Teško da je ijedan običan poljoprivrednik dao toliko autograma, popio gratis pića po šoferskim bircuzima i prestoničkim restoranima i bio čašćen raznim beneficijama kao Milenko Čakarević (67) iz ariljskog sela Mirosaljci.
Da ga čeljad i najbliži ne oslovljavaju imenom, kaže likom verna replika Srećka Šojića, zaboravio bi kako se zove.
Ulica, kafana, pijaca, vašar, veselje, red za šalterom – gde god se Milenko zatekne i mlado i staro podvikuje: „Eno Šojića“, ubeđeni da je izmišljeni lik među njima. Zaboli Milenka često glava od ubeđivanja da on nije taj i da samo liče.
– Odem na svadbu – svi se sjate oko mene. Više mene ima na slikama nego mladenaca. Zaustavi me policija – uopšte ne traže dokumenta, samo otpozdrave „srećan put, gospodine Šojiću“. Odem da platim struju – puštaju me preko reda da Šojić ne čeka. Sednem u kafanu – stiže deset tura za Šojića. Kažem „hvala, greška je, nisam to ja“, a oni viču: „Jesi, jesi, nemoj da nas lažeš“. Trgujem na pijacama u Beogradu, Novom Pazaru, Užicu, Bosni i za mojom tezgom uvek gužva. Neki bi da kupe od Šojića, nekima zanimljivo da je Šojić za tezgom, okreću se, traže kameru, misle da se snima serija. I malo onih što me zna po imenu oslovljava me sa „Šojiću“ – veli Čakarević.
Svugde, osim u njegovim Mirosaljcima, vodi borbu da dokaže da izgled zna da zavara. Naporno mu jeste, ali zbog toga nije ni iznenađen ni uvređen.
– U Bajinoj Bašti me na pijaci srele neke đevojke i oće da se slikaju sa Šojićem, pa boga zovi. Šta ću, pristanem, kad one izbace fotografije na taj internet. Videla moja Tankosava, pa me kinji: „Ti reče da si otišao da trguješ, a ono se vadaš sa ženskadijom!“ Velim, pusti đecu, draga moja Lepa Šojić. Znam i ja da pred najtvrdoglavijima napravim sprdnju, izvadim onaj telefon što sam platio 200 dinara na buvljaku, a drugi prst turim u uvo da im začinim užitak – kaže starina.
Fizički je pljunuti Šojić, a u duši sušta suprotnost. Vredan, vitalan, predan, iskren. Nešto poput Pantića, s tim što je šeret za razliku od neurotičnog mlađeg referenta. Nije kapetan „na belu“ lađu nego „na kamion“. Kad svrati na „pićance“, zna dobro da zabekrija. I u politici se okušao, doduše nižerazrednoj, nije doplivao do Skupštine, bio je odbornik u Arilju. Ispod žita, kune se, ništa u životu nije radio.
Gutović: Jesi li ti ja?
Jedared je Milenko bio u Čačku da gleda predstavu Laneta Gutovića.
– Uze me neki čovek pod ruku i odvede u prostoriju gde se glumac spremao za nastup. Lane, sav zabezeknut, pogleda me pa se okrenu u ogledalo, pita: „Jesi li ti ja?“. Pravo da ti kažem, odgovorim, ni sam ne znam ko je ko. Izljubismo se, upoznasmo… Više puta smo se čuli, obećao mi je da ćemo raditi zajedničku predstavu. I ja bih u glumce, što ne bih, da odigram neku scenu, poljoprivreda je hleb sa sedam kora, a ionako ličim na Šojića – kaže veseljak iz Mirosaljaca.
Kod Čakarevića u kući je 13 čeljadi u četiri generacije. Sad mu na umu kako da ga praunučad ne zapamte kao Srećka Šojića nego Milenka Čakarevića.
(dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.