Milica je diplomirala na ćumuranama: Sada će biti šef svom ocu!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Đorđe šumar, najpoznatiji ćumurdžija u kraju, verovatno i najpoznatiji šeret, kaže da je Milica od osnovne škole planirala nekako da mu bude šef

Šumadinka Milica Simović (26) završila je Šumarski fakultet u Beogradu i diplomirala na temu ćumurana, u čast očeve ćumurane koja joj je i platila studije u Beogradu.

Milica je iz sela Kamenica kraj Kragujevca. Njen otac Đorđe šumar je 30 godina, a ćumur proizvodi više od deceniju.

Ona kaže da ni dan pre biranja teme za diplomski ispit nije znala da će biti o ćumuranama, a sada planira master, na istu temu. Ponosni otac smeška se pokušavajući sve da svede na šalu- “Ma ona samo hoće da mi sa svim tim znanjem jednom bude šef“. Smeška se i Milica.

– Tema mog diplomskog rada bila je “Organizacija i poslovanje preduzeća za proizvodnju drvenog uglja“, u narodu poznatog kao ćumur. Iskrena da budem, teme se setio moj mentor, kada je saznao da moj otac ima ćumuranu.

– Na početku mi je to bilo dosadno, celo svoje odrastanje gledam ćumuranu, pakovala sam drva u nju i još gore- vadila ćumur iz nje. Kažem- još gore, jer iznositi i pakovati ćumur znači upoznati prašinu kakvu malo ko poznaje – smeje se Milica.

Onda se uhvatila u koštac s temom i stigla do istočne Srbije, gde je najviše ćumurana i gde najviše ljudi živi od toga. Tamo je Milica videla ćumurane vredne i do 100.000 evra, a ona očeva, koja je nju školovala, koštala je oko 800 evra.

– Inače, proces rada je skoro potpuno isti. Zna se kako ćumurana radi, kako se puni, kako se pali, koliko proces traje. Nema tu neke razlike između Šumadije i istočne Srbije. Ali sam saznala da u Srbiji nema industrijske proizvodnje ćumura, čak ni kod onih koji izvoze, svi prave relativno male količine.

– Svima su problem sirovine, mada je u istočnoj Srbiji mnogo šuma. Oni imaju u privatnom posedu mnogo više šuma nego što je slučaj kod nas, ali oni svoje čuvaju kao blago, ne upadaju i seku sve redom. Dok sam istraživala proizvodnju ćumura shvatila sam da je to u nekim mestima unosan biznis, mada ljudi, naravno, ne vole sa svima da dele te podatke – objašnjava Milica.

– Tokom istraživanja za diplomski rad otvorile su se nove teme, niz tema, i da ovo tržište u Srbiji nije ni delimično istraženo. Ne postoje, recimo, čak ni podaci o tome koliko ćumura daje koja vrsta drveta – navodi Milica otkrivajući možda i temu svog master rada.

Otac se samo smeška i ćuti dok mu ćerka “pametuje”. Ni slutio nije da će se jedna od njegove dve devojčice baviti ćumurom. Đorđe šumar, najpoznatiji ćumurdžija u kraju, verovatno i najpoznatiji šeret, kaže da je Milica od osnovne škole planirala nekako da mu bude šef, možda će i biti.

– Naše ćumurane u Šumadiji, tačnije u ovom kraju na pola puta između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, pravio je isti čovek iz dragačevskog sela Kaona. U moju ide 12 kubika prostornog drveta, izađe oko 100 džakova ćumura, jedno 1.500 kila

– Ako hoćeš valjan ćumur, unutra “idu” tvrdi lišćari, kao što su bukva i jasen. Kako se pali ćumurana i sve ostalo svi u kraju znamo. Kada može sve da propadne i čak cela ćumurana eksplodira, takođe znamo. Suva drva- 10 dana, sirova- 15 dana, toliko treba za napraviti ćumur. A onda mi neko devojče od toga napravi nauku – smeje se Đorđe sa ponosom.

U domaćinstvu Simovića ćumur se ipak pravi nešto drugačije nego u Miličinom diplomskom radu. Proces se malo razlikuje, zbog uštipaka.

Kada se sveže drvo ubacuje u ćumuranu, svi su radi da pomognu, čak i dve ćerke Simovića, jer tada nema prašine. Đorđe, njegova supruga Snežana i dvoje prijatelja seku i ubacuju drva, a baka Ljubinka obavezno tada pravi uštipke. Desetak porodičnih pasa koriste gužvu da se pomaze. Kada se ćumur vadi, ćerke imaju posla, prašina stiže u kosu i sve do pluća, a baka Ljubinka ne može u takvoj situaciji da odbije spremanje uštipaka.

Otac i ćerka “ćumurdžije” slažu se u jednom, nema dve iste ćumurane.

– Ni jedna nije ista, nisu isto građene, iste veličine, na različitoj su nadmorskoj visini, ni jednoj ne duva isti vetar, nisu napunjene istim drvetom, slažu se otac i ćerka Simovići iz Kamenice dok grickaju suvo meso mangulice uz uštipke.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)