Milena Mazić je obišla pola planete, naučila sedam jezika, radila u velikim korporacijama. Početak rata u bivšoj Jugoslaviji je zatekao u Parizu. Prodala je stan, spakovala stvari u par kofera i došla u Crnu Goru.
-Ja sam odlučila da se vratim kada je počeo rat. Dok su drugi bežali, ja sam vozila prema mojoj zemlji. To je za mene bilo pitanje časti! I jako sam buntovna, znate. Kad ja nešto naumim, to tako i bude.
Starim putem od Petrovca prema Podgorici, u crnogorskom kršu, Milena sada živi sa svojih stotinu koza, 11 pasa, a mačkama ne zna broj. Zatičemo je na magistrali, ispraća putnika koji je kupio sir.
-Vi ste Milena?
-Jesam! A koga vi tražite?
-Upravo vas!
-Idemo! – kaže uz široki osmijeh i pokazuje nam kuda. Malo kasnije, na stolu je čaj od domaće mješavine, domaći med, i pita od višanja koju je neko dodao s vrata.
-Sada govorim samo kozji jezik, kaže Milena u šali. Istina je, međutim, da ona sa svojim životinjama razgovara, uglavnom na – francuskom!
-Pa da! To mi dođe nekako prirodno. A znate – pokazuje na psa – njemu je mama Francuskinja! On odlično razume francuski. Svi razumeju. Naučili su:
Milenina porodica je iz Pive, ali su posle rata otišli za Vojvodinu, kao i mnoge druge porodice iz ovih krajeva.
-Mi smo iz Nedajna. Nisam nikada bila i mnogo mi je žao. Ne mogu da ostavim svoje životinje, nema ko da brine o njima.
Završila je psihologiju, i željela je da liječi ljude – životinjama! Kaže da ljudi koji vole životinje, i koji se druže sa životinjama, nikada ne mogu biti loši. Pogledajte – veli – kako neko drži svoje životinje i znaćete kakav je čovek.
Pada mrak i Milena izlazi da uvede koze u štalu.
-I svaka ima svoje ime, da znate. Ovo je Milica, evo je Srna, Lepa, ovaj će da ide, nije važan, ovaj nije moj, ovo je Roga…
Kao mlada je živela u Kanadi, potom je kao predstavnik jedne kompanije došla u Evropu.
-U Kanadi sam dve godine predavala psihologiju, onda sam htela da idem u Australiju, ali su me sprečili, mnogo su me voleli ti ljudi. Počela sam da radim za tu kompaniju, i posle nekoliko godina otišla u Evropu.
Njene koze su, kaže, najljepše u Crnoj Gori!
-Ko jednom kupi kod mene, uvek se vraća. To je kao duša. a znate li zašto? Zbog ljubavi! Zato što ih volim. Samo ljubav, pogledajte moje pse, imam magarca, koze, imam malog jarčića, sad ćete videti, oduvek sam živela sa životinjama. Životinja nam daje ravnotežu. Moj san je da napravim divnu, veliku štalu i na jednom terenu, tu u blizini, kupila sam ga, veliki šator, i da tu leti dolaze deca, da ih imam oko 20 u grupi, i da uče 4 jezika – francuski engleski nemački i ruski. Dovodila bih i studente, da ih uče i za dve godine deca znaju jezike, i družiće se sa životinjama. U Crnoj Gori se boje deca životinja.
Sećam se, Nina, moja kuca je imala četiri meseca, a jedan dečak je došao sa majkom i Nina je htela da se igra s njim a majka je počela histerično da vrišti: Makni ga! Skloni ga! Očitala sam joj bukvicu! Rekla sam joj da bi joj bolje bilo da to dete vodi negde na selo, tako neurotično, da se druži sa životinjama!
Kod mene dođe tokom leta i do 150 dece, deca koja imaju pneumoniju, alergije, ja pomuzem sveže mleko i oni odmah piju. Igraju se sa jarićima koje nikada nisu videli, deca su oduševljena!
Milena je imala i veliku ljubav svog života. Zvao se Fransoa. Fransoa je poginuo, ali Milena i danas veruje da jednog dana može da se pojavi na vratima i kaže: Hej, Luli!
O njemu i danas priča sa puno ljubavi:
U Parizu smo mnogo lepo živeli, on je bio anesteziolog, poginuo je na motoru, ubio ga jedan pijani Poljak, direktno na njega. A on je stalno mene kritikovao i govorio: ti mnogo brzo voziš, ti ćeš negde udariti!
Mnogo mi je žao što je tako poginuo. ali ja nisam išla na sahranu. Ja kad nekoga sahranim, to je kraj. Ovako može jednog dana da se pojavi, da se negde sretnemo. Da! Mašta je divna stvar, to je spasenje. Ako nemate maštu, onda je mnogo teško. Tako ja zamislim da će se on jednoga dana pojaviti na vratima i reći: Hej Luli!
Imanje iznad Petrovca je kupila od naših ljudi koji su odselili u Argentinu. Još kao devojčica je – kaže – bila sa roditeljima u Petrovcu, pokazivala prstićem u brda i govorila: Ovde ću ja doći kad odem u penziju!
-Počela sam da renoviram, još kuća nije ni stala na noge, ja sam uzela kozice, da mi psiha bude zdrava. Šta mislite, da bih ja preživela da nisam imala koze moje? Ja nikada nisam bila bolesna otkako sam ovde. Zato što svakog jutra popijem pola litre toplog mleka i jedem sveži kozji sir. Ne jedem meso, ne jedem masno, samo povrće, voće, sir, mleko. I zdrava sam, a imam 74 godine.
I još nešto. Ja puno čitam ovde, znate. Kada mi dođe prijateljica iz Francuske donese mi knjige, i ja to sve progutam. I veliki sam rusofil, o, da! Mnogo volim da čitam njihove knjige, gledam stare ruske filmove, znate ona ruska sela, tarabice…
Prije nekoliko godina, Milena je doživjela težak saobraćajni udes. Bila je devet dana u komi, nema koščice koja nije bila slomljena.
-Bog me spasio, on je hteo da ja živim. I evo me.
Međutim, tih mjeseci i godina nije mogla da brine o svojim kozama, i morala je da ih proda. Pojavio se čovjek koji je odveo koze, ali – nikada nije platio!
-Istina! Tužila sam ga, znate li kako su to bile divne koze! Duša me boli za njima. Posle je nekoliko vratio, mršave, prljave, nikakve, kost i koža. Pa je na sudu pričao da su bile takve. Kako kod mene da budu takve koze?
Već je bio duboki mrak kada smo napustili ovu harmoničnu zajednicu u crnogorskom kamenu. Ovo, kako nam je rekla Milena, nije farma. Ovo je filozofija života.
(DijasporaNews)
Recommended for you
4 Comments
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.
Pingback: Milena priča sa KOZAMA na 7 jezika: Iz Pariza u crnogorski krš (VIDEO/FOTO)