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Milica je sjajan primer borbe, duha i mladosti.

Milica Knežević iz Zrenjanina (24) istrčala je ovogodišnji polumaraton u Beogradu. Kako kaže, cilj koji ju je vodio kroz celu trku je bio da “izgura” 21 kilometar do kraja. Ova devojka nije odustala i zato je tog dana postala uzor mnogim ljudima.

Na prvi pogled ništa čudno, ali ova hrabra devojka je paralizovana od vrata na dole sa prognozama lekara da ima 1% šanse da ikada pomeri bilo koji deo tela. I to je razlog zbog čega joj treba “skinuti kapu”.

 

 

 

 

 

– Morate da budete zaista ludi da se odlučite da istrčite polumaraton samo tri dana pre trke. Prošle godine sam deo studija provela u Americi i jedan od mojih profesora mi je ispričao svoja iskustva sa polumaratona, jer ih je istrčao deset za godinu dana, što me je potpuno oduševilo i podstaklo me da razmišljam da nekada i ja pokušam da istrčim (ili bolje da kažem izguram) takvu trku. Samo nekoliko dana pre Beogradskog maratona videla sam poziv SOSIB-a za učešće osoba sa invaliditetom u trkama i rekla sam dečku zašto ne bismo pokušali da istrčimo polumaraton, kaže ova hrabra devojka.

 

Njen dečko i ona su završili trku za 2h i 34 minuta, a ispunjena očekivanja su ih učinila ponosnim. 

 

 

 

Iako ističe da posle trke nije osećala ništa, osim bola u šakama i rukama, kaže da je sve vredelo jer je “njen ludi san” konačno postao java.

 

 

Najduža ruta koju je Milca izgurala, bila je 10km i to pre više od godinu dana, a kako nije imala vremena za pripreme, cilj joj je bio da samo uspe da pređe 21 kilometar i da da svoj maksimum.

 

 

 

– Najteži su mi bili usponi i prilagođavanje tolikom broju ljudi jer sam svoj tempo nekada morala da prilagođavam onima koji su ispred mene, a sa kolicima to zna da bude teško. Ipak, čitava trka je bila preplavljena pozitivnom energijom i podrškom sa svih strana, tako da ni u jednom trenutku nisam pomislila da odustanem. Najviše me je usrećilo što smo uspeli da istrčimo naš prvi zvanični polumaraton, što smo zajedno stigli do cilja i što je čiatvo iskustvo prevazišlo naša očekivanja, objašnjava Milica.

 

 

 

Naime, ona je sa petnaest godina imala saobraćajnu nezgodu koja joj je u potpunosti promenila život i nakon koje je ostala paralizovana od vrata na dole sa prognozama lekara da ima 1% šanse da ikada pomeri bilo koji deo tela.

 

 

 

Za tako nešto nikako ne možete biti pripremljeni i onda prolazite kroz različite faze šoka, žaljenja, tuge, besa, pitanja zašto se to baš vama dogodilo, sve dok ne prihvatite da nema nazad i da morate nastaviti dalje. I to je definitivno nešto najgore i najteže što mi se dogodilo, priča Milica.

 

 

Ona se nakon povrede susrela sa lošim stvarima. Od nerazumevanja, žaljenja, pa do svih oblika diskriminacije, ali iskustvo sa Beogradskim maratonom je bilo u potpunosti pozitivno i jedno od najboljih iskustava koje je imala.

 

 

Ne znam da li se to može nazvati depresijom, ali bila sam u situacijama da plačem do iznemoglosti, da ne vidim više smisao svog života, da želim da sav bol i ono što mi se dešavalo nestanu čak i ako to znači da više ne živim, ali kako je vreme prolazilo videla sam da se ništa ne menja, da ne mogu izbrisati ono što se dogodilo i da moram naći način da nastavim dalje zbog svega i svih ljudi koji su bili uz mene. Mali pomaci na bolje su me ohrabrili i dali mi vetar u leđa da tražim rešenja za sve što mi je predstavljalo neki problem. Ovakva iskustva vam pokažu da se život može prekinuti u sekundi i da je sreća mnogo malih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo sve dok nam one ne budu oduzete, zato sada na svet gledam drugačije, trudim se da napredujem u svakom pogledu, uživam u svakom trenutku i izborim se sa svim poteškoćama na koje naiđem, priča Milica.

 

 

Ipak, Milica je uspela da se “izvuče” iz najteže životne situacije uz pomoć porodice, dečka, prijatelja, ali i putovanja.

 

 

Obožavam putovanja i ona me podstiču da rastem u svakom smislu. Jedno od najvažnijih za mene bilo je prošlogodišnje putovanje gde sam po prvi put posle devet godina živela potpuno sama i studirala na drugom kraju sveta kao stipendista američke vlade. Pored toga imala sam priliku da iskusim kako izgleda kada vam je sve pristupačno, kada ste tretirani jednako, da upoznam ljude iz svih krajeva sveta i da putujem na različita mesta. S obzirom da je ovaj polumaraton bio prvi na kojem sam učestvovala, verujem da će u budućnosti biti i putovanja sa tim ciljem jer se polumaratoni održavaju na zaista predivnim mestima, kaže ona.

 

 

Poručila je da svi ljudi treba da se bore za sebe i svoje snove ma koliko teška bila ta borba.

 

 

– Svi mi različito gledamo na život, suočavamo se sa različitim stvarima i imamo različite želje, ali život ne čeka ništa i nikog. Zbog toga uvek kažem ljudima da se bore za sebe i svoje snove. Pokrenula sam blog “Izaberi da živiš“ na kojem pišem o različitim problemima sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom, ali i nekim stvarima u kojima sam se oprobala kao što su skok padobranom sa 3.000 metara, surfovanje, ronjene, plivanje, ragbi u kolicima i veslanje sa ciljem da podstaknem ljude da zaista žive svoj život i rade ono što žele, objašnjava ova devojka.

 

 

 

Što se tiče obrazovanja, Milica smatra da ima podjednaka prava kao i svi ostali.

 

 

 

Kada sam pre tri godine upisala fakultet znala sam da je on u potpunosti nepristupačan, ali sam isto tako bila i svesna da imam jednako pravo na obrazovanje kao i svi ostali studenti. Očekivala sam da će se stvari promeniti, ali kako je posle skoro godinu dana situacija bila ista, gde su me kolege nosile na spratove da bih prisustvovala predavanjima i gde sam došla na jedno jedino predavanje koje je bilo u prizemlju da bi profesor rekao da će ono ipak biti održano na drugom spratu, postalo mi je jasno da se ništa neće promeniti, kaže ona i dodaje:

 

 

Tada je jedan moj status na Fejsbuku pokrenuo lavinu koja je rezultirala time da je posle tri godine fakultet prilagodio jedan toalet, amfiteatar, prilaz aneksu fakulteta i da je izgrađen lift čime je omogućeno normalno funkcionisanje svima koji ima neki problem sa kretanjem.

 

 

Miličina priča je dokaz da se upornost i želja za životom itekako isplate jer ona trenutno živi svoj san. Svi je podržavaju, voljena je i spremna za nove avanture koje joj život donosi, a kako kaže, biće ih još mnogo.

(dijaspora.news/espreso.rs)